Dosad najpotpuniji pregled

Redovan sam čitalac Revije „Kolubara”, od njenog prvog broja (ondašnja Revija „Valjevac”), koji je izašao Prvog maja 1994. godine. Ovaj mesečnik svojim velikim bogatstvom i raznovrsnošću tekstova i ilustracija stručno i profesionalno tretira mnoga aktuelna pitanja iznašeg društvenog života, prirode, privrede, zdravstva, obrazovanja, nauke i kulture. Kao takav, mesečnik predstavlja izuzetno zanimljiv i neophodan izvor saznanja širokog kruga čitalaca Valjevskog kraja i šireg područja naše Republike.

Veštačko jezero Pocibrava u Petnici (foto: D. Jovanović) (Foto: Dušan Jovanović)

U oktobarskom broju ovog mesečnika, Zdravko Ranković je objavio dodatak na 10 stranica pod naslovom: „Vode Valjevskog kraja”. Podnaslov: Reke, potoci, jezera (prirodna i veštačka), izvori, bunari i bare. Ovaj redosled navođenja hidronima, mogao bi da bude izmenjen u toliko što bi počeo od izvora, a zatim naveo vrela, potočiće, potoke, rečice, reke i jezera (prirodna i veštačka). Prirodne bare su upravo mala jezera, a ona mesta gde se podzemna voda pojavljuje na površini zemlje, iako je narod zove bunarima, to su, upravo, izvori. Što se tiče teritorije koju autor ovim radom obuhvata, u geografskom poimanju to je Valjevski kraj, a administrativno-teritorijalnom podelom Srbije pripada Kolubarskom okrugu, prvi put u političkoj istoriji Srbije. Do 1990. godine, od formiranja prvih okruga 1834. godine, ova teritorija je uvek nosila naziv: Valjevski okrug.

Sadržaj tog dodatka u Reviji spada u oblast geografske nauke i nastavne građe iz zavičajne nastave poznavanja prirode i društva i nastave geografije u osnovnoj školi još od prvog razreda, kada učenici počinju da proučavaju svoj zavičaj, počev od svoga mesta i okoline, da bi ga u osmom razredu izučavali kao posebnu geografsku tematsku celinu pod nslovom: Geografija kraja u kome je škola. Pošto nema neophodnog priručnika iz Zavičajne geografije, sadržaje o vodama i one druge koji su nastavnim programom predviđeni, prosvetni radnici interpretiraju učenicima na osnovu prikupljene literature, terenskim i drugim istraživanjima, što sve zavisi od interesovanja i zalaganja nastavnika. Stoga je obim i kvalitet znanja učenika iz ove tematske celine u nastavi geografije neujednačen i uglavnom nedovoljan. Širi krug čitalaca, pak, kojima su ovi sadržaji prvenstveno i namenjeni, imaju veliku mogućnost da se detaljnije upoznaju sa svim hidrografskim objektima kao prirodnim pojavama i procesima, njihovim terirtorijalnim razmeštajem, prilagođavanjem čovekovim potrebama i osnovnim karakteristikama koje bliže određuju njihovo postojanje i upotrebnu vrednost na ovom prostoru.
Zdravko Ranković je uspeo da na jednom mestu predstavi hidrografiju Valjevskog kraja, obuhvatajući i one najmanje hidronime koliko mu je to bilo moguće jer su i oni sa svoje strane značajni za lokalno stanovništvo. Time je pokazao veliku upornost, istrajnost i doslednost u istraživanju i konačnom oblikovanju ovih sadržaja.
Autor je primenio taksativnu metodologiju sa elementima deskripcije, navodeći hidronime po azbučnom redu. Njihov teritorijalni raspored, grafički predstavljen na preglednoj i dobro čitljivoj tematskoj geografskoj karti, bio bi uistinu pun doprinos geografskom upoznavanju i daljem proučavanju hidrografije Valjevskog kraja, geografski i praktično vrlo značajne tematske celine o ovom prostoru.

