Doktor Đurović i njegovo doba

Pedesete i početak šezdesetih godina prošlog veka predstavljale su prekretnicu u razvoju Valjevske bolnice. Ja sam tada bio mlad lekar, početnik. Srčano opredeljen za hirurgiju zaposlio sam se na Hirurškom odeljenju. A tamo me je čekao „gromovnik i gazda”, upravnik Bolnice i šef tog Odeljenja – primarijus dr Vladimir Vlajko Đurović.

Sama pomisao na njega ulivala je izvesno strahopoštovanje u svakog mladog onovremenog valjevskog lekara. Taj strah je tokom vremena iščezao ali poštovanje prema njemu živi i danas, nakon moje dugogodišnje hirurške prakse. Dr Đurović je bio izuzetna ličnost čiji se životni kredo svodio na „rad, rad i rad” i koja je visoko uzdigla kvalitet rada u ovoj, za Valjevski kraj veoma važnoj ustanovi.

Bolnički rad se u Valjevu do 1954. godine odvijao paviljonski, na mestu gde su u Prvom svetskom ratu činjeni podvizi u lečenju opake bolesti (pegavi tifus). Po projektu poznatog Valjevca, inženjera Dragomira Džeme Samokresovića, sagrađena je 1939. godine nova bolnica, modernija u svakom pogledu. Odlikovala se dobrim funkcionalnim rešenjima. U to zdanje, prozvano u međuvremenu „Ruska bolnica”, Opšta okružna bolnica se preselila tek 1954. godine.

Bolnica je imala puno poteškoća u svom radu, u prvom redu vladali su siromaštvo a takođe i nesklad u njenoj organizaciji. Zahvaljujući samopregoru i stručnim kvalitetima tadašnjih valjevskih lekara, postizani su dobri rezultati. Svi koji su tih godina radili u Valjevskoj bolnici zaslužuju hvale i poštovanje. Uz molbu da mi bude oprošteno što neću pomenuti sve zaslužne iz te plejade zapisujem neka imena, između njih: dr Raca Stefanović, dr Milorad Kostić, dr Panta Janković, dr Rajko Nenadić, dr Tika Mihailović, dr Milan Maršićanin, dr Dragan Petrović...

Za bolničkog upravnika je 1953. goine došao primarijus dr Vladimir Đurović, lekar širokog hirurškog dijapazona i opšte medicinske kulture. Poslednji iz plejade valjevskih lekara školovanih u velikim medicinskim centrima Evrope.

Dr Đurović je bio učitelj najvećem broju mladih valjevskih hirurga. Posedovao je izvanredne pedagoške kvalietete tako da su mnogi uz njega načinili svoje prve korake pa vremenom postali odlični hirurzi. Posle Đurovićevog odlaska, oni su na svojim plećima poneli hirurgiju i zdravstvo uopšte u Valjevu i Valjevskom kraju. Među njima posbno valja istaći primarijuse Slavka Jevđenovića i Voju Rakića. Iako rođenjem nisu Valjevci oni su se, postavši i valjevski zetovi, svojim pregnućima svojski odužili Valjevu. Uz njih su stasavalio i drugi, mlađi: dr Mirko Popović, dr Milovan Jovanović. Poneki su tih godina otišli iz Valjevske bolnice da bi i u sredinama gde su potom radili postizali zavidne rezultate i zasluženo sticali visok ugled. To, na primer, važi za dr Mitu Stankovića, dr Zorana Blagojevića.

Mnogo mlađih, sada već iskusnih hirurga, ostalo je u Valjevu da bi se stručno i savesno borili sa tegobama hirurškog poziva. Razvili su valjevsku hirurgiju do zavidnih rezultata i pri tome lično se afirmisali. Zaslužni su što se u Valjevskoj bolnici rade mnoge i raznovrsne operacije, uključujući i one teške i komplikovane. Među njima posebno se ističe dr Ilija Tripković, aktuelni derektor Zdravstvenog centra. Spominjem ga i zato što me njegov entuzijazam, njegove sposobnosti i sve što je učinio za valjevsko zdravstvo neodoljivo podsećaju na dr Đurovića i njegovo nezaboravno upravnikovanje.

Đurovićevo doba nije bilo obeleženo samo radom. Život unutar bolničkog kolektiva bio je ispunjen druželjubljem i uzajamnim poštovanjem. Nije bilo partijske podvojenosti jer je, uostalom, samo jedna partija i postojala. Sve se odvijalo na nekakvoj „drugarskoj” osnovi: oni iz Komiteta zovnu „druga upravnika” i „drug upravnik” uradi kako mu je rečeno. Danas je sasvim drukčije, umnogome nepouzdanije.

