Dobošari

„Politika” je letos objavila ovakvu belešku o nekadašnjim dobošarima:

„Kada sredstva masovne komunikacije nisu bila razvijena ili dostupna u selima i gradovima, važan segment informisanja bili su mesni glasnici - dobošari. Zadatak dobošara bio je da obnaroduju vesti, objave i naredbe. Dobošari su uz pomoć doboša, u koji su udarali, dobovali, privlačili meštane na okupljanje kako bi im saopštili novosti. Mesta za dobovanje obično su bili počeci ulica i trgovi, raskrsnice. Posle završetka pročitane objave ili naredbe, oni bi ponovnim, kratkim dobovanjem označavali kraj oglašavanja.”

Potpuno isto je bilo i u našem Valjevu i to sve negde do blizu pedesetih godina prošlog veka, kada je instalirana razglasna stanica sa zvučnicima na pojedinim banderama i uglovima nekih ulica.
Stariji Valjevci se još dobro sećaju dobošara Bogoljuba Ilića, nekada trgovca, čoveka otmenog držanja, sa lepim, prijatnim glasom i čistom dikcijom. Verovatno je to od njega nasledila njegova kćerka Draga, udata Jonaš, dugogodišnji spiker Radio Beograda.

Osamdesetogodišnji Valjevac Marinko Ristivojević kaže da je njegov rođeni stric Kosta, zvani Koja-Drmajlija (pri hodu je zabacivao noge u stranu), bio prvo kasapin, pa „gradski pandur” a penziju dočekao kao „gradski dobošar”.

Zapamćeno je i to da su obojica imali običaj da po završetku čitanja ubace i neku svoju dosetku. Poznata je ona kada su po okupaciji Srbije 1941. godine nemačke vojne vlasti putem naredbe tražile da se vrate vojne uniforme (šinjeli, bluze, čakšire), zaostale po kapitulaciji tadašnje Jugoslovenske vojske. Po završetku čitanja naredbe i kratkog dobovanja, glasno su vikali „prekroj, oboj i ništa se ne boj”. Tako je uglavnom i bilo, a bojilo se svim i svačim, najviše u orahovom listu.