Beba

Reč nedelje, utisak meseca, događaj godine, sasvim (ne)očekivano, postao je sapunica-intervju Bebe Popovića. Šta nam to govori?

Da je naša lijepa postala neka normalna zemlja u kojoj visoki vladini činovnici, kada to više nisu, iznose pikanterije iz takozvanog visokog društva, koje su najčešće seksualne prirode, ponekad nategnuto špijunsko štivo, a sasvim sigurno nikada - gomila uzbudljivih storija koje pre liče na tajni dnevnik zatvorenika najozloglašenijeg zatvora u kome su surove ubice, kriminalci najvišeg ranga, zločinci na doživotnoj robiji ili oni koji čekaju izvršenje smrtne kazne.

Elem, dobili smo ne „žvaku za seljake”, već, u prvom sloju, priču čoveka koji je, iz svog ugla gledano, imao Zorana Đinđića za savetnika. Kad se ta prašina, za naše prilike neophodna, otrese - izbijaju u prvi plan stvarni junaci i neverovatne scene jedne mega serije, koju smo gledali, u pojedinim njenim delovima aktivno sudelovali, nesvesni da bi od svega toga mogao da ispadne jedan otužni predložak za dramu sa tužnim krajem.

Sada kad je na sceni „hor” (kao u antičkim dramama), koji treba da nas uvede u drugu epizodu, i kada se želi pučanstvu nametnuti kako je to „priča” proverenog lažova, okorelog neznalice i zloglasnog mitomana - njegov iskaz svakoga trenutka u svakom pogledu dobija na težini. Neće biti da je ona o psu koji laje a ne ujeda baš u celini i uvek istinita.