Dobar učenik dobrih trenera

Aleksandar Icić (37) na klupi Metalca prijatno iznenadio mnoge, a zanat pekao kao asistent Vladislava Lala Lučića, Jovice Antonića i Vlade Đurovića

Mnogi su sa skepsom primili odluku Duška Đukanovića, predsednika KK Metalac, da posle razlaza sa Vladom Đurovićem krajem 2008. godine kormilo prvog tima u Svislajon ligi Srbije poveri njegovom pomoćniku Aleksandru Iciću (37), Valjevcu sa keja Kolubare. Jedincu prerano preminulih Mire, Beograđanke sa Lekinog brda, računovođe u „Napredu”, i Jove, „Krušikovog” tehničara, iz mnogočlane familije Icića iz Ulice Mirka Obradovića, ovo je 17. sezona na „užarenoj trenerskoj klupi”. Osnovnu školu završio je u Prvoj, potom i Ekonomsku školu u Valjevu, a onda je uspešno okončao studije za košarkaškog trenera na Sportskoj akademiji u Beogradu. U braku sa Marinom (rođ. Rakić) ima sina Jovana.

Sviđalo se to nekome ili ne, Ica je opravdao očekivanja, čak nadmašio pretpostavke mnogih „nevernih Toma” da će posle Đure u Metalcu biti potop! Pleni njegova ozbiljnost, razložnost, želja da napreduje i uspe u poslu za koji se opredelio posle neugodne povrede skočnog zgloba zbog koje je morao na operaciju kod dr Ljubiše Ganića iz Specijalne bolnice sa beogradske Banjice i dr Miloša Stefanovića, tadašnjeg načelnika ortopedije Valjevske bolnice.

– Iako sam se uspešno oporavio, bilo je jasno da od mog ozbiljnijeg igranja košarke, teško može nešto biti, pa sam počeo da radim sa mlađim selekcijama u Metalcu, što mi je docnije mnogo koristilo, priseća se Aca Icić tih dana. Uzgred, njegovi „klinci” bili su tada Stefan Atanacković, a potom i Jovan Teodosić, odgajen u Studentu, sadašnji „plejmejkeri” Metalca.

Kada je, u sezoni 2000/2001, bio pomoćnik Voji Kecojeviću, jednoj od valjevskih košarkaških legendi iz one generacije Metalca što je od 1973. do 1979. godine igrala u Prvoj saveznoj ligi nekadašnje SFRJ, prvi bek-šuter u ekipi bio je sadašnji predsednik kluba Duško Đukanović. Savetniku Metalca, beogradskom košarkaškom šmekeru Vladislavu Lalu Lučiću dopao se Icin rad, pa ga je dosta brzo pozvao za svog asistenta u ženskoj ekipi Crvene zvezde.

Docnije je, takođe u Zvezdi, bio pomoćnik i Jovici Antoniću, sada selektoru ženske reprezentacije Srbije, da bi potom samostalno vodio žensku ekipu Jedinstva iz Bijelog Polja. Iz tih vremena, u šest finala nacionalnih takmičenja, Ica ima četiri trofeja, a peti je stigao ove godine posle pobede nad kraljevačkom Slogom u finalu Kupa na području Srbije, što je Metalac potom odvelo na finalni turni Kupa Radivoja Koraća u Nišu.

Lale Lučić ga je preporučio i Vladi Đuroviću, koji je u maju 2008. preuzeo Metalac, sa kojim se Icić inače znao sa Univerzijade 2003. u Koreji. Uostalom, neka to zvuči i kurtoazno, Đurović je imao samo reči hvale za svoje pomoćnike Icu i Gala (Dragana Simeunovića, koji je imao dužu i bogatiju igračku karijeru u Metalcu, a pet sezona vodio je prvu ekipu do plasmana u Svislajon ligu i dolaska Đurovića u Valjevo), kao i kondicionog trenera Sašu Sevića, gimnazijskog profesora fizičkog vaspitanja.

