Biblioteka nam je najpreča

Ova biblioteka što nosi ime Ljubomira P. Nenadovica, osnovana  još u jesen 1868. godine, bivala je oslonac svemu što je u kulturi Valjeva nastajalo, što se u kulturi Valjeva radilo.  A nikad ta naša bibloteka nije za sebe imala doličan ra­dni prostor. Prilika se evo ukazala sadašnjom mogućnošću da se obnovljeni nekadašnji Oficirski dom (Dom JNA, Dom Vojske i sl.) -  ustupi Biblietci.

Da joj se ustupi celokupno današje, reprezentativno zdanje na uglu i čitav pripada­jući joj  prostor.

Time bi se stvorili preduslovi da se najkrupniji problem Biblioteke, i te kako kr­upan i za Valjevo, reši za svagda. Preseljenjem bi se, dakle, rešio početni problem, a za neko docnije vreme, ali što skorije, ostaviti sve ostalo.

Ukoliko bi se sve završilo preseljenjem Biblioteke u negdašnji Oficirski dom, pr­epakivanjem knjiga i ostalog rspoloživog inventara, uz izvesno prilagođavanje tog pr­ostora novoj nameni, onda gotovo da nema svrhe to ni raditi. Preseljenjem Bi­bli­ote­ke trebalo bi dakle  za svagda da bude rešen taj i krupan i važan valjevski problem kao što je svojeveremeno Valjevo rešilo problem Gimnazije, docnije pravljenjem Doma kul­tu­re i još ponečeg.

Kako finansirati takav poduhvat? Ako je to bilo moguće 1906. kad je napravljena Gi­mnazija (Valjevo je tada imalo 6.000 stanovnika), ako je bilo mogućnosti  da pre 55 go­dina naprave onakav i onoliki Dom kulture, ako je mogće (svedoci smo) napraviti onakav i onoliki hram na ušću Gradca u Kolubaru, mora da jeValjevo  u stanju napraviti i novu biblioteku. Veliku, korisnu, lepu… Kakvu malo ko u Srbiji ima.

Ima, dakle, smisla Biblioteku preseliti u Oficirski dom samo pod uslovom da to bude prvi korak ka jednom skorom i trajnom rešenju.

Divne skandinavske biblioteke

Moj prvi susret sa Skandinavijom do­godio se zahvaljujući knjigama „Pi­pi Duga Čarapa” Astrid Li­nd­g­ren i „Pisma iz Norveške” Isidore Sekulić. Nakon toga sam se zainteresovala za Strindberg, Hamsuna, Ibsena... A ka­da sam počela da odlazim put Severa, za­je­d­no sa skandinavskim piscima, zavolela sam i njihove biblioteke: moderne gradske biblioteke u Rejkjaviku, Bergenu i Tu­r­ku, one u Alajerviju i Helsinkiju, koje je pr­ojektovao Alvar Alto, ali i malene bi­blioteke u finskoj, norveškoj i švedskoj provinciji, smeštene u drevnim kućercima ili u pokretnim bibliotekama-au­to­busima.

Uprkos mobilnim telefonima, internetu i socijalnim mrežama, u većini ska­nd­inavskih kuća se i dalje čita, a u njihovim domovima privilegovano mesto za­uz­im­aju police s knjigama. Uz to, u svakoj od ov­ih zemalja postoji razvijena bibliotečka mreža čiji se fondovi redovno popu­nja­vaju ne samo beletristikom, već i stri­po­vima, muzikom i filmovima (u biblioteci u Rejkjaviku mogu se rentirati čak i ume­tnička dela!) Budući da ih država dož­ivljava kao „stecište susreta različih kultura”, u ove kako ih je Umberto Eko naz­vao, „intimne katedrale znanja” svako­dn­evno pristiže različita domaća i in­te­rnacionalna štampa; u njima se može či­tati, ali i popiti kafa u prijatnom ok­ruženju.

Poslednja od niza biblioteka u kojima sam pisala, jeste Gradska biblioteka u Ge­t­eborgu, čuvenom po sajmu knjiga, koji ove god­ine slavi 30 godina postojanja. Ova ne­da­vno renovirana biblioteka izgrađena je 1967. godine, a nalazi se u blizini Mu­zeja umetnosti i gradskog pozorišta.

