Biti i ostati novinar

Novinari nisu naročito skloni da odaju priznanje svojim kolegama. I kad vam kolege, saborci tog zahtevnog posla - a u žiriju Revije «Kolubara» uglavnom jesu novinari - dodele  gotovo jednoglasno  priznanje kao što je Valjevac ličnost 2013. godine, onda to pored priznanja za ono šta ste i kako radili ima i dodatnu, ima posebnu težinu. Otvara pitanje čemu novinarstvo u ovim smutnim vremenima ne samo zbog  skarednog incidenta koji nije zabeležen u istoriji ovdašnjeg novinarstva.

Darija Ranković je kao novinarka sazrevala na iskustvima jednog viđenja radio novinarstva i promenama kroz koje je ovaj moćan medij prolazio u najturbulentnijim godinama na razmeđu dva veka. Zato je i razgovor sa njom jedno viđenje svih tih procesa u kojima je bila akter. Od dana kada je, pre skoro četvrt veka, bez treme, lako, prirodno, progovorila u mikrofon, Darija je pokazala i onaj, dragocen za novinarstvo, talenat da zna trenutak kada Kairosa može uhvatiti za čuperak. To se u ovim našim vremenima konstantnog  urušavanja vrednosti ne retko skupo plaća. 

Počela si da se baviš novinarstvom u Ra­dio Valjevu koje je tada imalo re­da­kc­i­ju, što je danas, reklo bi se, zaboravljena in­stitucija u našoj profesiji. Bar kad je lokalno novinarstvo u pitanju.

- Sad kad pričam o novinarstvu, o Ra­dio Patku, sa žalom pričam i o Radio Va­ljevu koga više nema. U redakciji je svako ima svoje mesto. Svako je znao čime se ba­vi. To se kasnije izgubilo. Nema ga ni u li­stu «Napred». Ti si pratila grad, Lji­lja­na Kecojević politiku pa kulturu, Anka Šupić privredu, Žika Janković ra­dio je dokumentarne emisije, Mijo St­ojk­a­­nović politiku, Milena Petrović je pra­tila turizam, Dragan Ilić i Branko Vi­ćentijević sport, Svetlana Mi­tr­ov­ić zdravstvo i školstvo. Imao si čoveka ko­ji je pratio neku oblast i bio «ekspert» za nju, znao je šta se u toj oblasti de­š­av­a­lo pre deset godina. A onda je došao radio ka­kav je Radio Patak. Bilo nas je pet, šest i svi su radili sve. Kada sam došla, samo sam rekla da jedino neću pratiti crkvu i sp­ort; sve drugo mogu, i privredu, i zd­ra­vstvo, i obrazovanje. Svi su radili sve. A tako se gubi kvalitet. Moj jedini motiv na­puštanja Radio Valjevo bio je, pre svega, st­a­lan a ne honoraran posao. I to da ću bi­ti deo ekipe koja pravi nešto novo. Im­ala sam osećaj da nešto znam i vredim čim me je neko nakon šest godina bavljenja no­vinarstvom, odabrao da budem u ekipi koja pravi nešto novo. A nisam raz­mi­šlj­ala šta je to novo, da li će biti bolje ili gore.

Kad si postala svesna te, uslovno re­čeno, „površnosti“?

- Posle pet, ili deset godina, kada nije bi­lo novca a u redakciji ostala svega tri-če­tiri čoveka. Moram priznati da je fo­rma Radio Valjeva bila za mene zastarela, st­ereotipna. Emisije počinju tačno u ne­ko vreme. To je bila katastrofa. Ali to je verovatno moralo da bude tako. Program Ra­dio Valjeva bio je krut. Na primer, Dn­ev­nik - tačno si znao koja je prva vest, pa dr­uga - nema iskakanja. Doduše, Valjevski in­formator, Slike grada, je bila dr­uga­či­ja, živa emisija. Zapravo, Radio Va­lje­vo je bio državni radio, morao je da se drži pravila tog vremena. A Radio Patak je bio neka vrsta fleksibilnijeg, mo­de­r­ni­­jeg, slobodnijeg radija, koji ne mora čv­rs­­to da se drži šeme. Na primer, Dn­ev­n­ik  može da bude i u osam ujutro ili u 10 ako se nešto desilo. To u Radio Valjevu ni­­je moglo, čekao se Dnevnik. Nešto se de­­si ujutro a ti to plasiraš tek u četiri sa­­ta.  Od mlađih tada su u Radio Valjevu bi­­li Viktor Jocić i Branko Antonić, oni su imali želju da naprave drugačiji ra­­dio. Viktor je govorio  kako je bio „st­eg­nut“ u Radio Valjevu, nije mogao da po­ka­že izvesnu „modernost“, zato je i izašao da bi pravio novi radio. I Radio Patak je im­­ao taj nov, moderni izraz - biti kratak, brz. Naše vesti su, na primer, bile mnogo kr­­aće. To je nešto što je Radio Patak im­ao a druge radio i tv stanice nisu. 

