Da li je „Srpski psiho” srpski? i da li je „psiho”?

Pojavio se ove godine, sredinom aprila. Mislim na roman SRPSKI PSIHO. I naš svet, svet naše literature, nije više isti: on je sada bogatiji za roman SRPSKI PSIHO.

Roman su napisali mladi Valjevci Željko Obrenović, rođen 1982, i Aleksandar Ilić, rođen 1981. godine, nekadašnji đaci Tehničke škole. Sada su obojica apsolventi, Željko srpske književnosti, a Aleksandar filozofije.

Glavni junak SRPSKOG PSIHA, natprosečno inteligentan, ljubitelj knjiga, biblioteka i umetnosti, istovremeno je svojevrsni seksualni perpetuum mobile, ili, još bolje, pravi sedž pistol, koji jednako opasno i tuca i puca. Na kraju je serijski ubica. Mada je gotovo vaš vršnjak, on je i vaše čedo, a vi ste njegovi očevi, tvorci. Odgovorite mi: Kako se pravi ovakvo dete?

Aleksandar Ilić: Ovo je drugi sin sa dva oca u istoriji čovečanstva. Nadam se da će postići slavu prvog. Za razliku od druge lepe dece ovo nije nastalo iz ljubavi već iz besa, i to kao odgovor uhodanom načinu mišljenja, pisanja, čitanja, življenja. Jedna moja prijateljica mi je, nakon što je pročitala knjigu, prokomentarisala: ova knjiga ide protiv svih onih što život uče napamet, od roditelja, učitelja, komšiluka – znaju da tako treba i ne interesuje ih dalje. To je to!

Željko Obrenović: Pa teško je to reći. Takvo dete se ne rađa svaki dan. A i kad odluči da se rodi, teško da se njegovi roditelji za to pitaju. Više je to neminovnost. Neko bi rekao da je on Antihrist, a neko da je čovek za novi milenijum...

Na spoljašnjoj strani zadnje korice romana napisali su vam da je „SRPSKI PSIHO redak šamar učmaloj i staromodnoj savremenoj srpskoj književnosti i jedan od retkih šamara srpske književnosti učmalom i staromodnom srpskom društvu”. Da li vam od ovog šamaranja ugodno bride dlanovi?

ŽO: Pa da, našoj književnoj sceni odavno treba dobro šamaranje. Ili ovako: Srpski psiho im je legao ko budali šamar. Samo, još treba dodati da šamar nije toliko bolan, ali simbolika koju on od vajkada nosi sobom je poniženje, poziv na dvoboj...

AI: Da, to je jedan skroz ugodan osećaj. Ali ne zato što volim da šamaram ljude već zato što je to, u ovom slučaju, moja dužnost. A zaslužili su, i književnost i društvo, dosta strožiji (mal)tretman.

Kažete da raskidate sa našom književnom tradicijom. Da li to znači da ćete se „nakalemiti” na neku drugu, tuđu tradiciju, ili je pred vama jedna velika tabula rasa na kojoj ćete ispisivati sasvim novu literaturu?

AI: Nije to bog zna kakva tradicija – raskid nije bio bolan. Jednostavno radi se o tome da je ta tradicija doterala do svog kraja i dalje ne može. Neko mora da nastavi. Gomila knjiga i pisaca koji ne predstavljaju ništa drugo do čist atavizam devetnaestog veka, prilično zapremaju sve što se zauzeti može. Nesavremen pisac – to je čist promašaj. Ako srpska književnost hoće da krene napred mora da se oslobodi tog dvestagodišnjeg tereta koji vuče za sobom. Danas je 17. 06. 2007. god. – malo pisaca u Srbiji zna ovaj podatak. Ne možemo doveka pisati na jedan način i čitati iste knjige. Andrića treba čitati ali ne treba čitati samo Andrića. Nije vreme stalo sa njim. Oslobađanje od tradicije ne znači kalemljenje na neku drugu već jednostavno saglasnost sa današnjim vremenom. Čini mi se da je Vladan Desnica negde zapisao – tradicija je lepa kada se stvara a ne kada se od nje živi.