Istina, i do sad se nekoliko autora bavilo predstavljanjem hidrografije valjevskog kraja. Anđelko Kuzmanović i Savić Rabrenović, prosvetni inspektori, su to činili u svojim priručnicima iz zavičajne nastave pod nazivom „Naš kraj”, zatim Živorad Jevtić u listu „Napred” („Geografija Valjevskog kraja”, objavljeno u 12 nastavaka, od 18. februara do 6. maja 1983. godine) i u Kalendaru „Kolubara” za 2002. godinu (članak „Kolubarski okrug”). Ovako iscrpno kao Zdravko Ranković u oktobarskoj Reviji ipak nije rađeno.

Želim na kraju da istaknem i korektno navedenu literaturu koju je Zdravko Ranković koristio. Izvesne manje dopune, ukoliko bi ih učinio, ne bi bile na odmet. U prilici sam i da autoru skrenem pažnju i na one hidronime do kojih sam svojim istraživanjem došao i da ponešto dopunim od već opisanog:

Arapovića česma se nalazi u blizini korita Kolubare u koju njena voda i utiče.
Brezovica, reka (11 km), vezuje se za Ugrinovačku reku.
Boljkovački potok (15 km), izvire u Ručićskoj kotlini.
Bukuljska reka (14 km), izvire ispod Bukulje, desna pritoka Kačera.
Bukovica - duga je 12 km.
Bucurski potok - pripada izvorišnoj čelenci Obnice.
Bunarić, izvor u Jevtića Ćetenima u Jasenici, uliva se u Perajicu.
Borina, leva pritoka Tamnave. Izvire ispod Stolica u Kozarici, a uliva se u Koceljevi.
Babinac, leva pritoka Uba uliva se u Raduši.
Bukovica sa Jastrebovcem, najduža leva pritoka Uba. Uliva se u Čučugama.
Vuletićki potok, pritoka Prijezdićke reke.
Vidan, izvor u Brangoviću.
Vrelo, izvor u Brangoviću.
Prskavac, izvor u Brangoviću, kaptiran za seoski vodovod.
Vodice, izvor u Brežđu.
Blatinje, izvor u Brežđu.
Gradac - Njegov kras je najizrazitija kraška oblast sliva Kolubare sa najvećim brojem pećina, najizrazitijim i najprostranijim siparima, najdužim poniranjem, jedina reka u Valjevskom kraju bez površinskih pritoka sa stalnim tokom. U prošlosti ih je bilo nekoliko, ali su skraćivanjem ostale samo suve doline. Izuzetna je i po drugim prirodnim lepotama i retkostima u Zapadnoj Srbiji.
Gospojina umesto Gospođina voda u gologlavskoj Jautini.
Dragojlovića bunar, izvor u Rađevom Selu.
Dragobilj reka (12 km), desna pritoka reke Ljig. To ime dobija od sela Štavice.
Davidovačka reka (12 km) s Peljancem (9 km), vezuje se za Ugrinovačku reku.
Drenajićki potok pripada izvorišnoj čelenci Obnice.
Dračićsko jezero je ispunilo vodom aluvijalnu vrtaču na dnu Jabukovačke slepe doline. Njegov nivo i obim se menjaju u zavisnosti od količine vodenog taloga i dužine sušnih dana.
Dubokača, jezero u Robajama.
Đurđevića česma u Rađevom Selu.
Elan sa Trstenicom i Parevcem, leva pritoka Tamnave.
Zavojštica (po Branislavu P. Jovanoviću, „Reljef sliva Kolubare”), predstavlja izvanrednu prirodnu lepotu i retkost u Valjevskom kraju, najosobenija piraterija u Zapadnoj Srbiji. Nekada je bila pritoka Obnice. Unazadnim usecanjem grebena Medvednika presekla je deo izvorišnih krakova Obnice, uvukla ih u svoj sliv i odvela vodu u Ljuboviđu, desnu pritoku Drine. Na mestu usecanja grebena, zaravni i u bližoj okolini, reljef je osobenog izgleda, svojstven samo Medvedniku.
Zlatar, ponornica, dugačka je tri km.
Zmajevac, ponornica, izvire ispod Konjskog groba na Vlašiću. Uliva se s desne strane u Tamnavu, u Šabačkoj Kamenici.
Zmijinjak, lekovita voda u Bošnjanoviću.
Izvorac, izvor u Brangoviću.
Jajčića potok, uliva se s leve strane u Ljig.
Jasikovačka reka pripada izvorišnoj čelenci Obnice.
Joševica (ubska), nastaje u Joševi (ubskoj), leva pritoka Tamnave.
Joševica (valjevska) i u Ub se uliva u Goloj Glavi.
Jezero na Osijanju u Jovanji.
Jezava, desna pritoka Tamnave.
Kremenica, leva pritoka Krivošije. Dugačka je 7,5 km.
Klanička reka (10 km), leva pritoka Kolubare.
Kolubarski zaliv nastao je u toku neogena, u vreme pojave pračoveka.
Kladnica reka, dugačka je 25 km.