U ovoj modernoj, vizuelno in­sp­ir­at­iv­­noj i događanjima bogatoj instituciji (go­dišnje se realizuje nekoliko stotina ra­zličitih literarnih, muzičkih, izl­ož­benih i edukativnih sadržaja) smešteno je 390.000 knjiga na 60 različitih jezika, 950 časopisa, 180 dnevnih novina, 15.200 CD-ova, ploča i različitih snimaka, 27.500 govornih knjiga, oko šest hiljada DVD izdanja. Članarina je besplatna, a bi­blioteku, u proseku, godišnje poseti 1.300.000 ljudi, dok je broj rentiranih na­slova negde oko 1.400.000.

Pozajmice se odvijaju bez asistencije za­poslenih, zahvaljujući tome što svaka knj­iga kao i članska karta poseduju bar-kod, te je time funkcija bibliotekara us­me­rena na savetodavnu. Knjige se mogu rez­er­visati on-lajn, preko interneta se mo­že produžiti i rok vraćanja. Isto tako se i nekoliko dana pre isteka pozajmice ob­aveštenja šalju putem e-pošte. U bibli­oteci postoji velika sala od 150 me­tara kvadratnih za predavanja i prezenta­cije, prostorije za decu, zvučno izl­ovani stakleni boksovi za grupni rad, od­vojeni prostori za čitanje, pisanje, slu­ša­nje muzike i rad na kompjuteru. In­ter­net je besplatan za sve članove, kao i ko­ri­šćenje kompjutera. Takođe se knjige mo­gu čitati i u kafeu, koji je sastavni deo biblioteke i kojem se može popiti kafa i pojesti sendvič ili kolač od borovnice i brusnice.

Ljiljana Maletin Vojvodić (Danas, 18. jul 2014)

Probuđena popularnost biblioteka

U vreme kada se u Njujorku i u drugim ve­likim gradovima u Americi za­tv­ara sve više knjižara, i to ne samo onih malih, nego čak i onih istorijskih, naj­većih i najuspešnijih, kakva je bila leg­endarna knjižara Barns i Nobla na Pe­toj aveniji, koja je postojala preko jednog stoleća i ponosila se time što je bi­la najveća, a pre svega zbog kupovanja knj­iga preko interneta i sve veće najezde el­ek­tronskih izdanja – iznenadila me je no­va popularnost biblioteka! Pokušala sam da odgovorim na ovj fenomen tako što sam počela da postavljam pitanja biblio­te­k­arima u dve biblioteke koje najčešće po­sećujem kada sam u Njujorku, a to je čuvena velika Njujorška javna biblioteka (New York Publik Library) na uglu 42. ulice i Pete avenije, koja je pre svega istraži­va­čka biblioteka sa retkim  izdanjima koja se ne mogu izneti, i moj mali lokalni ogranak iste, a takvih je više po gradu.

U koju god da odem jedva mogu da nađem mesto da sednem, a o nekom slobodnom kompjuteru da ne govorim. Doskora su kompjuteri u javnim, pa i univerzitetskim bibliotekama služili prvenstveno za ulaženje u bibliotečke kataloge, a danas su svi na brzom internetu. To je sigurno jedan od razloga, zaključujem, koji je doveo do ovog novog fenomena popularnosti biblioteka? Čula sam da je to opšta pojava na američkom kontintentu. Dobila sam na ovo pitanje razne odgovore. Mnogi tvrde da je to pre svega zbog ekonomske krize, zbog nezaposlenosti i recesije, zbog nemogućnosti da ljudi redovno kupuju nove knjige, posebno studenti skupe udžbenike.

Drugi odgovor je specifičniji za naš 21. vek. razlog popularnosti biblioteka leži i u tome što one nude novu tehnologiju, ili kako mi reče jedan bibliotekar: „Biblioteke su do sada olakšavale `nalaženje` informacija, a sada olakšavaju stvaranje informacija.” Naravno, postoje ovde i one druge, zatvorene, sasvim ekskluzivne biblioteke rukopisa kao što je Mad kakvu ovih dana koristim u Pristonu, ili Morganova biblioteka prvih i najređih izdanja, uključivši i dve Gutenbergove Biblije, u Njujorku. Ali tu su u narodne, ili javne biblioteke koje se otvaraju za razne aktivnosti, čak i za igrice, digitalne laboratorije, snimanje muzike i crtanje stripova. Priča se da je jedna biblioteka u San Antoniju otišla u krajnost i rešila se svih štampanih knjiga, te prešla samo na digitalne, ali me teši da je jedna druga, u Arizoni, koja je pokušala to isto, morala da vrati fizičke knjige na insistiranje svojih članova. Dok elektronska izdanja postaju sve popularnija, ipak je štampana, fizička knjiga još uvek neprikosnovena kraljica.

