20. mart dan Valjeva

„Ja (...) legnem bez brige da spavam. Al’ u neko doba noći dotrča stražar, izbudi nas i kaže da izgore Valjevo i da mnoge pu­š­ke pucaju. Ustanem ja i pogledam: Va­lje­vo doista gori. (...) Ali, ovako je bilo. Ka­da je Grbović preko Kolubare vrlo dockan ot­išao po mraku, nađe turska sena, i sl­ame, i čardake, po sata ispod Valjeva, i sve popali, pak se vrati u Žuber, u svoju vo­j­sku (...). No Kedić i Milivoj, s druge st­rane Valjeva, kada vide vatre ispod Va­lje­va i plamenje, oni pomisle da je naša vo­jska udarila (...), pa jedan sa Vrane u sr­psku varoš, a drugi na Brđane u turske ku­će slete i počnu paliti Vidrak.  Kad Tu­rci to vide, onda Poreč Alija zapovedi, te se sve kuće oko njegove kamene avlije po­pa­le, da bi puškama plac učinio, i tako se te noći učinilo da se svo Valjevo u oganj pr­etvorilo“.

Ovim rečima, u svojim „Memoarima“, pr­ota Matija Nenadović počinje opis us­taničke opsade Valjeva u martu 1804. go­di­ne. Pošto je tako, neočekivano, napad po­čeo u pola noći, prota Matija je pregr­up­isao svoje jedinice i preko Kličevca kr­enuo ka Valjevu, ali kako su stigle do polja gde je devet godina kasnije podignuta Kula Nenadovića, od pravca ljubost­inj­ske ćuprije dočekala ih je plotunska pa­ljba iz stotinak turskih pušaka. Su­ko­bi, koji su započeli tokom noći, nastav­lje­­ni su ceo naredni dan. Te događaje pr­ota Matija opisuje sledećim rečima:

Zapalimo nekoliko kuća još, i Turke u ve­liku, kamenom ozidanu avliju zatvorimo i čitav smo ih dan iz pušaka tukli. Pr­ed noć pređem ja preko Kolubare i sa­st­anem se sa knezom Nikolom Grbovićem i Ke­dićem, da se dogovorimo, šta ćemo sada ra­diti. Stari knez Grbović kaže: „Ovi se Turci u onaku tvrdoću zatvoriše, gde im se, dušo, bez topa nemože ništa uči­ni­­ti. (...) No idi ti, dušo, traži brašna, a ja ću ovu pasju veru čuvati i ceniti, kao i oni što su moga Aleksu i Bi­rč­an­i­na cenili.

Posle ovih Grbovićevih reči, usred no­ći, prota Matija Nenadović se zaputio ka Zabrežju, na sastanak sa zemunsk­im trgovcima, Srbima, ali i austrijskim po­graničnim oficirima, kako bi nabavio „brašna“, odnosno baruta. Dok je na ka­r­auli čekao na isporuku, iz Valjeva mu je stiglo pismu da su one noći, kada je on ot­išao, Turci pod okriljem mraka krišom napustili kasabu na obalama Ko­lu­ba­re i da je ona ujutro osvanula slobodna. 

Višedecenijski period koji je protekao od vremena ovih događaja do trenutaka kada je prota Matija stigao da ih zabe­le­ž­i u svojim „Memoarima“, uticao je da mn­ogi detalji budu zaboravljeni, zanema­re­­ni ili permutovani. Jedan od bitnih el­emenata koji je ostao skriven iza mutnih velova prošlosti vezan je i za tačan da­tume ovih događanja. Međutim, ono što Ma­tija Nenadović nije u potpunosti ra­zja­snio, učinio je jedan drugi prota u za­pi­su načinjenom samo nekoliko dana po os­lobađanju Valjeva.

U jednom od brojnih pisama koje je re­do­vno slao Stefanu Stratimiroviću, ob­aveštavajući ga o dešavanjima u pobu­nje­­noj Srbiji, zemunski pronamesnik Mi­hailo Pejić je karlovačkog mitropi­li­­ta obavestio i o oslobođenju Valjeva. U pi­smu, adresiranom 26. marta (14. marta po gregorijanskom kalendaru), prota Pe­j­ić je napisao sledeće:

Dne 7. marta t. l. udaru Servijanci ju­r­iš na Valjevo i velikom vatrom i hr­ab­rostiju ovu varoš otuzmu. U ovome sra­že­­niju svi Turci ostrotu meča oščutili ­sut. Ovde naši baruta 200 oka zarobili jesu i novaca zadovoljno takožde.

Imajući u vidu informacije koje pr­o­ta Mihailo daje neposredno po događaju, i upoređujući ih sa kasnijim sećanjem pr­ote Matije, borbe za Valjevo su se od­vi­ja­le 19. marta 1804. godine (7. marta po gr­eg­orijanskom kalendaru), da bi sutradan, 20. marta, pošto su Turci iskoristili ok­rilje mraka da napuste svoje položaje, Va­ljevo osvanulo slobodno. Tako je varoš na obalama Kolubare, posle puna tri i po ve­ka turske vlasti, postala prvi danas postojeći grad u Srbiji oslobođen na početku Srpske revolucije, koji je doveo do stvaranja novovekovne, moderne Sr­bi­je.

