Đoke i Mićovi

Onaj što se zove Milovan Mića Marković napustio demokrate, ali zadrž’o poslanički mandat, koji dobio od partije. To ne može ni svaki đoka, to može samo đokamića.

Makedonski novinar, i scenarista, At­anas Kirovski, nedavno, za Al Dža­ziru, pis’o kako stoje stvari, gl­ede medija, u Makedoniji. Pa veli, umesto da bude informativno, novinarstvo po­stalo propagandno, u medije se infilt­ri­­rali ljudi koji nemaju veze sa profesi­jom, nivo je pljuvački, uvredljiv i toliko sp­ušten, da u tome niko normalan ne mo­že učestvovati. I još kaže da je novina­rs­tvo depersonalizovano, da je ranjivo na ut­icaj vlasti, te da je to stvorilo cenzuru i autocenzuru, pa veli da nema nikakvih iz­gleda da se stvari poprave.

A pisac, i novinski kolumnista, Mi­lje­nko Jergović, veli da se ovde, će re­ći tamo u Hrvatskoj, već godinama poku­šavaju stvoriti novine za nepismene, novine u kojima neće biti puno sl­o­va, naročito malih slova... A na istu te­mu, Basara ovdašnji, turimo i njega, kaže da su tabloidi glasila razularene srpske ma­lograđanštine, zluradosti i pokvare­nja­­štva, zaogrunitih plaštom patriotizma i borbe građana da budu informisani...

Glede, i u prilog teme dokle su mediji – štampani, jer oni su, jelte, pismeniji – došli, da dodam da su krajem 80-tih, i početkom 90- tih, kad je za medije bi­lo čupavo i najčupavije, „Borba“ i nje­ni novinari bili etalon profesionalizma, što se kaže Zaštitni znak profesije. U prilog tome govori da je ta „Borba“ bi­la rasadnik iz koga su mnoge redakcije uz­im­ale novinare, „Danas“, koji je nastavio da bude neka Naša borba, pa „Blic“, „Vr­e­me“, „NIN“  niko da se zastidi ni jedne re­dakcije, ni novinara u njoj...

Ovo vreme, da se ne kaže Njihova de­mo­kratija, jer to nije Naša demo­kr­a­tija, je dovelo do toga da taj „K­u­rir“, kao nekad „Borba“, ko razume shva­ti­­će, bude bašta i rasadnik novinarstva, ne samo imena kad su u pitanju, pre o ulozi i položaju medija kada se radi. „Kurir“ je pr­vi qrac tog novinarstva, iz koga su iz­aš­li i taj Pres, i taj Informer, što ga vi­ču Službeni glasnik, za koga Prima mi­nistar izvoleo reći da nema potrebe da ga čita, zna da dobro pišu i informišu, je­rbo lično poznaje ljude koji u njemu rade.

Poseban izdanak ’vake scene, i svega to­ga, su „Naše novine“, za koje javljaju da su Glas istine koji će in­fo­rmisati na drugačiji i originalniji na­čin. U glavi tih novina piše, paz’ sad, Glas slobodne Srbije, kao i da su vlasnici lista njegovi novinari i urednici. U si­tnom impresu stoji da je Savetnik glavnog urednika Đoko Kesić. Historija novi­na­­rstva kaže da je Đoko radio u „Borbi“, ali da je bio i jedan od osnivača „Kurira“, da­kle čovek iz dve bašte, iz dva rasadnika, niče gde god ga posadiš. Dobro je da je đo­ka, malo slovo, jerbo mu to dođe kao ta st­ilska figura, paradigma takorekuć, sa­ve­tnik Glasa slobodne Srbije. Sve je otišlo u đoku, što ne bi i novinarstvo. Uo­st­alom, valjda su ljudi koji razmišljaju, i im­aju pare, pravilno postavili dijagnozu da se đoka samo đokom izbija, pa je i pr­of­e­sija otišla u tom pravcu, tamo gde gazda ka­že. A zna se i da narod, kako teorija i pr­a­ksa vele, nije sapun da se potroši, mo’š ga karaš od sabajle do sabajle, tako da sve štima, pogotovu što ni razni đoka ni­je od sapuna.

Uostalom i evo, Naše novine javljaju, a ’de bi se to bez tu pamet znalo, da je Vučić organizov’o da Ceca peva Še­iku, da je Mišković dao Tomi, a Cane Sub­ot­ić Vučiću, puno tih miliona. Eto, i E-no­vine se, na svoj originalan način, po­đo­kile, Vučić je novi Đinđić, a Canu Su­bo­tiću se čestita oslobađajuća presuda u It­aliji, sa potpisom da se nadaju da su i oni tome bar malo doprineli... jerbo je pe­rađoka i pre prvog poljupca znao da je Žabac princ.

Gde god se okreneš Naša đoka, iako sv­i­ma izgleda drugačije, Vlada veli i ja­vlja da nikad jedinstvenija. Ako za­ka­žu đoka mediji, tu je Vladina kancela­ri­ja za medije. Tokom posete Dačića Mo­li­t­venom doručku saopšteno da je po do­lasku Obame među zvanice ovaj posebno po­zdravio članove Senata, kao i predsed­ni­­ka Vlade Srbije, što je propraćeno du­gim aplauzom. Kancelarija saopštila i da je Hilari Klinton, povodom okončanja ma­ndata, pisala Dačiću, izrazila zadovo­ljs­tvo zbog zajedničkog rada na jačanju pr­os­periteta SAD i Srbije, poželela mu ve­liki uspeh i sreću u svim budućim strem­lje­njima... Samo nam ostaje da aplaudiramo. Ne bi bilo loše, a čerez svega, da se Na­šem đoki podigne i spomenik, na kome bi pisalo, Nije đoka od sapuna!

Spomenika bi trebalo još i vazdan, pošto i razni’ đoka u izobilju. Eto i npr ovaj što ga pišu ka Pr­ed­se­dn­ik Srbije podelio odlikovanja svim zem­lja­ma nastalim iz SSSR, od Putina do Luk­ašenka. Srbija se, po ti njegovi, ubi da stigne na Zapad, a on odlikuje Istok.

Tek su ove partije spomenički đoka, javljaju da je Demokratsku stranku, od gubitka izbora, napustilo 6000 člano­va. U više gradova odbornici DS pr­elaze u naprednjake, i tako ovima om­og­uć­avaju da dođu na vlast, a sve zbog zato, ve­le, što DS nema politički program, i tu ideju i viziju. A naprednjaci sve to imaju. Pl­us imaju da prebezi nastave da partici­pi­­raju u nekoj vlasti. Pa ti vidi koji je sve karakter u te partije.

Kao izrazito karakteran đoka se po­kaz­ao i onaj Milovan Mića Ma­rko­v­i­ć, u šest mandata predsednik Va­lje­v­s­kih demokrata, koji je jako napustio DS i prišao poslaničkom klubu Dušana Ša­b­ac Petrovića, koji se zove Zajedno za Sr­bi­ju. Mićov Marković, koji je zahvalju­ju­ći partiji postao poslanik, i šta još ne, mislim šta još ne u te pare i ostalo, nije vr­atio mandat. Jok, on vlasnik mandata, ta­kva demokratija na delu. To ni svaki đo­ka ne može, to može samo đokamića.