Dobri duh srpske fotografije

Nikad neću zaboraviti februarski dan 1974. kad sam kao mlad zaljubljenik u fotografiju ušao u Foto klub „Beograd” i tamo zatekao samo tri osobe: čika Jakšu, invalida koji je upisivao nove članove, Milesu, domaćicu kluba koja kuva kafu, i srebrnokosog osmehnutog čoveka sa licem anđela sverazumevajućeg praštanja. Taj treći nije dopustio da se sve završi na pukom unošenju imena u registar, i da novi član nestane bez reči, nego me je, kao i sve druge mlade članove, ohrabrio da donesem prve fotografije. Ponedeljkom, pa četvrtkom, mladi su donosili svoje skromne pokušaje a Bukilica (koga su neki greškom oslovljavali sa Bukurica, a drugi mu tepali Bukac), strpljivo je pregledao svaki naš „sličuljak” (tu reč je uneo jedan vajni majstor starije generacije ne bi li ponizio pokušaje početnika!). Đorđe je strpljivo objašnjavao šta sve treba izbeći u slici, kako bolje snimiti i kako sliku popraviti u laboratoriji.

Dobrohotan, uvek spreman da pomogne, bio je spreman i da povede grupu naivnih fotoamatera na snimanje po gradu, pa da, posle, sa njima strpljivo istrajava u laboratoriji ne bi li napravili kakvu-takvu sliku, a i ponešto naučili. Drugi iskusni članovi nikad nisu imali vremena za takvu žrtvu, ali Đorđe Bukilica jeste. Uvek. Posle mu je neko, od tih iskusnijih, a uvek zauzetih sobom, sa ironijom rekao: „Đoko, da nema Voje Marinkovića ti bi bio prva majka srpske fotografije” – na šta je baš Voja, tada starina od 70-tak godina rekao: „Ja sam majka, a Đorđe je dobri duh srpske fotografije.”

Odista, Bukilica je u razdoblju 1968-1978. stizao da bude sve: nije bilo zaduženja u Foto-savezu Jugoslavije, Foto-kino savezu Srbije, Foto klubu „Beograd” ili u ondašnjoj Foto kino reviji, koje on nije primio na sebe. Sve je mogao, na sve stizao; čitavih deset godina sagorevao je u raznim akcijama: pokrenuo takmičenje jugoslovenskih fotoamatera (i prvi stekao čast da Titu preda album njihovih fotografija), uređivao Foto kino reviju (a kao anegdota se pričalo da Bukilica u Reviji nije napisao jedino zaglavlje lista, jer je postojalo od ranije, a takoreći sve drugo jeste. Zamenjivao je ceo redakcijski tim koji je u impresumu bio „samo na papiru”, pa je neke tekstove potpisivao punim imenom, druge incijalima, a treće, većinu, nije ni potpisao).

U istom razdoblju stizao je da, iz četvrtka u četvrtak, u Foto klubu „Beograd” organizuje kulturne večeri, dovodio je pesnike i pisce, recitatore, glumce, likovne umetnike, filmadžije, muzičare... Njegova ideja da se spajaju razne umetnosti donela je srpskim fotografima amaterima neprocenjive koristi na planu ličnog usavršavanja. Zahvaljujući baš njegovom neiscrpnom entuzijazmu, mi u Foto klubu „Beograd” imali smo prilike da sretnemo i čujemo kako čitaju sopstvene stihove Oskar Davičo, Desanka Maksimović, Dobrica Erić i mnogobrojni tada mladi pesnici književnici, slikari, glumci...

Stizao je i da pravi sopstvene slike, i da izlaže na gotovo svim kontinentima. U fotografiji jedva da je bilo teme koju nije dotakao. Zanimao se za male ljude, ulice, zapuštene prostore i ekologiju, forme i strukture, pa za pejzaže, portrete i aktove. Do sredine osamdesetih uglavnom se izražavao kroz pojedinačna dela, zatim je gradio zbirke od šest do deset radova, a početkom devedesetih je spremnije zagazio u tematske projekte (npr. Topla ljudska reka; Mlečni put; Mali veliki Beograd; Beogradska razglednica; Fotografisati sve; Portreti Valjevaca... i dr).

Uvek pribran ali ne i hladan, uvek staložen ali sa burom u sebi, delovao je kao neko kome ništa ne može utrnuti blagost izražavanja i skinuti osmeh s lica. Pa ipak, umeo je da reaguje na nepravde, da se upušta u polemike, da ispravlja neke krive Drine, što mu je donelo više štete nego koristi. Svoje probleme i nezadovoljstva je rešavao sam, ne uplićući druge i ne tražeći pomoć. Katkad je bio uzdrman, ozlojeđen na licemerje i nepravdu, pa bi reagovao ishitreno (npr. problem sa Fotoklubom Zagreb, u kome je Bukilica osporio Zagrepčanima prvo mesto na Kupu jugoslovenske fotografije, koje uistinu i nisu osvojili – osvojila ga je Fotogrupa „Šolt” iz Ljubljane! – dospeo je do suda). Ko zna šta je sve uticalo da jedne večeri 1978. godine Bukilica javno iscepa sve svoje fotografije koje su se zatekle u izložbenim fahovima. (Sličan herostratski čin je učinio Sekula Medenica dvadesetak godina ranije!). Tada je demonstrativno izjavio da se više neće baviti fotografijom. Istina, nije ga bilo u klubu, i na izložbama, nekoliko godina. Na sreću, sve to vreme pripremao je mlade za studije fotografije, držao im časove, vodio viši foto kurs, obučavao fotografiji buduće kamermane... malo pomalo, vratio se u izložbenu fotografiju, ali više sudelujući u sopstvenim projektima, samostalnim izložbama i knjigama. I kao foto kritičar u listu Politika, gde je imao svoju kolumnu nekoliko godina.

Đorđe Bukilica je oblikovao svoju umetničku biografiju sistematično, predano, najviše kroz fotografski amaterizam. Amaterizam podrazumeva entuzijazam, pa je najveći deo njegovog doprinosa dat na nevidljiv način kroz oblikovanje novih umetnika fotografije. Trebaće dosta savesti i poštenja da, jednoga dana, svi oni koje je uveo u fotografiju, to napišu u svojim sećanjima. A uveo ih je veoma mnogo, možda ni brojka od 150 imena nije preterana. Potrošio je veoma mnogo sopstvenog vremena da druge osposobi da rukuju fotoaparatom, da nauče laboratorijske tajne, da postanu studenti likovnih akademija i da se, neki od njih, kasnije svrstaju među poznate umetnike fotografije ili filmske i tv kamere. Takvi doprinosi se obično nigde ne beleže i lako zaboravljaju, ali ih ne zaboravljamo mi koji smo s Đorđem Bukilicom izlagali, drugovali, susretali se, razmenjivali savete i iskustva. Pritom smo mu uvek zamerali što je zakleti trezvenjak: ne pije ni pivo ni vinjak, dva omiljena pića u ondašnjem Foto klubu „Beograd”. A ne ume, poput nas, bekrija, ni da se „zaglavi” u foto klubu do dva posle ponoći.

Večno mlad, i likom i duhom, Đorđe Bukilica odlazi sa srpske fotografske pozornice nekako neočekivano, iznenada. Čovek se zapita zašto uopšte odlaze oni koji su uvek bili korisni. Oni na koje smo se oslanjali i koji su nam se činili nepotrošivim, večnim. Imati 76 godina je u ovom slučaju samo broj bez značenja, jer naš drug Đorđe, „dobri duh srpske fotografije”, nikad nije ostario.