Navedene činjenice ukazuju na direktan istorijski značaj ovoga događaja, ali nje­gov širi značaj može da se sagleda tek u kontekstu pregleda viševekovne pro­šl­­osti. 

Tokom viševekovnog postojanja Va­lje­va jasno se prepoznaju tri perioda u nje­gov­om istorijskom razvoju:

- Period srpskog srednjovekovnog tr­ga, koji je trajao oko 80 godina (od sed­am­de­­setih godina 14. veka do 1458. godine).   

- Period turske kasabe je trajao 352 go­dine (od 1458. do 1804).

- Period varoši i grada u novovekovnoj srpskoj državi traje već 209. godina (od 1804. do današnjih dana).

 U poznatim istorijskim dokumentima Valjevo se prvi put pouzdano pominje 1398. godine, mada postoje izvesne indi­ci­je, koje nisu dokumentovane, o pomenu Va­ljeva 1393. godine. Svi poznati rani po­meni svedoče o postojanju naseljenog me­sta, ali ne i o nekakvom značajnom do­ga­đaju po naš grad. Tačno vreme nastanka Va­ljeva nije poznato, ali se na osnovu op­štih istorijskih procesa pretpostavlja da je, kao i većina gradskih naselje tad­aš­nje severne Srbije, nastalo posle se­da­md­esetih godina 14. veka, kada se, po ras­pa­du države Nemanjića i završetku sukoba između Lazara Hrebeljanovića i Ni­ko­le Altomanovića, težište srpske države pomera sa juga na sever, što dovodi do po­četaka stvaranja urbanih centara na toj te­ritoriji. Od stvaranja tog mladog i ma­log srednjovekovnog trga, Valjevo se ubrzano razvijalo sve do 1458. godine kada je definitivno osvojeno od strane Ot­om­anske imperije. Taj razvojni period je bio gotovo neprekinut. Kontinuitet je je­dino narušen 1439. godine, posle prvog pa­da Srpske despotovine.

Godinu dana posle osvajanja Valjeva, sa pa­dom Smedereva 1459. godine, srednjove­ko­­vna srpska država prestaje da postoji, a Valjevo postaje selo, a potom, sa pomeranjem granice prema Ugarskoj, kasaba u ok­vi­rima Otomanske imperije, sa turskim, mu­slimanskim življem kao apsolutno ve­ći­nskim. Takvo stanje će trajati sve do 1804. godine, odnosno do početka Prvog sr­pskom ustanka. Kontinuitet koji je tr­ajao 352 godine prekidan je samo povremeno, tokom više austrijskih okupacija u ratnim dejstvima protiv Turske. Na­jdu­že trajanje diskontinuiteta je bilo u vr­e­menu 1718-1739, kada se Valjevo nalazilo u okviru austrijskog Beogradskog dis­tr­ik­ta, ali sa potpisivanjem Požarevačkog mira ono ponovo postaje turska kasaba i kr­ajem 18. veka ima 400 muslimanskih i 50 hrišćanskih kuća.

Početkom 19. veka, 20. marta 1804. go­dine, počinje novi period u razvoju Va­lje­va. Od tada pa sve do danas, punih 209 go­dina, uz kraće državne diskontinuiteta u kojima je Srbija bila ili okupirana (1915-1918. i 1941-1944), ili je svoju dr­ža­vnost čuvala u okvirima većih država (Kr­aljevine SHS, odnosno Jugoslavije i Ju­goslovenske republike), traje kontinu­ir­ano postojanje i razvoj Valjeva kao sr­pskog naselja u Srbiji.

Pored toga, neophodno je da se naglasi i da je tokom Prvog srpskog ustanka stvo­re­­na srpska, ustanička država, koja pred­st­avlja temelj današnje Srbije. Iz toga ra­zloga i Dan državnosti, kao i mnogi dr­ugi državni praznici Srbije su vezani za ustaničke datume. Neophodno je da se naglasi i velika, a po mnogo čemu i vo­deća uloga Valjeva i Valjevaca u tim isto­ri­­jskim događajima: Seča knezova, među ko­jima su Aleksa Nenadović i Ilija Bi­rč­anin, kao i iguman Hadži Ruvim, bili naj­značajnije žrtve, bila je neposredni povod ustanka; Valjevci su se među prvima organizovali u vojne jedinice, Va­lje­vo, koje je oslobođeno 20. marta 1804. go­di­ne, bilo je prvo, danas postojeće gradsko naselje koje je oslobođeno, u Valjevu su pis­ani prvi zakoni ustaničke države, ra­dio prvi sud, dogovarano osnivanje So­vjeta kao prve vlade,  Valjevac prota Ma­tij­a je kao prvi predsednik Sovjeta bio i pr­vi srpski premijer, a pre toga i prvi sr­pski diplomata...

Imajući u vidu sve navedeno, kao što je značaj Prvog srpskog ustanka bio od velike važnosti za našu nacionalnu istoriju, značaj oslobođenja Valjeva, na početku toga istorijskog procesa je i faktički i simbolično ključan za naš grad.