Đavolski posao u malom mestu

Izdavati novine u malom mestu je đavolski posao i u najnormalnije vreme, a izdavati novine u malom mestu u vremenu, kada smo u Kučevu (1994) pokrenuli list „Novi DAN”, bila je čista ludost. To znamo danas. Međutim, ta „ludost” još traje i 4. maja ove godine biće punih devet godina. Kako? To sam Bog zna; mi nismo sigurni.

Kučevo, razglednica

Bio je to prvi privatni list u Braničevskom okrugu, do danas se pojavio još samo jedan, „Građanin”, u Požarevcu. Bila nam je čast i zadovoljstvo da budemo prvi nezavistan list u maloj varoši. Čast je ostala, a zadovoljstvo se poprilično istopilo. Umesto njega ostao je onaj naš poznati inat. Postavlja se onda logičko pitanje: da li treba iz inata izdavati novine u maloj sredini, a posebno u sredini kakva je opština Kučevo? Da potražimo odgovor.

Prvo, opština Kučevo ima oko 28 hiljada stanovnika, od čega je oko sedam hiljada u inostranstvu. Po poslednjoj poznatoj statistici oko 27 odsto stanovništva je apsolutno nepismeno, verovatno oko 60 odsto polupismeno (zna samo da čita i piše), a samo oko 10 odsto je sa potrebnim obrazovanjem. Od tih 10 odsto, bar polovina nema naviku da kupuje pristojne novine; navikla je da sluša i gleda, a ne da čita. Osim u Kučevu, u ostala 25 naselja samo u tri mogu da se kupe novine, u ostala štampa ne stiže. U Kučevo dolaze tri NIN-a i dva „Vremena”, šareniša koliko hoćeš!? Kod takvog stanja stvari, od tiraža ne može da se izdržava lokalna novina koja, kao mi, izlazi jednom u mesec dana.

Drugo, Kučevo je malo mesto (5-6 hiljada stanovnika), svi se poznajemo po nekoliko kolena unazad, pa je veoma teško, često neprijatno, uperiti prst u nekoga i „staviti ga u novine”, čak i kada postoji objektivan razlog. Ljudi se ljute, prete, pišu anonimna pisma, podižu privatne tužbe. Političare da ne pominjemo. A, pisati samo aformativno i kada treba i kada ne treba, zbog toga, valjda, ne treba izdavati novine. Opet, pretvoriti novine u trač i čaršijsku fućumu nismo želeli od samog početka. Nismo se tim bavili ni kada nismo izdavali novine, Kučevo zna od koje smo „japije tesani”.

Treće, u Kučevu je malo firmi, i privatnih i društvenih, koje su spremne da objave stalnu reklamu u novinama. Zahvaljujući privatnoj firmi „Pek petrol” iz Kučeva i do skora „Pek pomet” iz Rabrova, a naročito od prošle godine Koncerna zdrave hrane „Bambi” iz Požarevca, nadamo se od ovog meseca i „Delta banke” iz Požarevca, naša novina još izlazi. Ako budemo pronašli, a trudimo se, još najmanje pet takvih sponzora iz okolnih opština povećaćemo broj saradnika, distribuirati novine u opštine Požarevac, Gradište i Petrovac i povećati tiraž na 800 primeraka po broju. To je druga priča, ali je tek na početku. U ovom trenutku pokrivamo opštinu Kučevo i pet naselja, oko 50 pretplatnika van opštine i nekoliko u inostranstvu (Nemačka, Švedska i SAD), sa tiražom oko 500 primeraka po broju.

Četvrto i najvažnije je pristup informacijama. Ovaj se problem, radi istine, mora podeliti na vreme bivše i na vreme sadašnje vlasti.

