Chieftain & Sheriff

Posle otvorenja Izložbe SIMBOLIČNO U SRPSKOM SLIKARSTVU¹, u maloj sali valjevskog Hotela Grande priređena je zakusčica za pozvane & nepozvane, u koje i sebe ponosno ubrajam. Ja sam, k tome, i na otvorenje Izložbe ove lično nepozvan došao. To mi, kažu, Ustav dozvoljava, Konštitucija i narav prgava. Kao što sam sa iste, takođe nepozvan, i otišao.

Na Izložbe, što bi reko jedan od onih iz Beogradskog Timesa, bilo ko i vazdan: komšija, kolega, rođaka, kumova, fukare, prijatelja, zavidljivaca, škarta, političeskih neistomišljenika i mišljenika. Bilo novinara, tevejaca, papaka, vetevejaca², prosvetnih radnika, špijuna, sudiničica i sudija, advokata, pandura, vazdan psihića i pacijenata, bilo dobrih riba, samo Cigana nije bilo i Predsednika Opštine.

Bilo radikala, demokrata, novosrbalja, spovaca, ribelara valjevskih, nesvrstanih, al čudi me malo karićevaca. Bilo je svega i svačega, samo seljaka srpskih i Predsednika Opštine valjevske na Izložbe nije bilo.

Bilo je slikara, sveštenih lica³, pisaca, jedan piščić, švalera bilo, švalerki, komunjara i debejaca... Bilo svakojake fele, al G-din Milomir nije bio – Romanović!

Đačkim je autobusom iz Belog tamo Grada pun autobus došo⁴. I to besplatno⁵. Kao što se nekad na mitinge po Srbiji razvozilo (20 eura, Coca Cola, sandwich). Minister džipom sa rotacionim svetlima i sunčanim naočarima na vr glave. Express besplatno (šofer ima 2 metra). Karakteristično und simptomatično da iz kasarne Ž. J. Španac nikog poslali nisu za ovu prigodu. Bila Kuma-Veka i Kuma-Dragica. Nisam znao da je ona Mrkalj još dobra mindža. A Bunjuševac na sebe da ne sliči. Al muka je što nikom drugom i ničem drugom nikako ne sliči.

U opštoj gužvi, u zagušljivom izložbenom prostoru, kroza zaparu i žagor ugledao sam sanjive oči moje drage, Paune Vućićević. To vam je Lady u čijem se zanosnom pogledu 1968. čitava rukometna reprezentacija Gymnasiona valjevskog podavila, kao i neki beogradski Number-One intelektualci kasnije. Danas, njen pogled iz velike tamo daljine dopire i u daljinu veliku opet odlazi. Pričinja mi se sve nekud pored mene. Samo retki srećnici naslutiti mogu šta se iza tog pogleda krije.

Za trenutak, okruženog dvodimenzionalnom magijom sa zidova MGV, učinilo mi se da sam Valjevskog Kralja Duvan-Čvaraka, Mesje Slavana Batočanina video...⁶ Uglavnom, njegov duh je vazda lebdeo negde izm. fantastičnih slika 19. veka i fantazmagoričnog ambijenta Divačke Klanice, uz riku volova Kolubarskih.

Pedantni izvestilac bi na ovom mestu istakao i prisustvo Srđana Srećkovića⁷, slikara i pijanca iz Topole, u društvu valjevskog pesnika Lj. Pjevčevića, inače poznatijeg kao Vitez dobre kapljice (komšije vele da je alkoholičar) i pobednik takmičenja u otmenom ispijanju vina, na Bekrijskoj slavi u Restoranu Jezero u Topoli 2007, koji i dan-danji eno ga povraća.

