E-šetač - novembar 2014

TOROVI

Nema Valjevca da deo detinjstva nije proveo u dečijem igralištu parka-šume Pećina. Bio je, iako nikada završen, revolucionarni iskorak u svemu što se gradskoj deci tada, a i kasnije, moglo ponuditi za osmišljeno odrastanje i radost igre. Taj projekat dečijeg igrališta i zabavišta i danas bi pobedio konceptom i sadržajem na anonimnom konkursu. Gradska uprava, na žalost, taj prostor vidi drugačije. Sve bučne najave obnove i uređenja najvrednijeg prostora za valjevske mališane završavaju u tragičnom neshvatanju lokacije i resursa prostora. Parcelizacija celine zbog sadržaja ( betonirano igralište, skejt park u centru sa tablom o opasnostima prilaženja) kulminira i poslednjom intervencijom- agresivnim ograđivanjem dela igrališta sve sa moćnom kapijom (pretpostavljamo naplaćivaće se ulaz) kroz koju morate proći da bi dete doveli do penjalica, klackalica, i drugih plastičnih sprava jarkih boja.

Umesto otvorenog prostora koji je sastavni deo Park šume, dobili smo torove. Ograđene parcele kako bi se bolje profitiralo i brže dalo u zakup. Unutar tih torova u šumi, dobili smo dizajniranu plastiku, jer ko danas ceni drvo. I to onu industrijsku, koji možete danas videti u svakom većem restoranu sa letnjom baštom.

Ko je potpisao ovu parcelizaciju celovitog javnog prostora u okviru park šume Pećina? I degradaciju vrednosti koje je, danas unakaženi prostor nekada celovitog dečijem igrališta, nudio. Grad bi valjda trebalo da brani svoje javne prostore, i posebno da ih mudro i profesionalno uređuje za najmlađe. Ne podležući jeftinoj prodaji za sitne pare. I obraza, i profesionalne savesti.

BETONIRANI OBRAZI

Skoro će vek od kada su mirisne lipe i gorda stabla kestena obeležila gradsko šetalište na prostorima nekadašnjih pijaca u centru grada. Na otvorene javne prostore uvek je bivalo ataka, ali se ipak sa merom i poštovanjem gradilo, ne ugrožavajući osnovnu namenu prostora prema reci. Tako su graditelji Doma kulture ostavili slobodan prostor netaknutim i prema reci i okruženju moćnog zdanja. 

Da li će ovo dragoceno i jedinstveno gradsko šetalište odoleti poslednjim nasrtajima agresivne i jeftine komercijalizacije? A gašenje šetališta počelo je pre par godina, naizgled bezazlenim ustupanjem prostora za autodrome – automobilćiće, šarolikim spravama, te balonima raznoraznih izgleda i veličina od kojih se ne vide krošnje drvoreda. Sve pod sloganom, „za naše najmlađe“. Po kojoj ceni se prolazi kroz „scile i haridbe“ takvih bleštećih i bučnih izazova znaju roditelji mališana kojima grad nije ponudio pravi prostor za ovakve , u  današnje vreme svi su izgledi, neizbežne, luna parkove. Pored ustupanja , stiglo se i do građenja. Jer proces se nastavlja agresivnim napadom na deo dragocenog parkovskog zelenila pred Domom omladine. Umesto travnjaka, rastinja i cveća, dobijamo zahvaljujući donaciji (?) minijaturna igrališta sa plastičnim, drečavim spravicama za najosetljiviju populaciju, one najmlađe, tek prohodale. Slediće, slutimo, restorani i kafići za mame i tate da predahnu i odmore...A sve to betaniranje odvija se u zaleđu jednog spomenika i spomen obaležja - ali čemu danas pijetet prema prošlom kada nas biznis vodi u bučnu, neodoljivu i šaroliku budućnost.

I čemu danas pitanje ko ovakve odluke o narušavanju temeljnog koncepta donosi? Zašto i kako je do toga došlo da uređenjem grada upravljaju investitori i donatori?

Od šetališta neće ostati ni staza. A zašto ukinuti najmlađima slobodan gradski prostor sa drvoredima, u zaleđu svake gradske buke? Zašto uskratiti generacijama koje odrastaju radost osluškivanja reke, ptica, glasanja vetrova u krošnjama, smene godišnjih doba, od cvetanja kestenova i lipa do plamtećih boja lišća u drvoredu stabala? Izazove otvorenog prostora. Sve se to uskraćuje deci u odrastanju kao i mir i odmor najstarijim žiteljima na šetalištu u centru grada.