ŽO: Mi nemamo na koju tradiciju da se nakalemimo. Okrenuli smo novi list, počinjemo novu priču. Dovoljno je da imamo bar dvanaest sledbenika i naša misija će biti uspešna.

Koje naše pisce iz ranijih vremena i koje žive domaće pisce ipak cenite?

ŽO: Od „mrtvih” cenim Borislava Pekića koji je napisao remek-dela poput Besnila i Novog Jerusalima; osim Pekića Momčilo Nastasijević je opasna faca – srpski Edgar Alan Po. Od savremenih cenim sve ljude koji guraju svoju priču i koji se ne osvrću na bolesnu prošlost: Igor Marojević, Zvonko Karanović, Marko Vidojković, Oto Oltvanji, Barbi Marković, Vladimir Arsenijević... kao urednik u časopisu za književnost Treći trg i izdavačkoj kući Dobričić upoznat sam sa imenima mladih ljudi koji će uskoro postati zvezde.

AI: Mrtvi: Selimović, Antić (pesnik), Pekić... Živi: Marojević, Karanović, Vidojković, Basara (rani)...
Vaš roman ne uklapa se ni u jedan –izam, pa ni u postmodernizam. To je smelo, jer ovaj poslednji –izam je aktuelna književna moda.

AI: Nikada mi moda, bilo književna ili ne, nije predstavljala nešto bitno u životu, na što bih trebalo da obratim pažnju pri nekim izborima. Ako pratite modu onda se od nje ne vidite. Srpski psiho je jedna sprovedena ideja. Nismo krenuli od –izma ili žanra pa onda pisali knjigu. Bilo je obrnuto. Napisali smo knjigu i onda postavili pitanje da li se negde uklapa.

ŽO: Čak i u Srpskom psihu ima nekih tipičnih postmodernističkih postupaka, i to nije ništa loše. Problem je kad ti postupci postanu sami sebi svrha. Mislim, Pekić je postmodernistički pisac, ali to ne da nije umanjilo njegovu vrednost, već ga je učinilo našim NAJBOLjIM piscem. Znači, problem je u piscima, a ne u pravcima!

U romanu se reč kurac pojavljuje sedamdeset jedan put, a pička samo dvadeset tri puta. Šta će reći feministkinje i drugi borci za ravnopravnost žena?

ŽO: Zašto bi se feministkinje bunile? Podela je tri kurca na jednu pičku, a to je, u najmanju ruku... lepo.
AI: Verovatno će reći: „U kurac. Opet nepravda.”

Augmentativ kurčina javlja se dodatnih sedam puta, a od deminutiva kurčić nema ni traga. Tipično srpski, zar ne? A neki kažu da u romanu nema dovoljno srpskog i Srbije.

AI: Pretpostavljam da je svih sedamdeset jedan put trebalo da stoji kurčina umesto kurac da bi bio ocenjen kao srpski.

ŽO: Naš junak je savršeno svestan svojih kvaliteta i objektivan je. Pošto uglavnom govori o svojoj kurčini, onda je nemoguće da kaže kurčić, jer bi onda lagao. Tako da, ovo je možda odgovor, a možda i nije.

I ako se izuzmu scene zaista brutalnog zlostavljanja i obilje raznovrsnog seksa, vaš roman ne deluje nimalo čedno. Kakva će biti vaša naredna dela? Da li ćete kad-tad ponovo pisati „u četiri ruke”?

ŽO: Teško je pobeći od sebe (smeh). Ne stvarno, meni je uvek bila želja da napišem lepu ljubavnu priču, ali ona sama sebi izbori fatalan ishod. Najvažnije je da priča pije vodu, žanrovi mi nisu toliko bitni. Imam mnoštvo ideja ali i manjak vremena. Ko zna šta nosi sutra.

AI: Trenutno radimo na zasebnim romanima, takođe planiramo još nešto „u četiri ruke”. Kakva će biti moja naredna dela? Mogu samo da kažem savremena i pisana savremenim jezikom. Da li će biti krvi? Hoće. Da li će biti seksa? Hoće.

Roman se gotovo pre gleda nego čita – on je „filmičan”. Možete li ipak da zamislite i film snimljen po njemu?