– Košarkaško, sportsko Valjevo i ne sluti koliko je Gale dobar trener i dobar radnik, reći će Ica dok za Reviju „Kolubara”, posle poraza od Partizana a pred poslednju utakmicu Superlige Srbije u Železniku, razgovaramo u bašti kafea „Čojs” na Desankinom vencu i Trgu vojvode Mišića. Potpisnika ovih redova ta opaska ne iznenađuje jer je Aca Icić vaspitan, sportski šlifovan momak, što je bezbroj puta pokazao i na pres konferencijama u klubu na kojima nije zaboravio da ukaže na Đurovićev doprinos uspesima Metalca i povrtaku Valjeva na košarkašku mapu Srbije (pa i Evrope ukoliko se prisetimo turnira kojim je obeleženo 60 godina „basketa” u Valjevu uz učešće Panatenaikosa, Partizana i Univerziteta iz ruskog grada Surgut).

To mu, možda, u vremenima u kojima živimo, i ne biva kvalitet jer je uspevao da „proguta” i sve sudijske nepravde, posebno u Valjevu, zbog kojih bi iskusniji „prepredenjaci”, poput Đure, Stepija i inih starijih kolega, ruknuli na arbitre, što bi prepune tribine Hale sportova dodatno „zapalile”, pa bi se „ljudima u sivom” tresle nogavice. „Nastojim da budem korektan u odnosima sa kolegama, sudijama, sa igračima posebno kao nekada u Zadru ili Šibeniku.

– Znam da to nema uvek željeni efekat, ali drugačije ne mogu. Takav sam, valjda će i mene Gospod pogledati, objašnjava dok se nestrljivi naslednik Jovan sa mamom Marinom vrzma oko stola u bašti „Čojsa”.

– Kada je Vlada Đurović odlučio da napusti Metalac bilo je raznih priča o njegovom nasledniku. I nadao sam se, i nisam, ponudi predsednika Đukanovića, ali sam bio siguran da ću eventualnu priliku nastojati da iskoristim najbolje što znam. Nije mi na ruku išao ni otlaz kondicionom treneru Seviću jer je to dodatno usložnjavalo posao vođenja tima sa ambicijom da se plasira u Superligu Srbije, ali sam ranije radio sa našim vrhunskim stručnjacima za kondiciju, pa sam se snašao, objašnjava i pita: „Čini li vam se da igrači Metalca imaju problema sa fizičkom pripremljenošću?”

Uz molbu da se stvari ne shvate posve jednostavno, jer to nikako nisu, ne krije da je od Lala Lučića naučio kako treba da funkcionišu klub i ekipa, kako igrače pripremati na psihološkom planu. Kod Jovice Antonića posebno ceni predanost poslu i vođenje računa o svakom detalju, dok je od Đurovića video kako se detalji uklapaju u celinu, kako se sa protivnikom igra svojevrsna partija šaha, kako se kolegi na suprotnom delu terena tokom utakmice zadaju domaći zadaci.

Naravno da će savet uvek potražiti od onoga ko je iskusniji, za koga mu se učini da mu u tom trenutku može pomoći. Podrazumeva se da posećuje trenerske seminare, prati novosti, voleo bi da se usavrašava i u inostranstvu.

– Šta će dalje biti sa Metalcem? To u ovom trenutku teško može da se kaže. Valja napraviti detaljnu analizu urađenoga, a urađeno je mnogo, dogovoriti se šta i kako dalje. Sa Icom na klupi ili bez njega, svejedno. Bitni su igrači, oni na terenu gube i pobeđuju, a Metalac i valjevska košarka važniji su od svakoga od nas, realan je Aleksandar Icić.

* * *
Dan posle našeg razgovora sa Aleksandrom Icićem sve se moglo očekivati osim toga da on  bude smenjen u svlačionici, u Železniku, nešto više od sat vremena pre početka poslednje utakmice u Superligi Srbije: FMP–Metalac, kada su čelnici valjevskog prvoligaša otvoreno preuzeli komandu nad ekipom i počeli da odlučuju o tome šta i kako treba igrati.

– Nisam mogao da dozvolim da se niko, pa ni ljudi koji vode klub, igraju mojim imenom, mojim radom i mojom karijerom! Kada sam na sastanku sa igračima shvatio šta se dešava, napustio sam svlačionicu. To je bilo jedino, što sam mogao, i morao, da uradim u toj situaciji. Nebitno je ko je kome dao otkaz!, rekao je Icić te večeri Reviji „Kolubara”.