Osim  svakodnevnog rada na in­­fo­rm­ac­ij­a­ma, uradila si i sto emisija «Na moj na­čin», seriju razgovora sa značajnim Va­lje­vcima…              

- Prvo sam počela da radim jednosatnu em­isiju “Izjava ne­delje - Crni i beli glas“. U toj emisiji pretežno su bile po­li­tičke izjave. U to vreme po­litika je bi­la naj­do­mi­na­nt­ni­j­a stvar u našem pr­og­ra­mu i u našim životima.  Bavili smo se samo politikom. Naš radio se i pr­of­il­is­ao da se bavi sa­mo politikom a vrlo ma­lo ži­vo­tnim temama i temama koje znače ži­vot i koje bi trebalo da budu u pr­og­ra­mu jedne radio st­anice. Na sve drugo smo zab­or­avili. Tu emisiju - „Izjava ned­elje“, „Iz­java meseca“ - ra­di­la sam od 1997. do 2003. go­di­ne. Šest godina je išla svakog po­nedeljka. Prestala sam kada je ubijen Zo­r­an Đinđić. Sh­va­ti­la sam onda da više ne­ma sm­isla takva emisija, da nema sm­isla dalje se baviti politikom sa toliko en­er­gije i toliko vremena. Tada smo počeli i da se osipamo, bilo je malo para, loša kl­ima u gradu, radilo se sve teže i teže a po­sla mnogo. Pokušavali smo da izađemo i iz političke svakodnevice ali nismo us­p­eli. Nije bilo lako da se izvučemo.  Ta­kav rad oduzimao mi je pre­vi­še en­er­gi­je, a premalo davao. Počela sam da ot­up­lj­uj­em. Ništa drugo ne čitaš samo pratiš po­litiku - rekla sam jednom prjatelju. Mo­žda ništa ne znam ali ipak znam kako fu­kcioniše Skupštine, znam sve odb­or­ni­ke i predsednike gradskog parlamenata  od 1994. do danas.

Kao izvestan otpor tome  smislila sam em­isiju “Na moj način“. Nisam pobegla zb­og forme Radio Patka već od sadržaja ko­ji je okupirala politika. Bila mi je želja  da pokažem, mislim da mi je to uspelo, da je nešto što je lepo i dobro - uvek lepo i do­bro. Samo bi trebalo negovati to lepo i do­bro. Šta je u starom Valjevu bila p­ra­vi­lo, norma ponašanja? Šta je bilo kv­al­it­et? Da li je onaj kvalitet koji je postojao 1972. ili 1952. godine,  važeći kvalitet i 2002. i 2022. godine? Da li se nama  nameće ne­što kao kvalitet a nije kvalitet?  Šta je ostalo nepromenjivo u svim vremenima iz­uzev moderne tehnologije i nauke? Ht­ela sam da pokažem da je „Dobar dan!“ uvek „Dobar dan!“ Kao što je i „Kako ste?“ uvek „Ka­ko ste?“ 

Ne čini li ti se da je i par­lam­ent­ar­ni život postao najgora verzija onoga što bi trebalo da je demokratija?

- Na sednicu Skupštine opštine pr­vi put sam otišla s tobom. To je bilo 1989. godine. Bila si skupštinski iz­ve­št­ač, povela si me da bi me upoznala sa pa­rlamentom, ko su odbornici, odakle su… Kasnije su krenuli nova demokratija i višepartijski sistem. Kad si me up­oz­na­vala sa tim ljudima kazivala si, uvek to pr­ičam, „ovo je doktor, ovo je profesor...»  To su bili ljudi sa imenom i prezimenom, sa zanimanjem i integritetom. Ljudi koje je grad poznavao i poštovao. Izlazili su za govornicu, i iako je tad bio jed­no­pa­rt­ijs­ki sistem, govorili suprotno od onoga za šta će se posle glasati. Iznosili su sv­oja mišljenja, sučeljavali argumente. Mo­gli su da izađu i kažu svoj stav, svoje mi­šljenje. Uz sve uvažavanje onoga što pr­edlaže većina ili partija. Vremenom, do­lazili su da budu odbornici oni koji ni­gde nisu radili, da bi se eto i oni ne­čim bavili, da im dani uzalud ne prolaze. Kad pogledaš današnjih 51-og odbornika, ko­liko ih je da imponuju?  Jedva da iz­ab­ereš nekoliko. Pa i kad porediš kako se ob­lače. Žene su dolazile u kostimima ili haljinama, muškarci u odelima. Neko do­duše sa manje ili više ukusa. Danas sa­mo što ne dođu u trenerci. I to govori kakav im je odnos prema gradskom pa­rl­am­en­tu 

Nisu li ti dragoceni razgovori, se­ća­nja ljudi u emisijama „Na moj način“, ot­va­rali i neke druge, nove teme?