Dolaskom dr Vladimira Đurovića osetio se napredak ne samo u domenu hirurgije već i drugih službi, drugih odeljenja. Interno odeljenje razvija usko specijalističke grane na čelu kojih su poznati lekari specijalisti dr Aleksandar Sofronić, dr Radovan Simić, dr Aca Popović, dr Vlada Živković, dr Mire Mitrović... Ginekološko-akušersko odeljenje je već imalo svoju tradiciju i eminentne specijaliste kao što su dr Boža Stanojlović, dr Dule Stepanović, dr Vera Jovanović, dr Vrhovec, kasnije i dr Živko Ilić za koga kažu da je „mali rastom ali veliki ženski doktor”. Ravnomerno su se razvijale i druge službe, pa je zahvaljujući tome Bolnica u potpunosti zadovoiljavala narodne potrebe na širem području.

Primarijus dr Vladimir Đurović je i osnivač Srednje medicinske škole i njen dugogodišnji direktor. Ona sve vreme predstavlja pravi rasadnik kvalitetnog srednjeg medicinskog kadra. Nas nekolko mlađih lekara bili smo u školi angažovani kao njeni nastavnici. Direktor nas je stalno „držao na nišanu” želeći da odnos đaci–nastavnici bude na dostojanstvenoj visini.

Posebnu vrednost predstavljao je lepo uređen park oko bolničke zgrade sa mnogim ukrasnim drvećem. Bolnica je im-ala i svoju ekonomiju. Zahvaljujući tome, a i umešnosti bolničkog kuvara Boriše Maksimovića, mnogi pacijenti su za nedelju dana dobijali u težini i po dva-tri kilograma. Na ekonomiji je bio zaposlen i jedan konj belac, zvali su ga Omer. Onovremeni bolnički vozni park sačinjavao je i jedan stari ali doteran i brižljivo održavan fijaker. Njim je ruko-vao dobrodušni debeljko, konjušar Mihailo, koji je bio „desna ruka” (ili i obadve) upravniku dr Đuroviću. Prezao je Omera i danju i noću, uvek kad je trebalo „gazdu” i ostale lekare dovesti do Bolnice („na periferiji grada”). Mihailu je upravnik često pretio da će ga razrešiti te njegove dužnosti i zaposliti ga, „po kazni”, na odeljenju gde su ležale nerotkinje. Iako sa svega 37-38 godina Mihailo je, da bi izbegao premeštaj, tri puta dnevno timario Omera, kao da ga priprema za vojnu paradu.

Flaša ljute rakije, zapušena čokicom od okrunjenog kukuruza i uvijena u novine, predstavljala je najčešći izraz zahvalnosti pacijenata lekarima. Ponekad je, boga mi, bivalo i po dvadesetak kokošijih jaja ili kilo najboljeg kajmaka. Jedan put je zahvalni pacijent doneo čitavo pečeno prase, sve sa ražnjem. Prislonio ga uz vrata prijemne kancelarije, a dok je on unutra završavao administrativne poslove neko je „uklonio” prase, pa ne bi „kome je rečeno nego kome je suđeno”. Konačna sudbina tog praseta okončana je tokom noćnog dežurstva. Ipak je ražanj sa levom plećkom sačuvan pravom poklonoprimaocu.

Jedan događaj je doveo u opasnost dobre upravnikove i moje odnose. Za vreme mog dežurstva umro je jedan pacijent, a ja konstatovao smrt i sa dežurnom sestrom dogovorio se o daljoj proceduri. Posle pola sata, sestra me ponovo zove u tu sobu i ja zatičem neobičan prizor: iznad glave umrlog gori sveća, a svi ostali bolesnici stoje pognutih glava i slu-šaju molitvu sveštenika koji je takođe ležao u toj sobi. Dostojanstvo tog opela uvećavali su epitrahilj preko sveštenikovih grudi i krst u njegovoj ruci. Ujutro sam podneo izveštaj o dežurstvu opisavši, sa određenim pijetetom, i šta se zbilo. Upravniku to nije bilo lagodno jer je još 1945. godine imao izvesnih problema sa „oslobodiocima”, bog čega je do kraja života zazirao od vlasti i prekomerno je poštovao. Naložio mi je da sa sveštenikom dođem kod njega. (Taj sveštenik je bio moj deda, ujak moje majke, iguman Lukijan Birčanin.) Sve se završilo na razgovoru, protkanim upravnikovim strahom da ga to može i na robiju oterati. Verujem da mu je ipak, kao svešteničkom sinu, u duši bilo lagodno što je u njegovoj bolnici držano opelo umrlom.

Kada sam odlazio u Beograd, na Drugu hiruršku kliniku, dr Vladimir Đurović mi je poželeo sreću u radu. Meni se činilo da mu je bilo žao zbog tog rastanka.

I sada, posle 40 godina od rastanka sa Valjevskom bolnicom, ispunjen sam izvesnom nostalgijom. U Beogradu sam postao univerzitetski profesor i stekao izvestan ugled kao hirurg, ali za sve to vreme nije presahla moja veza sa Valjevom.