Beograd – Novara – Buenos Aires

nedelja 23. novembar

Posle samo tri nedelje u Beogradu, ponovo pakujem mali crveni kofer. Od kraja maja se propisno našetao, ali ovo putovanje je drugačije, mogla bih da kažem avantura, daleki jugozapad - Buenos Aires. Ideja nije bila moja, ali sam prihvatila poziv bez razmišljanja, takva prilika se ne propušta.

Prva stanica Novara. Prohladno i vlažno veče, grad prilično pust. Smeštam se u pansion u centru čije su vlasnice dve sredovečne sestre i koji čuvaju dva velika nemačka ovčara.

Mnogo volim Novaru.

ponedeljak 24. novembar

Posle italijanskog doručka i japansko-kineskog ručka, večeramo u nekada popularnom tradicionalnom restoranu, koji je zbog krize 2008. prodat i pretvoren u indijski. I dalje postoji italijanski pica meni ali više zbog poštovanja istorije.

Indijska hrana u piceriji uz muzičku pratnju Nil Janga...Život nekad stvarno prevazilazi imaginaciju!

utorak 25. novembar

Iz Milana letimo za Rim, zatim direktnim letom, u trajanju od 14 sati, 11165 km do Buenos Airesa. Verovatno postoje neke psiho-fizičke pripreme za ovo, ali ja nisam odradila nijednu. Pa, šta bude.

U avionu vlada stroga klasna podela, osoblje je neumoljivo - možeš da platiš 350 evra na licu mesta za prelazak među povlašćene, inače, nema mešanja.

sreda 26. novembar

Slećemo oko 8 ujutru po lokalnom vremenu. Posle neprospavane noći u prinudnom položaju, osećam se ošamućeno i dezorijentisano. Aerodrom mi deluje skromno i pusto, tek poneki avion, Nikola Tesla je JFK za ovo - narcizam malih razlika, školski primer.

Prvi susret sa gradom iz perspektive vožnje taksijem i prvi utisak - haotično. Upada mi u oči da su sve do jedne terase zatvorene čeličnom mrežom!? Golubovi? Pa dobro, i naš čovek kad se useli u stan prvo zastakli terasu..

Posle više od sat vremena vožnje i bar petnest minuta kruženja po jednosmernim ulicama kvarta Nunjez, taksista se vidno iznerviran zaustavlja na jednoj raskrsnici. "To vam je odmah iza ugla". Ne zameram mu, već mi je bilo žao koliko se mučio. Konačno krevet, padam u nesvest.

Budim se oko tri popodne. Hajde sad da lepo vidim gde sam došla. Kuća je u engleskom stilu, sa fasadom od crvene opeke i zadnjim dvorištem. U prizemlju prostrani dnevni boravak i velika kuhinja. Na spratu i u potkrovlju sobe.

Ulica Manuela Pedraza povezuje dve velike avenije Cabildo i Libertador. Cabildo je nešto kao naš Bulevar, male i velike radnje, pekare, supermarketi, ulični prodavci, prosjaci i iznanađujuće veliki broj banaka koje se zatvaraju za građanstvo u 15h. Arhitektura - sve i svašta, od prizemnih kućeraka do dvadesetospratnica. Trenutno je raskopana, prave traku po sredini namenjenu za gradski prevoz, pesak i prašina na sve strane. Libertador je druga priča, saloni automobila, poslovne zgrade, prilično ujednačena (globalistička) arhitektura, deca u školskim uniformama, duh srednje klase.

Oko pola devet uveče jedva držim otvorene oči. Jet lag sindrom.

četvrtak 27. novembar

Večeras je derbi, najveći, River-Boka. Stadion River Plate je u Nunjezu i svi u kraju navijaju za River. Oko pola sedam ekipa se skuplja ispred lokalne kafane na uglu našeg bloka. Pevaju horski na sav glas. Navijača Boke nema, zbog mogućih sukoba nije im dozvoljeno da budu na stadionu. Helikopteri nadleću kvart, čuju se detonacije. Konačni rezultat 1:0 za River. U pola dvanaest našom ulicom i dalje se ore navijačke pesme. Slavi se pobeda.

petak 28. novembar

Dan je vreo. Nigde hlada. U pešačkoj ulici Florida (kao Knez Mihailova samo mala uža) ulični dileri nude "cambio, cambio". Opet flashback.

