Drug Miloje na čelu kolone

Novi je načelnik Kolubarskog upravnog okruga Miloje Obrenović iz G-17 plus preuzeo radno mesto i poslove prethodnika svoga Gorana Lučića (DSS). Preuzeo i naguske započeo! Najpre je potrčao da se slika na VTV, pa potom sazvao konfreneciju za novinare o istoj temi, ali na nju nije pozvao sve valjevske redakcije i dopisnike beogradskih medija.

Tako je radio i Stanko Terzić, koji ni jednom za svoga vakta u Petkovića kući nije zvao novinare (pres konferencije gotovo po pravilu držao je u partijskim prostorijama SPS-a), ili na njih nije zvao i one nepodobne sa „crnog spiska”. Ima li sličnosti? Ima, dakako! Drug je Miloje, pre no što je otkrio da je ekspert kapaciteta za G-17 plus, bio talentovan (mladi) socijalista, koji je partijske drugove organizovao i na skupove beogradske vodio. A kako i ne bi, kadar je to Ekonomske škole iz njenih zlatnih vremena!

On se, doduše, čujemo ogradio od izjave sekretarice svoje, koja je nepodobnim novinarima sa „crnoga spiska” ispriku činila kako je „Načelnik rekao da (na pominjanu pres konferenciju) pozove samo četiri televizije”. Kada je, sa TV snimaka jakako, uočeno da su kod druga Miloja bili i drugovi drugi, koji nisu ni TV izveštači, ni TV snimatelji, ni TV snimatelja asistenti, ni TV pomagači TV snimatelja i TV asistenata, drugarica sekretarica druga okružnog načelnika, onima sa „crnog spiska” rekla je da „ništa nije slagala, Načelnik je tako rekao”!

Dok njih dvoje ne utvrde ko je u sukobu sa istinom, pa o tome ne izveste one sa „crnog spiska” nepodobnih novinara, imaće, što se nas tiče, tretman koji su sami izabrali! Jer, samo nekoliko dana docnije, na „važan” skup na Divčibarama pozvali su opet istu bratiju bez onih sa „crnog spiska” nepodobnih novinara. To što su za potonju pres konferenciju o dešavanjima u „Stefilu” i ćeraniji sa ginekologom lake ruke dr Bobom (Gvozdenovićem) spisak novinara k'o proširili ne znači mnogo – istine o tome šta se u Petkovića kući događalo i izvinjenja za ono što se prethodno događalo još nije bilo. Nije teško biti fin!

ISTRESAK – Može biti da je drug Miloje rešio da u svom stvaralačkom zanosu dostigne samo Malu Veliku, Glavnu opštinsku načelnicu Milenu Pavlović, koja je za važan skup o gasifikaciji Valjeva i Kolubarskog okruga, u Koceljevi, lično opravila spisak po kojem su zvani sve „fini” i svi „naši” novinari. Ili je, „nako suzdržan, k'o i politički mu mentor iz G-17 plus, dr Aca Gajić, što na sednicama Privremenog d'izvinete organa sve glasuje suzdržano. K'o ne meša se sa ovima iz Nove Srbije i DSS-a dok u Organ ne uđu i „žuti” iz DS-a, što se očito neće desiti.

A Privremeni d'izvinete organ, koji obavlja poslove raspuštene SO Valjevo, posle gotovo mladalačkog uzleta na početku svoga zakonom oročenog mandata, kada se i sa samim Dobrim Doktorom, Valjevskim gradonačelnikom dr Jovanom S. Tomićem gotovo sukobio, sada deluje k'o i svaki organ kome vakat prođe! Tek poneki „istresak”, ni nalik na bojevu municiju, svede se na smenu nekog od „svojih” v. d. direktora među silnim tačkama dnevnoga reda koji se usvajaju brzom brzinom.

