Dvadeset godina kasnije

Pre dvadeset godina u ovo vreme stigla sam u Trevizo u Italiji, na još jedan master i još jedno susretanje sa svojim – i tuđim - kulturološkim predrasudama. Bio je početak januara i bilo je jako hladno i maglovito; nisam to očekivala od Italije.

Novu 2000. godinu, početak novog veka i novog milenijuma dočekali smo u Kotoru. Malo kasnije je objašnjeno da novi vek počinje zapravo 2001. godine – slično zbunjivanje kao to da li je sada početak nove decenije ili ne, samo manje žučno i sporije, jer tad nije bilo društvenih mreža. Tenzije između Srbije i Crne Gore bile su aktuelne kao i sada.

Malo ranije, u decembru 1999. godine (podsetili su me ovih dana povodom hrvatskih izbora i mogućih paralela) umro je Franjo Tuđman. Naš diktator držao se dobro. Politički, ispostaviće se, ne zadugo.

Odlazak u Italiju najavaila sam u Kolubari, u rubrici ‘Pisma Ani’ – izmišljenoj drugarici u dijaspori - jer tad nisam imala prijatelje u dijaspori, a sad ih imam mnogo, rečima da je otprilike sve propalo, eto nema ni sastojaka za poštenu nes kafu da se kupi. To, naravno, nije bila ključna stvar, al nije loše zvučalo.

U Italiji sam, među kolegama, bila neka vrsta atrakcije jer sam došla iz zemlje koja je nekoliko meseci pre toga bombarodovana. Činilo se da ih to uznemiruje više nego mene. Nešto malo po dolasku ubijen je Arkan. To mi je rekao neko dok smo sedeli u kafiću. Bilo je teško poverovati. Samo nekoliko meseci pre toga, baš u vreme bombardovanja, srela sam njega i celu porodicu kako opušteno šeta Knez Mihajlovom ulicom. I to je bilo teško poverovati. Reklo bi se da je u tom periodu bilo puno neverovatnih stvari; bar meni.

U leto 2000. Ljiljana Kecojević je u svom mesečnom pregledu dešavanja za Reviju Kolubara napisala, a preneto u knjizi Valjevski kraj u XX veku: “Retki srećnici putuju na letovanje. Na odmor se ovog leta ne ide. Odmor se ‘uzima’ za kupanje na Gradcu ili u virovima kod Jovanje, za kampovanje kraj Ribnice, za sitna tezgarenja, za svojeručno malanje stana, za gajenje povrća po dugogodišnjim raskošnim cvetnim lejama kućnih dvorišta…S večeri se tiskamo po nekim gradskim dvorištima, razmenjujemo sa duhovnim srodnicima svoja pitanja i odgovore.”

Cele godine se nešto dešavalo, obeležili su je Maki, Otpor, represija nad medijima i protesti protiv nje, formiranje DOS-a. Pa ipak, teško je bilo poverovati da je kraj jedne ere blizu, sve do izbora 24. septembra, a onda dešavanja od 5. oktobra i konačnog kraja Miloševićeve vlasti. Još u avgustu te godine italijanski prijatelji ispatili su me sa zebnjom jer se vraćam u Miloševićevu Srbiju. Ali stvari su se promenile prilično brzo.

Posle toga, bilo je mnogo dešavanja na svim poljima – kako nekad kažemo, prošlo je nekoliko života – i politički smo uspeli da se nekako vratimo na manje više-isto. Ekonomska, medijska, sada i populaciona i ekološka situacija su očajne. Nekim stvarima će trebati mnogo vremena da se srede jednom kad počnu da se sređuju, tim pre što je politička klima u svetu mnogo nepovoljnija nego pre dvadeset godina. Pa ipak, političke promene su moguće i dešavaju se (pogledajmo Hrvatsku), a uloga pojedinaca i samoorganizovanih grupa je velika – i nekada i sada. Imajmo to na umu u 2020. godini.