Na otvorenju Izložbe nisu bili: ni legendarni valjevski Šinter, Monsieur Jarcan, ni Sava Savanović prvi srpski vampir, ni Mesje Hajduk Bojović kojiono još ponekad u snove seoskih udovica navraća, zatim niko od kandidata za Gradonačalnika Valjeva u anketi ovdašnje Revije Kolubara, kao napr.: Slob. Lazić Cimer, velteraš, reprezentativac, zaslužnik nacionalne pensije, Velib. Berko Savić, pravnik, pisac, pensioner i Tripko Ilić, dir. Valj. bolnice „Dr Dragiša Budlin”⁸, izvesni autoritarni ali prosvećeni diktator, koga za Gradonačalnika Vigor tj. Majić predlaže, zatim nisu bili ni oni koje je predložio Ćiša poz. rež. Trifunović – već pomenuti Tripko Ilić, Vidosava Džagić!? (sic!) i Čeda onaj Nikolić, te čudo u dizajnu Arsenić⁹, onda arhitetke i urbanisti, Valjevci godine u koje i bivši Predsednik Opštine Meonica spada, abraševićevci, novinari, ekonomisti (kamo frizerke, Ćišo, i trafikantkinje, kamo sestričke medicinske jedre, društvo iz Čarapane i Gorenja kamo...). Meni se, al samo za trenutak učinilo da je zaboravio Drocu Tomića (i Belku, namerno); nije bio ni onaj kojeg je Uvaženi kum hrđavog Glodura Zrankovića, novinar i dir. pomoćnik, gosp. Gliša Radošić, (parafrazirajući opštepoznati grafit o automehaničaru) u besmrtnoj rečenici: Dušan je bio bolji (Predlažem ga i zbog toga što se manuo politike) za svog fejvorita istakao; Aca Gej Direktor sopstvenog Građ. Pred. Gate (na predlog Branke Jović) kažu da je bio i prisutan i otsutan istovremeno, a za onog fotorobota budućeg Gradonačalnika Valjeva, kojeg je Slob. Raka definisao u prošlom broju Kolubare, u kladionici (prizemlje ispod redakcije Kolutajuće bare¹⁰), odnos je 50% – 50%, kažu i bio i nije; konačno, na otvorenju (pa i na zakusčici) nije bio ni zaboravljeni predsednik Valjevske opštine, poč. Živko S. Gavrilović, koji je dao 40 groša ondašnjih da se nabavi 425 oka rakije i pošalje vojnicima Valjevske brigade prve klase, još 1878. godine.

Sramota, ko sve nije bio!

Bio Miša Brada, Đule Klempa, Milan Komnenić, Voja, Mađar, Pirga, Todor, Aleksa Tomić... Za jednu od glavnih zvezda ove skupine držim ubskog budibogsnama-filozofa¹¹, Gospodina Rajšu Banovića, za kojeg se može ustvrditi da je bio i prisutan i nazočan. Za nekog prisutan, a za nekog – nazočan! Što ti je žiznj.

Glavni, pak, frajeri ove Izložbe, Chieftain & Sheriff, Abulj Pence i Kuka Branković iz Čačka, toliko su se grlili i tapšali jedan drugog da su na kraju potpuno srasli jedan sa drugim (od dežurne žgadije iz kafea Casablanca moglo se sutredan čuti i da su konačno i rođaci postali).

Mnogo se naklapalo o naklonosti G-dina Kuke Brankovića prema duhovnim kvalitetima G-đe Slavici Batos-Pence čak, koja takođe nije bila prisutna. Ali će u sledećem broju Kukinog, inače veoma dobrog časopisa, čačanskog GRACA, imati čast da celom broju urednik bude i to na beskrajno zanimljivu temu melanholije.

Monsieur Pence je mrndžao nešto na francuskom kao aven Romalen, aven Čavalen, dabuleće da, Kuka lačo Baroraj, ama mnogo džunga – najma bahtaleja, hasma pele, hamu kar i kurafte, Muzej Savremene umetnosti, dabogdate kolera uvatila, ali ga niko živi razumeo nije. Iza nj je (i uza nj) sve i celo vreme¹² stajao nekakovi, vele privremeni bokser iz Opštine valjevske, i obazirao se na sve strane, pa su svi mislili da mu je Bodyguard. Frenchman ga nije konstatovao.

