Dani mladosti

Kako se nekad praznovalo i veselilo. Pronela se i priča da imamo mnogo praznika i previše neradnih dana.

Marljivi statističari su međutim ustanovili da sami Nemci, ti „ubiti radnici”, praznuju više od nas.
Gledano iz današnje perspektive, čini se da deo ushićenja leži u činjenici da smo znali šta praznujemo i čemu se radujemo.

Na primer, Dan Republike, kao dan kada je Srbija zajedno s drugima u toj zajednici, postala republika, što će reći sekularna država.

Na primer, Prvi maj, kao praznik koji delimo sa naprednijim delom planete.

Pa, na primer, Dan mladosti, kao praznik pod kraj školske godine, neka vrsta ode proleću i toj mladosti, entuzijazmu, poletu, optimizmu, kao proslava ličnog i opšteg uspeha (samoproglašeni rođendan bio je    instalirani povod a ne osnovna svrha).

Onda, na primer, Sedmi jul kao početak borbe u Srbiji protiv najvećeg zla dvadesetog veka – fašizma.

Novoustanovljeni praznici ne donose ni delić svečarske atmosfere.

Praznike smo počeli da obeležavamo samo kao neradne dane.

U Republici Srbiji postalo je pravilo da se verski praznici proglašavaju za državne. (Nemam ništa protiv verskih praznika ali moramo imati i državne!)

Nosaju se litije, uskače se u ledenu vodu za krst časni, lome se kolači, svako malo se služi instant žito u papirnim korpicama...

Ne umemo izgleda više da se radujemo. Ili nemamo čemu?