Bivša vlast – Izdavati privatne i nezavisne novine bukvalno u bastionu Miloševićeve moći, bio je podvig sam po sebi. Sa Požarevcem, najtvrđim bastionom SPS-a i Majdanpekom, najtvrđim bastionom JUL-a, sa 50 kilometra na istok i isto toliko kilometara na zapad od Kučeva, bili smo u klještima za koja je bilo samo pitanje vremena kada će da se sklope preko nas. Do 1996. godine pristup infomacijama u lokalnoj samoupravi, preduzećima, ustanovama, strankama i tužilaštvima bio je relativno pristojan. Zahvaljujući bivšem okružnom javnom tužiocu u Požarevcu redovno smo dobijali sve informacije koje su se mogle objaviti. To je trajalo sve dok ga nisu smenili. Policija nam je i tada, kao i dugo posle toga, bila potpuno nedostupna. Zahvaljujući starom prijateljstvu sa doskorašnjim načelnikom SUP-a u Kučevu, bile su nam dostupne određene informacije, ali smo se u tekstovima pozivali na nezvanične izvore ili kao da smo bili prisutni događaju. Izvor nikada nismo spomenuli. Krajem te godine svi prilazi informacijama su nam bili potpuno zatvoreni, čak i najbanalnijim, da ne govorimo o tome da smo izbacivani sa javnih skupova i direktorskih kancelarija. Ako su neke privatne firme u listu objavile reklamu, odmah im je bila poslata finansijska policija i sve moguće inspekcije. Tako su nam odsekli taj izvor prihoda, očekujući našu tihu smrt. Jedino je vlasnik „Pek petrola”, mada jedan od najuglednijih članova SPS-a, ostao veran i pored pritiska koji je na njega vršen, dok je vlasnik „Pek prometa” bio vođa opozicije. Redovno smo pratili rad i sve akcije opozicionih stranaka (DS, DSS i SPO) i dve nevladine organizacije (Entuzijasti Kučeva u Udruženje privatnih preduzetnika), pa smo odmah proglašeni za opozicioni list i, naravno, neprijatelje. Kada smo ispod impresuma počeli da objavljujemo znak Fonda za otvoreno društvo, kao donatora, bilo smo viđeni za odstrel. Tada nam je sve „spakovano” da nas posle septembarskih izbora 2000. godine počiste po Šešeljevom zakonu, ali, eto, nije im se dalo.

Sadašnja vlast – Od prvog trenutka, kada je u januaru 2001. godine, DOS preuzeo vlast od koalicije SPS-JUL, svi izvori informacija su postali potpuno otvoreni. Naši saradnici su prisutni na svim sednicama Izvršnog odbora, organa i tela i sednicama Skupštine opštine, za svaku sednicu dobijaju materijal kao i odbornici. Isto se dogodilo sa javnim preduzećima, Direkciji za razvoj, inspekcijama, od policije se svake nedelje dobija iscrpan nedeljni izveštaj o svim preduzetim akcijama u okrugu, pratimo sve aktivnosti u mesnim zajednicama, školama, NVO, kulturnim institucijama. Jednostavno, nema informacije koja ne može da se dobije. Ova lokalna vlast je bila jedna od retkih u Srbiji koja je, i prošle i ove godine, u našim novinama objavila kompletan budžet, a na svaka tri meseca izveštaj i kako se koriste sredstva iz budžeta. U prethodnoj vlasti to je bila mislena imenica, a budžet je bio državna tajna. Zato su se prema njemu i ponašali kao da je to alajbegova slama. Bilo ko od čelnih ljudi lokalne samouprave nikada nije odbio intervju, niti ga je na bilo koji način uslovljavao; nijedno pitanje, ma kako bilo formulisano, nije ostalo bez adekvatnog odgovora.

Naš list ne dobija nikakva materijalna sredstva iz budžeta, osim kada za neke akcije opština zakupi jednu ili dve strane u listu. Tako će se od narednog broja otvoriti tzv. „narodna strana”, na kojoj će građani moći da pitaju, predlažu, dobijaju odgovore, javno kritikuju ili hvale lokalnu vlast. Ako se niko ne javi, strana će ostati bela; i to je informacija.

Nažalost, takav slučaj nije sa političkim strankama. Naša javna kritika, u više navrata, odnosila se na rad političkih stranaka koje su skoro potpuno zatvorene za novinare. Od osvajanja vlasti, DOS nije izdao nijedno saopštenje o svom radu i delatnosti, niti smo pozivani na neke otvorene sastanke, osim u prvim mesecima 2001.
I kao peto, možda i najvažnije, ističemo osnivanje Lokal pressa, Udruženja lokalne štampe u Srbiji. Tim činom, zahvaljujući vizionarski predviđenog zlog vremena koje je dolazilo za čitav naš život, ne samo za novinare, našeg prvog pokojnog predsednika Pavla Ćirovića, bukvalno je spasena lokalna štampa u Srbiji. Trebalo bi zajednički, na godišnjicu njegove smrti, da postavimo ploču sa natpisom: „Zahvalna lokalna štampa Srbije”; da se pamti i ne zaboravi. Jer, svi znamo da nas danas gotovo ne bi ni bilo, da nismo imali to svoje udruženje. To važi i za sadašnje, tržišno vreme, u kome bi, takođe, bez Udruženja teško opstajali. Oslobodili smo se jedne velike muke, ali nam je druga, tržište, za vratom, ali nam bar glava nije u pitanju.

Konačan odgovor: kad se sve ovo sabere, treba izdavati novine i u malom mestu kakvo je Kučevo, ma kako to bio đavolski težak posao.