- Skoro sam preslušavala te emisije jer nameravam da od toga napravim knjigu. Uo­čila sam da se prva emisija strašno ra­zlikuje od 45. a 45. od 75. Moja pr­vo­bi­t­na zamisao bila je da pričamo kako se nek­a­da živelo. Znači duhovno, bez ar­hi­tek­tu­re, urbanizma, bez tih materijalnih tema. A onda se kroz razgovore nametnula priča ka­ko je izgledao neki deo grada, kako se taj deo menjao, kako se nešto što je bilo do­bro bez potrebe rušilo. Vremenom sam sa­dr­žajno dopunjavala te emisije a da toga ni­sam bila ni svesna. A ono što je važno, kr­oz te emisije pričalo se o tome kako se gr­ad menjao. Ali se pričalo i o ljudima. Sv­aki od sagovornika je pričao o još de­set-petnaest ljudi koji su u njihovo vreme ost­avili trag u ovom gradu. O dobrim lju­dima koje smo možda zaboravili, a i nji­hova dela. 

Vremena se jesu promenila ali se iz­gu­bi­lo mnogo šta dobroga. Ako pogledamo «Na­pred» unazad tri-četiri decenije, gde su danas u njemu prikazi pozorišnih pr­ed­s­t­ava, knjiga ili koncerata, gde dileme oko izgradnje i planiranja grada? Gde su sp­e­cijalni dodaci iz kulture, feljtoni? Ko se uopšte time bavi a ima ljudi koji zn­aju o tome da govore?

-  Tih ljudi  koji mogu kompetentno da ka­žu ima, ali njih ne zovu. Drugo, u re­da­kc­ijama je malo ljudi. Imate re­dakcije sa po jednim čovekom, Radio 014 i Radio Pa­tak,  imate televiziju sa dva čoveka. Ti no­vinari ne mogu da prate dnevne do­ga­đa­je, da rade informativne emisije i da se ba­ve temama. Sve to nije slučajno. Ni to što je Radio Valjevo dovedeno dotle dokle je dovedeno. Nije slučajno što su počele ma­sovno da se dele frekvencije, što su na­pravljene privatne radio stanice. Mo­žda sam paranoična, ali  nije slučajno ni to što su zarade u novinarstvu takve ka­kve jesu. Prosek zarada novinara u Valjevu je 20, 25 hiljada, malo su iznad kolege iz «N­a­preda».

- Novinarstvo je urušena profesija u ov­om gradu, možda i šire, već više od de­set godina. Sami smo krivi zbog toga. Do­š­lo se do ovakvog stanja zbog loše se­le­kc­ije. Imala sam sreću da sam ušla u no­vi­na­rstvo u ona zlatna vremena kada u re­dak­ci­ji Radio Valjeva niste znali ko je bolji od koga. Nisam imala naročito ob­ra­zo­va­nje ali sam mogla da naučim. Imala sam od ko­ga da učim zanat. Kako se ophodi sa lju­di­ma, kako se gleda na stvari, da nije sve crno-belo. Onim što sam za šest godina na­učila u Radio Valjevu, kompenzovala sam svoje nedovoljno obrazovanje.

Koliko si trpela pritiske pol­it­ič­a­ra, stranaka? Zašto se lako prilepi et­iketa da si nečije glasilo…

- Uvek smo bili „njihovi“, ili “nji­ho­vi“. To je neverovatno. Ima jedna reč koja me muči poslednjih godina, to je ono kada vam kažu - Vi ste maliciozni! Nije mi ja­sno zašto i otkuda ta reč za ono što ra­dim i što je radio Radio Patak. Po­ku­ša­va­la sam sa tim ljudima da razgovaram, da mi kažu šta to znači. Nisam uspela. Neke di­rektne pritiske Radio Patak nije imao iz­uzev toga da smo maliciozni. Ili – «Ni­ste fer!». Ili – «Šta ste se uhvatili to­g­a, kome je to važno...» Niko pisanje no­vi­nara ne prihvata kao dobronamerno, kao gledište nekoga koji malo više vidi ili malo objektivnije gleda nego onoj ko je na vlasti. Uvek naše pisanje do­ži­vlj­ava­ju kao atak na njih, na njih lično, na nji­hovu politiku. Ne na ono što su ur­adili već na njihovu ličnost.  