Poslednji ćorak zakačio je „entuzijazistu” Zorana Gavrilovića, novog (starog) direktora Doma omladine (Omladins-kog centra). Imao čovek problem, nije želeo da plaća svog prethodnika Voju Raičevića (SNS), koji je iako v. d. direktor, na mufte zasnovao stalni radni odnos. A kakav je to direktor koji ne može da reši problem, što bi rekli njegovi partijski drugovi iz DSS-a. Gavrilovića je zamenila glumica Angelina Lukić, koja se, izgleda, još bržom brzinom učlanila u DSS kako bi joj poverenje i čast bili ukazani. Osnovni princip novovaspostavljene kadrovske politike je ispoštovan – ni glumica Lukićeva nije, bar u Valjevu, nigde bila zaposlena. Njoj će, sva je prilika, osnovni problem biti šta da radi sa gerijatrijom od zaposlenih u Domu omladine e da bi to, za početak, bar u naznakama bio Omladinski centar?! Za „entuzijazistu” Gavrilovića ne brinemo, čovek je ionako „svetski putnik sa pasošem u džepu”. Za početak, ostao je u Domu omladine da razmišlja što li sami Koštunica Voja još nije pustio brkove u znak podrške njemu, ničim izazvanom DSS-ovom kandidatu za gradonačelnika Valjeva, na lokalnim izborima 2004. godine.

UDARNICI – A kako rade novi (v. d.) direktori, uzdanice DSS-a? Sam' to čine! Da nemaju nerešivih problema pokazuju sedeći, ‘nako raspištoljeno, u po bela dana i u radno vreme, po kafićima i kafanama valjevskim! Kanda i svoj astal imaju! Tu razmišljaju, planiraju, stranke primaju. Ko pođe u Opštinsku stambenu agenciju (OSA), prvo nek svrati u „Central”, a ko bi u Dom kulture, ako je lepo vreme može i u „Bajku”, u baščicu!

Da je ta stvar, delovanje među narodom jelte, partijski valorizovana svedoči navodno ozbiljno razmišljanje važnih drugova u DSS-u da „onoga svoga” ispred „Bajke” ture za direktora i glodura TV Valjevo! Moguće je da bi se v. d. opšte prakse tada preselio u „Šofere”, gde aktuelni šef TVA ima zapaženu poslovno-ugostiteljsku saradnju.

I dok državotvorne stranke rešavaju državotvorne probleme po javno proklamovanim principima Dragana Jočića, ministra unutrašnjih dela u kabinetu Koštunice Voje – „Dok operacija traje ne ide se na igranku!” (zbog čega ne bi trebalo raspisivati predsedničke, pokrajinske i lokalne izbore dok traje odsudna bitka za Kosmet iako to nalaže Ustavni zakon), ili „Hilandar gori, a vi me pitate da li sam u mladosti obijao trafiku”, u opoziciji, makar i na lokalnom nivou, novi lom!

Ovoga puta u Liberalno-demokratskoj partiji Čede Jovanovića, u kojoj je na vanrednoj izbornoj skupštini opštinske organizacije u Valjevu za menadžera izabran Dragan Mojsilović Beli. Dosadašnji menadžer i jedan od osnivača LDP-a, Tomislav Milanović, koji je svojevremeno na Glavnom oboru DS-a tražio osnivanje frakcije, ostao je član Predsedništva stranke i koordinator za Kolubarski okrug.

Toma je Milanović, dakle, još jednom izgubio unutarstranačku borbu, slično je bilo i 7. aprila 2001. u valjevskom DS-u. Ako je tada bilo jasno da će struja Milovana Markovića, Slobodana Ilića i Nebojše Andrića pobediti, jer je kampanja „od kuće do kuće” danima pripremana, ovoga je puta grom pukao iz vedroga neba!?

„Pobednici” tvrde da se „ne raduju”, a „poraženima” zameraju da „nisu dovoljno radili” i da su (politički) „bili autistični”. „Poraženi” pak misle da su prste umešali čelnici valjevskog DS-a „prljavim novcem DB-a” na šta oni „ni tamo, ni „vamo” kažu kako „ništa nije isključeno”.

Kako mediji nisu bili pozvani na vanrednu izbornu skupštinu opštinskog ogranka LDP-a u Valjevu teško je govoriti o atmosferi na tom skupu. Ovako „iz druge ruke”, ne treba mnogo mudrosti da se zaključi kako nije bila na visini ozbiljnog političkog i varoškog posla. Tek, gledajući izbornu listu „pobednika” i pobeđenih” (Beli Mojsilović je u počep pobedio Ivanu Savić, na čijoj listi je bio i Toma Milanović), reklo bi se da je izgubila građanska i gradska opcija. „Pobednici”, uz ostalo, vele da im je u valjevskoj opštini selo donelo sedam odsto glasova na prevremenim parlamentarnim izborima, u januaru 2007, odnosno da se Toma Milanović jedini od osnivača LDP-a u Valjevu „našao na drugoj strani”. Pritom dodaju da se „odrekao” gotovo celog Opštinskog odbora i kompletnog izbornog štaba.

