Beše vreme, i prođe

Bilo je to vreme kad se odrastalo u dvorištima, a naše je bilo najlepše i najveće, sa najviše dece. Porodice koje su živele u zgradi Karađorđeve 101 većma su imale troje, četvoro, a neke i petoro dece. Retke su bile one sa jednim ili dvoje. Tu veliku družinu uspeo je da objedini i da joj da smisao zajedništva komšija Branko Jovanović. Njegov sin Mire bio je već mladić i studirao u Beogradu, ali je Branko imao ljubavi i za mlađu decu kao što smo mi. Organizovao nas je u dečiji kućni savet u kome je svako dete imalo svoje zaduženje. Na tavanu zgrade osnovali smo dečiju biblioteku, a u dvorištu smo priređivali priredbe i pravili izložbe na kojima smo izlagali svoje ručne radove.

Dolazila su deca iz okolnih kuća te smo se skupa igrali šuge, žmurke, školice i preskakali konopac. Popodne od dva do pet, prema kućnom redu, bilo je vreme odmora, nije se smelo galamiti ni juriti po dvorištu. Nas niko nije mogao obuzdati da ostanemo u svojoj kući, te smo se krišom iskradali u dvorište i nastavljali igru. Komšinica Lepa Gajić nas je proganjala svako popodne jureći nas da idemo u kuću. Mi smo se tada krili po podrumskim hodnicima tako da nas nije mogla rasterati. Njenim odlaskom u kuću ponovo smo se okupljali i nastavljali igru.

Cerovići su imali kuče, Džekija. On je bio naš dvorišni pas. Igrali smo se sa njim preko dana a noću je spavao na otiraču. Uhvatili su ga šinteri. Deca su išla od stana do stana i skupili novac da otkupe Džekija. Ljupče Bogunović, sin učiteljice Milice, srednjoškolac otišao je biciklom na Vidrak u kafileriju, ali naš Džeki nije više bio živ.

Uskoro smo doveli skotnu kujicu, uličarku, i smestili je u veliko drveno bure sa strugotinom. Oštenila je puno kučića. Majke su primetile da su im deca naprasno počela da piju mleko koje je brzo nestajalo iz šerpi. Kučići su nam napredovali.

A to mleko stizalo je svako jutro sa mlekadžijom iz Gorića u limenoj kanti sa siskom, na koji je bila okačena posuda zvana litar za podmeravanje mleka. Neke porodice su uzimale pola, ili, litar mleka i mešali sa litar ili više  ukuvanom cigurom, ili divkom, da dobiju veću količinu napitka.

Na pijaci se kupovalo po dvesta do trista grama kajmaka da se namaže na hleb samo deci. U kolonijalnoj radnji Kod čika Marka na ćošku marmalada je bila izlivena u velikom bloku i sekla se nožem na meru. Livene bombone „plavi 9” i „505 sa crtom” su merene i zavijane u fišeke od novinske hartije.

Komšijskoj porodici povremeno je stizao paket iz Amerike. U njemu je bilo, pored osnovnih životnih namirnica i poneko pakovanje ženskih „kajzer” (svilenih) čarapa. Naše majke su do tada nosile končane dokolenice i sokne. Kad su stigle američke čarape, to je bila senzacija. Pojedine žene su ih kupovale od komšinice, ali, s obzirom na to da su bile dosta skupe, morale su na rate, doduše bez kamate, po nekoliko meseci da odvajaju od kućnog budžeta, da bi ih otplatile. A onda su ih čuvale kao oči u glavi samo za specijalne prilike. Tako da su ih nosile po nekoliko godina. Kad „ode” žica, onda su ih nosile kod „Bate” u radnju da se ta žica „uhvati”, da ne ide dalje.

Majke su nas gajile, po ceo dan provodile brinući o nama, dok su očevi malo vremena bivali kod kuće. Oni su bili na terenima, neki i po nekoliko stotina kilometara daleko od kuće. Mi smo odrastali u odeći ištrikanoj rukama naših majki. Od dokolenica i suknji do bluza, džempera, haljina...

Sa nestrpljenjem smo iščekivali Prvi maj, radujući se novoj haljini i sandalama. Ali, avaj, taj praznik je uvek bio kišan, a poneki put bilo je i susnežice. Našoj tuzi nikad kraja. Ostajalo nam je da novu odeću šetamo po sobi. A kome da se pohvalimo? Krišom, provirujemo kroz prozor, da li će se pomoliti koji zračak sunca. Štrikane haljinice od bele, žute, roze i plave vunice pa još na „šljivice” ostaće da vise u ormanu do prvog sunčanog dana.

Uskrs, dan radosti, prepun šarenila, jaja išarana voskom i cika deca pobednika u tucanju. Većina nas u Dvorištu (sada ga već pišem sa velikim D) nije imala tu čast da im se u kući farbaju jaja.  Molili smo majke da nam daju jaja. Kroz par minuta dobijamo jaje, ali belo, skuvano, ali nije šareno. Opet razočarenje i plač. Gledamo sa zavišću decu koja drže šarena jaja. U tom našem poraznom trenutku dolazi iz svog stana deda Cvetko Ilić, otac sestara Ilić (čije ime nosi Peta osmogodišnja škola) i vodi nas, svu decu iz Dvorišta u svoj stan gde nas čeka baba Marija sa dve činije prepunih šarenih jaja. Dovoljno da svako dete izabere za sebe jaja. Mojoj sreći nigde kraja. Dosta godina kasnije moja majka Milka je mom sinu Milošu  svakog Uskrsa šarala jaja, a ja sam bila ljubomorna jer mi je ostala uspomena na Uskrs iz mog detinjstva, sa belim jajetom.

Peli smo se po drveću. Iza zgrade je bio veliki stari dud, dve šljive i džanerika, čije smo tek zametnute plodove jeli sa uživanjam. Do našeg dvorišta beše Popova bašta, zapušteni plac pun korova, koprive i čička, koji smo predveče brali i spremali za „paljbu”, da bacamo devojkama u kosu kad krenu uveče na korzo u pravcu „Centrala”.

Leta smo provodili u dvorištu, po neko kod dede i babe na selu. Ponekad smo sa roditeljima odlazili na kupanje na „Četvrti kilometar”, na Obnicu ili na Gradac, na „Ustavu”, „Penzionere” ili „Krivu vrbu”. One dalje plaže uz Gradac posećivali su stariji od nas, srednješkolci. O moru smo mogli samo da sanjamo kako izgleda i gde li se to nalazi, daleko, daleko... A onda, sa polaskom u školu i našim odrastanjem, počinjemo da osvajamo i morska prostranstva.

Naše dvorište nam postaje tesno. Kroz nekoliko godina stari komšiluk počinje da se raseljava. Mili moji kud koji!  Neki napuštaju Valjevo i odlaze u druge gradove, a neki se sele u nove stanove.

Beše vreme i prođe. Komšija preči od košulje.