AI: Srpski psiho je pisan tako da što lakše može da (pro)funkcioniše kao film. Vodili smo računa o tome da bude što slikovitiji, filmičniji, jasniji, da se lako zamišlja, bez komplikovanih opisa (ako neko sedi na stolici dovoljno je reći ‘stolica’, nema potrebe tu stolicu dodatno opisivati na šest strana). Znači kao da se radi o filmu. Ipak to nije film. Ali mi je sasvim logično da se Srpski psiho pojavi i kao film.

ŽO: Da, naravno. Filmovi su moja prva ljubav. Voleo bih da u filmu Srpski psiho glume porno glumice Beladona, Silvija Sejnt, Džena Džejmson... Režiser bi mogao da bude, recimo, Tarantino.

Da li je Laguna kao izdavač u svakom pogledu OK?

Laguna je najbolji srpski izdavač. Prezadovoljni smo saradnjom sa njima. Pružili su nam podršku kakvu nigde ne bismo dobili. Dobar tiraž, plakati, majice... Uspeli su da prepoznaju kvalitet; rezultat je fenomenalna prodaja knjige. Šta više reći.

Kakve su bile dosadašnje promocije i književne večeri, posebno one u Valjevu, u knjižari Plato i u Tehničkoj školi?

ŽO: Imali smo fenomenalnu beogradsku promociju na koju je došlo više od dvesta ljudi. Svi koji posećuju promocije knjiga znaju šta to znači. Zadovoljni smo promocijama u Platou i Tehničkoj školi; posebno je zanimljivo kako su ovu drugu neki bedni organizmi pokušali da sabotiraju, nazivajući našu knjigu satanističkom i pozivajući profesore i decu na bojkot. To samo pokazuje njihovu malograđanštinu – oni misle da će nas time zaustaviti ili omesti, patetični su.

AI: Samo bih na ovo dodao da smo imali još nekoliko promocija (Pančevo, Aranđelovac, a za jesen je planirana turneja po čitavoj zemlji) i da ljudi dosta dobro reaguju na knjigu. Jedino se izdvaja taj pokušaj sabotaže od strane nekih osoba u Tehničkoj školi. Ne znam šta im je to trebalo. Prilično naivan postupak. Uglavnom nas napadaju ljudi povređenih sujeta, ili oni kojima smo narušili monopol na pisanje... Mi u Tehničkoj školi nemamo konkurenciju, a neko nas tako doživljava. Grdno greši. Dangubi.

Kakao sada kada ste „uzleteli” vidite Valjevo iz ptičje perspektive? Da li je slika postala malo svetlija?

AI: Svima nam se desilo da neki prizor gledamo iz daljine i oduševljeni smo njegovom lepotom. Onda se približimo i razočara nas kaljuga. Čak i ja se sećam Valjeva u mnogo svetlijem izdanju. Valjevu, pod jedan, nedostaju bar dve-tri visoke zgrade. Kada prođem Karađorđevom, uvek se zapitam da li je ovo Valjevo ili atrofirana, rastegnuta Osečina? Kuće, uglavnom prizemne, petlovi... Ne volim niske gradove. Kulturni život u gradu još uvek nije izumro, ali je na dobrom putu da mu se to desi – malo mu treba.

ŽO: Valjevo je nažalost u opasnoj senci, ali to nije zato što smo mi uzleteli! Ne znam u čemu je problem, ali nije teško videti kakav je kulturni život Valjeva i kad je bio poslednji koncert! Pamtim kad su ljudi iz drugih gradova dolazili u Valjevo na svirke...

Na ovo što ću sada reći ne očekujem ni odgovor, ni komentar, ni protivrečenje. Smete da kažete samo: Slažemo se. – Dakle: Vaš roman je vrlo dobro napisan, odlikuje ga visoka pismenost, a vas autore dobro poznavanje mnogih oblasti života, umetnosti i nauke. Trebalo bi da ga pročita svako ko je mlad ili se mladim oseća, bez obzira na godine.

ŽO i AI: Slažemo se.

Hvala vam i na romanu i na ovom razgovoru.

ŽO i AI: Hvala tebi.