BALON – Ni drugi tender za balon nad olimpijskim bazenom u SRC „Petnica” nije dao očekivani rezultat. Dva ponuđača će morati da se tokom dodatne slobodne pogodbe izjasne o zahtevima investitora za ugradnjom sistema za zagrevanje vazduha u balonu tokom zime. Uz to, ispostavilo se da ni brat Veljo (ministar infrastrukturni Ilić) nije dao dovoljno para za balon, pa će opet morati da odreši narodnu kesu.
Druga muka je činjenica da će, po svoj prilici, zima proći dok se novac obezbedi, papiri prigovote, a balon podigne! U maju počinje letnja sezona, pa balon, ako ga i bude, treba skidati. Pritom treba imati u vidu i činjenicu da montaža balona traži (dodatno) betonsko coklo za oslanjanje konstrukcije balona, koja treba da trpi i snežni pokrivač tokom zime.

Kažu da je svojevremeno Ante Lambaša bio skeptičan kada je balon u SRC „Petnica” u pitanju i da je predlagao da se u krugu kupališta gradi zatvoreni olimpijski bazen koji bi koristio „istu vodu i kompletnu infrastrukturu”, koja se tokom letnjih meseci koristi u postojećem sistemu otvorenih bazena. Navodno su i Slovenci, bez obzira na interes da eventualno dobiju taj posao, takođe predlagali izgradnju zatvorenog bazena kako se ne bi ozbiljno doveo u pitanje najlepši kupališni kompleks u Srbiji.

Za kraj, reč-dve i o valjevskim šahistima. VŠK „Gorenje” nije uspeo da na Zlatiboru osvoji „duplu krunu”. Formalno, odlučila je pobeda beogradskog „Beopublikuma” u međusobnom susretu (3,5:2,5) u situaciji istog broja meč-bodova (18) i osvojenih poena (41,5).

Suštinski, VŠK je pre derbija neočekivano poražen od subotičkog Spartaka (2,5:3,5), uz prećutkivanje činjenice da se ŠK „Bora Kostić” iz Vršca u poslednjem kolu Valjevcima suprotstavio u nekompletnom sastavu. Vrščani su već bili ispali, pa su partiju na prvoj tabli predali bez borbe jer je ruski velemajstor Andrej Maksimenko napustio ekipu i Zlatibor kako bi učestvovao na nekom međunarodnom turniru, dok su na šestoj tabli takođe bili oslabljeni jer su u ekipu umesto do tada standardnog Siniše Dražića uvrstili „pacera” Slobodana Munižabu, koji je lako izgubio od Lajthajma!

U toj situaciji, nisu mnogo značili ni sjajni pojedinačni rezultati Ivaniševića na drugoj, Jordakeskua na trećoj i Lajthajma na šestoj ploči. Žrtva je, po našem skromnom sudu, bio Mihailo Stojanović, koji je bio „nedovoljno efikasan” na petoj tabli. Nije li bilo logičnije da je Stojanović, inače uvek spreman da se podredi interesima ekipe, igrao na trećoj tabli, što mu je dozvoljavao FIDE rejting, a da su oštriji i prodorniji Jordakesku i Velimirović, koji je po običaju igrao hazardno, pomereni na četvrtu i petu ploču. To bi, lako je moguće, već na startu šampionata povredilo sujetu iskusnih internacionalaca, što bi dovelo do rusvaja u ekipi na koji kapiten Milan Božić nije bio spreman!

Stojanović je, potom, bio u prilici da se „vadi” na tromeču za titulu pojedinačnog prvaka (samostalne) Srbije, od 21. do 23. septembra, u Beogradu. Stojanović i novi šampion Miloš Perunović (ŠK Beograd-Beopublikum) savladali su Branka Damljanovića (VŠK „Gorenje”) sa po 1,5:0,5 poena. U odlučujićm susretima, poslednjeg dana tromeča, Perunović je dobio obe partije protiv Stojanovića, pa mu je šampionska titula zasluženo pripala.