Kolubara, glavna reka Valjevskog kraja. Širina njene izvorišne čelenke iznosi 25 km. Ravničarska reka sa brojnim velikim meandrima i skretanjima, usporenim tokom i vrlo malim padom vode. Na nekim sektorima prosečeno iznosi oko jedan metar na jedan kilometar dužine toka. Zbog čestog menjanja korita, ostala su mnoga stara poprečna, paralelna i izukrštana korita koja su nasledila mnoge njene pritoke, posebno ili uzajamnim vezivanjem i preko paralelnih tokova većih pritoka, vezivale za Kolubaru. Ona sama sada teče trećim najizvijuganijim koritom. Sa Tamnavom je više puta menjala svoj odnos. Ima vrlo promenljiv vodni bilans, kao i svi ostali vodotoci njenog sliva. Njeno korito izmešteno je u dužini od osam kilometara zbog eksploatacije uglja.
Klenovica, leva pritoka Tamnave. Nastaje od izvora u Batalagama i Tularima.
Kukalj, izvor u Donjim Leskovicama, kaptiran za seoski vodovod.
Loznička reka, dugačka je devet kilometara.
Lipljanski potok, izvire u Poljanicama, uliva se u Liplju.
Lepenica, do 60-ih godina 20. veka bila je najveća pritoka Ribnice sa njene leve strane.
Ljubostinja, nastaje od dva potoka koji izviru u Cariću i u Rađevom Selu.
Majinovačka reka je duga 3,5 kilometra.
Mejina česma u Poparama, dolina Gradca, uliva se u tu reku.
Miličinica, rečica, desna pritoka Tamnave. Uliva se u istoimenom selu.
Marića potok u Blizonjama, desna pritoka Uba.
Munjića bunar, izvire u vrtači u Poparama na jednoj, a ponire u istoj na drugoj strani.
Mitrašinovića bunar u Rađevom Selu.
Poparčeva česma u Poparama.
Pećinsko vrelo u koritu Kolubare u koju se sa leve strane i uliva.
Perajica, dugačka je šest kilometara.
Povlenska reka, duga je sedam kilometara.
Poparsko jezero u Poparama, već je u nestajanju, obraslo barskim biljem.
Nanomirica, dugačka šest km, desna pritoka Toplice.
Radojičića česma, izvor kod vrela Sušice.
Prerača, pritoka Prijezdićke reke.
Rasnica, desna pritoka Tamnave.
Ostavnik, česma u Bošnjanoviću.
Sušica, dugačka je 10 km.
Sušica (osečinska), duga je sedam km, ponornica, najveća nepresušna rečica. Izvire u Osečenici. Protičući kroz Osečenicu, prima sva vrela sa tog atara i brežđanskog terena. Ponire u vrtaču pod Debelim cerom u Toliću.
Stubica, potok, izvire pod Kamenitovcem u Dračiću. Uliva se u vrtaču u selu Gradcu pod nazivom Uvor.
Oričevac, izvor ispod Bobovskih kuća u Jasenici. Još poneki Bobovci sa njega nose vodu. Voda mu otiče u Krivošiju.
Odžinac, izvor u jaseničkim Krunićima. Kaptiran je za vodovod. Višak vode otiče u Češljig.
Studenac, izvor u Gradcu. Uliva se i reku Gradac.
Savinac, česma u Brezovicama.
Trudeljska reka, dugačka je deset km.
Tusta, rečica, pritoka Jadra.
Tamnava je najduža leva pritoka Kolubare, sa površinom sliva od 728 km2. Za nju se celom dužinom toka, sve do ušća, vezuju brojne pritoke sa malom količinom vode. Sve one, kao i Tamnava, tokom leta presušuju. Teče plitkim, širokim koritom kroz prostranu aluvijalnu ravan blage depresije sa čestim mrtvajama, suvajama i staračama kao ostacima njenih starih korita i jaruga. Visinska razlika između nastanka i ušća je samo 152 m, sa prosečnim padom vode od svega 2,5 m/km. I ona kao i svi vodotoci Valjevskog kraja ima bujičarski vodni režim. Dolina sliva Tamnave je puna pištoljastog i zabarenog zemljišta (živobare, ritovi, močila, mlakve). U starim koritima (staračama i očagama), voda se zadržava cele godine (Suva jaruga u Novacima, Crna bara u Zukvama). Tu je i najveća starača pod imenom Tamnava Ukača.
Ćebsko jezero u Donjim Leskovicama.
Ub, dugačak je 60 km, najveća desna pritoka Tamnave. Izvire ispod druge strane Velikog belega na Vlašiću. Ima iste hidrološke osobine kao i Tamnave, sa vrlo malim padom. (U Tvrdojevcu, na dužini toka od 11 km, pad vode iznosi samo jedn metar, a od Gunjevca do varošice Uba čitava dva kilometra nema pada vode.)
Cvetkovac, izvor kod Osnovne škole u Goločelu. Uliva se s desne strane u Tamnavu.
Češljig, teče kroz Gornju Grabovicu i Jasenicu. Na Brani ispod Aleksića kuća sastaje se sa Jaseničkom rekom i grade Krivošiju.
Čakljevac, leva pritoka Tamnave. Uliva se u Gradojeviću.