Za to vreme, dok je Bodyguard vrteo glavom, G-din Kuka je govorio o skrivenom srpskom umetničkom blagu i opservisao svet onim jednim vrljavim oketom, sve među prisutnima tražeći urokljive oči najboljeg valjevskog slikara, Milomira Romanovića da se odnekud ne pojavi. Priča se, ne samo u Kolubari vamo Gornjoj, da pred pogledom tog urokljivca malter otpada, a likovni kritičari kao pred streljačkim strojem – mršave. Ovoga puta Kuka je živu na ramenima izneo glavu.

Posle otvorenja Izložbe SIMBOLIČNO U SRPSKOM SLIKARSTVU, u valjevskom Hotelu Grande priređena je zakusčica za pozvane & nepozvane, u koje i sebe lično ubrajam. Ulazak u Hotel Grande bio je za mene šokantan kao izranjanje iz vode. Što nisam, o, Bože, dostojan Džanovog il Todorovog pera, umeća i stila, pa da narisujem švedski astal, kako dominira malom salom, obilujuć ništa manje intensivnim bogatstvom boja kao do malopre zidovi Moderne Galerije Valjevo. Ne zna se šta je od čega lepše, mili Bože!

Nego, elem!

Nagrnuvši u malu salu bledoliki su očerupali švedski u rekordnom roku i stručno. Dok su konobarji kružili pred sobom gurajući kolica sa raznim pićima. Samo na slovo „V” bilo je: votke, vinjaka, vina crnog & belog, vekije (VECCHIA), njhisky-ja, vijagre, vujić vode, voda vode, vlahova, višnjevače, vatrene vode, vitasokova, varenike, vermoutha, viljamovke, vranca crnogorskog, valjevske prepečenice i voćnih rakija, a na slovo „P” – samo piva.

Zamišljen, u svom karakterističnom stilu, za čašicu vinjaka duplog sam se pridržavao, kada je u malu salu Hotela Grande i u provincijsko sivilo, sa sunčanim naočarima na vr glave i portfeuilleom u unutrašnjem džepu, ušetao baja koji je strašno na Bracu Ajgira ličio i toga prepodneva, iza zatamnjenih stakala, pejzaž uz Kolubaru, od Belog Grada do Valjeva Bijelog, posmatrao. A taj Braca, Ajgir zvani¹³, kao švaler i prc-maher u ovdašnjosti poznat, veoma se nakurčeno deržao. Za njega je jedna šnajderka iz Ekonomske, što je abortirala u neregistrovanoj ordinaciji Vere Šišarke, još pre 20 godina rekla da je vazda u gaćama nadrkanog gospodina držo, mada bi po meni lepše bilo: vazda gladnog krokodila držo! Ne znam, šta vi mislite, Uvaženi čitaoče?

Očale na vr glave su plovile salom. Lako i lepršavo. Kao na daskama nekog provincijskog pozorišta. A kasnije, kada su taj što na Ajgira liči i Frenchman u verbalni klinč ušli, jedan valjevski novinar je o incestu počeo govoriti, ali ga niko nije mogao čuti, pošto usta otvarao nije.

Bledoliki su žvakali.

Pesnik Paja Perić se prisećao kako je Minister, još tamo šezdesetih, na recitalima o Titu učastvovao i da su mu to možda najbolje u životu role bile. Neko nadomesti: Momče zna često i pijano biti!

Bledoliki su još žvakali kada kao da je neko u rog duno. Ono zvanica iz Belog Grada na vrata zaglavi. Vataj mesto – puče pička – isprazni se sala! Tog sam trenutka, sa grupom samih sebi prepuštenih i popišanih Valjevaca, na vinjak žešće nasrnuo.