Kako tumačiš dobijanje priznanja „Va­ljevka godine“? Mnogi to povezuju sa či­nom izlaska iz novinarstva nakon sk­an­dala u Skupštini grada. U tome neki ne vide hrabrost nego samo moralan čin…

- Ne znam da li je odlazak iz Radio Pa­tka bio hrabar ili moralan čin ali on je po­najpre bio gest očajanja. Videlo se da ne mo­žeš da utičeš na bilo šta već da po­st­aješ saučesnik. Meni se u toj 2013. sve na­mestilo! Namestilo da je atmosfera u gra­du takva kakva jeste, da je grad tu gde je­ste. Namestila se za mene užasna uvreda, sa kojom ću verujem umreti, izgovorena u sk­upštinskoj sali: “Marš napolje ološu je­dan!“ To se zbilo na javnom mestu gde ni­sam zalutala već došla da radim svoj po­sao, javni. A onda toga prvi čovek Valjeva po­stavlja za svog pomoćnika. To je za mene bilo porazno, možda ona kap kada sam sh­va­tila da je u ovom gradu mnogo toga iz­gubilo smisao. Da ono što je u ovom gradu bi­lo dobro postaje loše. I to loše se neguje, uzdiže, ceni. Onda se desilo i to da­ zbog mog teksta „Mečkarenje“, u kome sam na primeru jednog dana opisala odnos  vl­asti prema novinarima i prema gr­ađ­an­i­ma. Opisala sam kako izgleda kad vlast po­kazuje svoj uspeh tako što nas voda od je­dnog do drugog, trećeg mesta, a da bi mi tr­ebalo, to što oni kažu da prenesemo gr­a­đanima. Zbog tog teksta Radio Patak nije do­bio pare za projektno finansiranje. Uvek sam kroz tekstove i snimke  iz­no­si­la argumente i činjenice, nikad svoj li­č­ni stav. I „Mečkarenje“ je zasnovano na či­njenicama a ne na mom ličnom stavu ili doživljaju. Shvatila sam da zbog ta­kv­og pisanja trpi Radio stanica koja bi us­koro trebalo da obeleži 20 godina po­st­oja­nja. I da će, ako ovako ostane, biti ug­aš­ena jer ona ne može bez projektnog fi­na­nsiranja. Sve se to smestilo u 2013. go­di­nu.  

Darija ne bi bila Darija da ne izgara na nekom novom projektu…

- Još dok sam radila u Patku, htela sam da napravim internet novine. Ljudi to ra­do čitaju. Radio je brz medij, čuješ sada i nikad više, a tekstu se možeš vratili, ući u arhiv sajta. Tada nas je bilo malo u Ra­dio Patku pa nisam mogla da se po­sv­et­im i tome. Sada sam slobodna, imam vr­em­ena. Sa Ljubinkom Rankovićem, iskusnim web dizajnerom koji radi po celom svetu, i sa još nekoliko ljudi radimo na tome. Na našem sajtu neće imati samo dnevnih, ak­tuelnih informacije. Želja nam je da bu­de otvoren za sve koji imaju talenta a nigde se ne čuju. Za one koji se bave ek­on­om­ijom i privredom nigde se ne čuju a im­aju šta da kažu. Da bude društveno od­go­vo­ran sajt. Na primer, privrednici koji im­aju neku ideju, neki problem, neki pr­ed­log a nigde to ne mogu da plasiraju na na­šem sajtu imaće prostor. Da iznesu svoj st­av, argumente za ili protiv, da se čuje st­ruka. Biće otvoren za sve oblasti, ot­va­raće teme, nećemo nametati rešenja ali će­mo davati odgovore. Važno je da se čuju mi­šljenja, da se komunicira. Imaćemo i sajt „za i protiv”. Otvorimo temu, na pr­im­er - da li park preko puta Doma kulture da bude dečiji, sa automobilčićima, pe­nja­licama. Zvaće se „Kolubarske“ jer nam je namera da pokrijemo i ostale opštine. Ov­akvo ime nema veze sa ID «Kolubara». Bi­će kolumne za sve oblasti, kulturu, sp­ort, turizam, u kojima će svako moći da iz­nese svoja razmišljanja. Biće dakako i og­lasa…