Društveno-ekonomski i privredni značaj voda Valjevskog kraja je nesumnjivo veoma veliki. Pri tome, već pomalo zaboravljamo koliko je naš čovek do nedavno, pored ostalog, znatno više koristio mehaničku snagu vodotoka, posebno u brdsko-planinskom području Valjevskog kraja. I najmanji brzi i plahoviti potočići i potoci, a pogotovu veće reke uzimajući u obzir i te kako i one ravničarske, bili su korišćeni za mlevenje žita u vodenicama potočarama, za valjanje sukna u valjaricama, struganje građe na stružnicama i druge potrebe. Svi ovi objekti narodne arhitekture, kojih sada ima u zanemarivom broju, već pripadaju prošlosti. Napušteni su i raspadaju se, a mnogi su potpuno nestali. S njima su nestali i svedoci vremena koje je zaustavljeno još gotovo samo na topografskim kartama starijih izdanja kao što su one iz 1967. godine, u razmeru 1:50:000. A tih objekata narodne arhitekture je zaista bilo mnogo. Ako se, kako smo dr Milivoje Maćejka i ja zabeležili u knjigama „Banja Vrujci” i „Mionica i Mioničani”, samo na pet malih vodotoka bile 32 vodenice, treba zamisliti koliko ih je moglo da bude na svim vodotocima Valjevskog kraja. Da li bi, pri tome, taj broj mogao da bude i iznad 400?