Biblioteke se otvaraju i na arhitektonski način. Nova reč za dizajn biblioteka je „eko-urbani šik”. U tom pravcu otvaranja ka svetu kreće se čak i najstarija američka javna bviblioteka u Bostonu osnovana 1848. godine, otvarajući svoje teške granitne zidove velikim prozorima ka ulici i svog unutrašnjeg prostora za kolaborativnu, a ne samo usamljeničku aktivnost.

„Nekada smo prilazili stolu gde je sedeo dežurni bibliotekar sa pitanjem na koji smo očekivali da dobijemo odgovor. Danas je obrnuto. Ljudi se obraćaju bibliotekarima da im pomognu da nađu pravi put, tačan odgovor među deset miliona mogućih odgovora koja su našli na internetu. Mi smo danas više kao neki navigatori kroz mrežu informacija”, kaže mi ljubazno gospodin Preskot, moj omiljeni dežurni bibliotekar u glavnoj sali glavne Njujorške javne biblioteke, koji mi povremeno pomaže da nađem neki zaboravljeni članak iz 1902, ili da iz Kongresne biblioteke poručim neku retku knjigu za moje istraživanje.

Maja Herman Sekulić (Blic – Knjiga, 13. april 2014)

U malom gradu velika biblioteka

Celje je sa svoja 48.592 sadašnja sta­no­­vnika u odnosu na Valjevo manje za desetak hiljada žitelja. A za ra­zl­i­ku od Valjeva, ima novu i veliku bi­bl­i­oteku (tamo je zovu knjižnica). Na­lazi se u starom delu grada: jednom stranom ok­r­e­nuta Savinji, drugom izlazi na Mu­zej­ski trg. Povezuje istorijsko središte gr­ada sa rečnim priobaljem, koristeći vr­ed­nosti oba ambijenta. U tom vidokrugu je i zamak na brdu iznad druge rečne obale, gde su valjda bivali grofovi Celjski.

Gradnja biblioteke je počela 2006. da bi se u novom prostoru radilo od početka 2010. godine. Uobličile su je mlade arh­it­e­kte; unekoliko se čini sličnom obnoa­vlje­nom Jugoslovenskom dramskom pozo­ri­­štu. Suteren i prizemlje natkriljuju tri sprata. Novim domom knjižnice pod je­d­nim krovom su se sjedinila sva njena od­eljenja.

Vrednost te investicije – jedanaest mi­­liona evra. Država je u tome učestvovala sa petinom potrebnog novca.

Knjižnica u Celju je po svemu moderno op­remljena, pa je moguće i to d se po­zaj­mlj­ene knjige mogu vratiti (razdužiti) u sva­ko doba, svejedno da li je dan ili noć.

Celjska biblioteka je na kraju 2011. go­dine raspolagala sa 415.702 jedinice, 12 od­sto neknjiževni deo – CD, DVD, mikro­fi­l­movi i dr. Pretplaćena je na 1.068 se­ri­jskih publikacija, gde su i 122 na stranim jezicima. Fond se godišnje uvećava za oko 17.000 jedinica.

Dostava na kuću

Veoma je razgranata programska delatnost te institucije. Pominjemo ponešto od onoga što je nedovoljno znanje slovenačkog omogućavalo da se pouzdano razume: „Besednica” – razgovori o aktuelnim temama i knjigama; Univerzitet za treće doba života; dostava knjiga korisnicima koji nisu u mogućnosti da dođu u knjižnicu; zbirka za slabovide čitaoce; projekti za promovisanje čitanja... Ima programa i za pripadnike neslovenačkih etničkih za­jednica u Celju i okolini. Najskoriji bi­o je namenjen ljudima poreklom iz Crne Go­re.