Ko mi je rekao da je Buenos Aires jeftin, nije skoro bio ovde. Jedino što je jeftino je gradski prevoz. I govedina. Sa ovdašnjom prosečnom platom od 350 evra, kafa za 2 evra i ručak u restoranu za 15, je luksuz.

Sutra moram da nađem neki park za obilazak, inače mi preti sunčanica.

subota 29. novembar

Danas je i vrelo i vlaga. Tu ni park ne pomaže. Ipak, ne odustajem od daljeg obilaska grada. Plaza Italia, kvart Palermo, Japanski vrt. Našla sam klupu u hladu da predahnem. U dva popodne, park prepun ljudi koji džogiraju. Da ne poveruješ!

Predveče je počela oluja.

nedelja 30. novembar

I dalje pada kiša, ali sitna, sipeća. Dan za odlazak u muzej. Izabrala sam Muzej savremene umetnosti u kvartu San Telmo. Nisam pogrešila.

Nedeljom je San Telmo posebno zanimljiv zato što je veliki broj ulica zatvoren za saobraćaj i ceo kvart se pretvori u veliku pijacu na otvorenom. Prodaje se sve, antikvarni nameštaj, posuđe, satovi, nakit, stare fotografije, gramofonske ploče, odeća, obuća... pravi buvljak. Danas prodavcima vetar pravi problem, obara tezge i raznosi stvari.

ponedeljak 1. decembar

Ovde se izlazi na večeru oko jedanaest, a u klubove se odlazi oko 2 ujutru. To je kasno i za beogradske standarde. Argentinsko crno vino je odlično. Pijana sam u Buenos Airesu.

utorak 2. decembar

Cementerio de la Recoleta. Tu su grobnice najuticajnijih i najbogatijih porodica Buenos Airesa. Turiste naravno najviše interesuje mesto gde je sahranjena Eva Peron. Groblje izgleda kao mali grad. Necropolis u bukvalnom smislu reči.

Naša domaćica Lilian postavlja božićnu dekoraciju. Na moju opasku da je rano, kaže da nije, počeo je decembar. Miki i Mini Maus sa božićnim kapama zauzimaju počasno mesto.

sreda 3. decembar

Škola tanga La Viruta uveče je otvorena za sve koji žele da plešu. Tu se može videti i staro i mlado, ali svi tango shvataju veoma ozbiljno. Žene su u haljinama i cipelama sa visokom potpeticom, mnogi muškarci nose šešir i brkove. Nemaju svi jednaku veštinu i iskustvo, ali strast i posvećenost sa kojom se predaju igri je fascinantna.

četvrtak 4. decembar

Danas je pretoplo za šetnju, a i malo sam mamurna od sinoć. Ostajem u kući.

Lilian ima zidani roštilj u dvorištu i odlučile smo da poslednje večeri u Buenos Airesu same napravimo parrilla(oni izgovaraju pariža), grilovani biftek. Uz to, ostala nam je flaša i po crnog vina. Red je da se popije.

petak 5. decembar

Taman kad sam počela da ulazim u duh grada, vreme je za odlazak. Malo sam tužna, Buenos Aires mi se za kratko vreme uvukao pod kožu. Jeste da vozačima ne pada na pamet da se zaustave na pešačkom prelazu, kasirka odbije da ti naplati ako nemaš sitno, vožnja gradskim prevozom liči na rolerkoster, skoro da ne govore još neki jezik osim španskog...

Ali, ima nešto... Kao da je ta izmešanost rasnih tipova, nepoštovanje urbanističkih pravila, prisustvo svih mogućih arhitektoskih stilova i formi... ceo taj utisak haosa, posledica nepristajanja duha mesta da se slepo pokori kolonizatorima i njihovim pravilima, da se pretvori u kopiju Evrope u Novom svetu. Prema tome je nemoguće osetiti ravnodušnost.

I naravno, dulce di leche i tango.