Đački autobus je odavno promakao Slovac na Kolubari i promicao Ćelije, kada je konobar saopštio da besplatnog vinjaka više – njet! Odjednom, kao kroz maglu vidim kako džip sa zatamnjenim staklima ulazi u Beli Grad.

1 Moderna Galerija Valjevo, 02.06.2007.
2 Kažu da jedan vetevejac, neki Milin Milanović, sve sportske rezultate sanja i napamet zna, ali sa gramatikom da muku muči i u nesporazumu teškom živi. Srećna je okolnost da toga svestan nije.
3 Nije bio onaj što je u Blicu od 30. maja 2007. na pitanje novinara o Kosovu rekao da će nam Bog Kosovo povratiti: „Eh, Kosovo, grdna rano! Možemo samo da kukamo... Da se molimo, i da pomognemo našem narodu i borimo se za očuvanje svetinja. Crkva malo toga može sada da promeni jer sudbina Kosova zavisi od drugih. Ali, da Vam jedno kažem, i to ispovedom, za Kosovo smo krivi delom sami mi. KADA SE POVRATIMO BOGU, BOG ĆE NAM KOSOVO POVRATITI.” Ni Putin, ni Buš, ni Angela Merkel, nego baš On. Bog!
4 Taj Đački autobus je morao do 18 č. u Beograd da se povrati pošto se posle 18 č., po tvrdnjama ovdašnjeg Peće Mazgića, biološkog oca Beketa sa Kolubare, plaća AUTO-DAN. A to puno košta. Na njegovu opasku o AUTO-DANU (da ja na vreme muštuluk uvatim) smejali su se: arhitetka neobičnih zamisli i ideja Meda Milutinović, zlokućanac, Toma Bangeja, košarkaš i sudac košarkaški sa Kosančića venca, sam dotični Peća i lično Voja Cerkan, valjevski šmeker, jedno vreme najbolji igrač darde i domina, inače drug legendarnog Ljube Klošara, kao i nekih Ministera Serbskih. I ja sam se smejao (al zatvorenih usta). Da je još kogod sedeo na terasi kafea Casablanca, ne znam da l bi se smejati smeo. Zato i zato!
5 Nisam siguran da li je ovo pravi trenutak da pridodam, da je jedan košarkaški sudija iz Valjeva, sa Kosančićevog gore Venca, nije važno koji, u paralelnoj stvarnosti, na prepunoj terasi kafea Casablanca za trenutak zaličio na čoveka koji je hteo da pita: A ko je spisak sastavljo? Al pito nije. Da ne grešim dušu – nije.
Velika zlatna medalja na 74. Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu i Zlatna plaketa, ŠAMPION KVALITETA U GRUPI, za duvan čvarke.
7 SRĐAN SREĆKOVIĆ FINE ARTIST – LIKOVNI UMETNIK, Bul. Vožda Karađorđa 78, 34310 Topola Serbia; contact: +381/0/63/621-858; +381/0/64/436-7272; srdjan.sreckovicŽeunet.yu
8 Za koga sestre po bolničkom dole krugu pričaju da je na radnom mestu dr Jekyll, osoblju plate smiče, a iz Bolnice čim kroči u Mr. Hyde-a se očas stvori.
9 Čudo u dizajnu bilo. Ličnim se uvidom uverio. Pozdravio se sa čudom. (prim. autora).
10 Originalno, termin srpskog proznog Sl. Radovanoviča.
11 Jedan iz Lajkovca, jak faktor i gramotnik, insistira da se ovde reč „filozof” neizostavno mora izostaviti, pa šta ostane, veli. Ali, ja ko ja! Ništa ne izostavljam. Eto!
12 Celo vreme kažu nije pravilno, ali zvuči. Do jaja, što bi se reklo.
13 Za nj vele da je med. sestrama, raspuštenicama iz treće smene Srbijanke, što po celu noć piliće čerupaju, i udovicama u selima poviše Valjeva Bijelog većeg zla naneo nego sam Hajduk Bojović.