El grande Miša

Na državnom prvenstvu u šahu, održanom od 4. do 17. marta u Vršcu, valjevski intermajstor Mihailo Stojanović (29) je sa devet osvojenih poena podelio plasman od prvog do trećeg mesta, pa će sa velemajstorima Brankom Damljanovićem, takođe članom VŠK-a, i Milošem Perunovićem naknadno odigrati tromeč za prvu titulu prvog pojedinačnog prvaka samostalne Srbije. Na prvenstvu u Vršcu, Stojanović je osvojio treći bal za titulu velemajstora, koju je, svakako, i ranije zasluživao samom činjenicom da je kao internacionalni majstor bio četvrti igrač na rejting listi najboljih šahista Srbije!

Dovoljan razlog za fotografiju na naslovnoj strani ovoga broja Revije „Kolubara”, naslovljenu sa „ličnost” u serijalu posle privrednika Čede Nikolića, predsednika Valjevske opštine Jovana Tomića, farmera Stojadina Coke Čitakovića, mladog dramskog pisca Dušana Spasojevića, književnika Radovana Belog Markovića... No, realizacija te ideje nije baš bila laka jer je velemajstor Stojanović već igrao na međunarodnom turniru u Švajcarskoj. A kad igra, apsolutno je nedostupan! Ne odgovarea na telefonske pozive ili SMS poruke, ne otvara i e-mail poštu, tek povremeno čuje se sa majkom i mlađim sestrama u Beogradu. To nam je rekao Mile Živković, domar VŠK-a, potvrdio Buda Lakićević, njegov prvi „pravi” šahovski učitelj i čovek od bezrezervnog poverenja porodice Stojanović, kao i Mišina majka dr Branka Radenković, svojevremeno lekar u Valjevskoj garnizonoj ambulanti.

Otuda će ovaj tekst ostati uskraćen za detalje koji bi se u uobičajenim prilikama podrazumevali, za poneku zanimljivost, čak deo intime ovog matadora na 64 crno-bela polja, bez obzira na svu njegovu skromnost i poslovičnu zakopčanost. Uostalom, Stojanović, kao beli, najčešće igra „zatvorene sisteme” povlačeći, gotovo kao po pravilu, pešaka na d4. „Miša ne voli da se slika, nemamo njegovu fotografiju, nemamo ni porodičnih slika iako je na jednom od trunira u inostranstvu dobio digitalni fotoaparat!”, pravda se gđa Branka u telefonskom razgovoru. U pomoć kolegijalno priskaču vršački novinari Aca Čupić i Jovica Danilović – Aca je „veza”, a Jovica autor fotografije objavljene na naslovnoj strani našij novina. Ostale smo skinuli sa specijalizovanih šahovskih veb sajtova.

U vremenskoj iznudici, kako bi to rekli šahisti, potpisnik ovih redova priseća se decembra 1994. godine i razgovora, koji je sa Mišom, za treći broj „Sportskog dodatka” tadašnje Revije „Valjevac”, vodio u Beogradu, u stanu njegovog oca i u hotelu „Metropol”. Pred sobom je imao simpatičnog, golobradog momka starog 17 godina, pomalo zbunjenog interesovanjem za njegove šahovske rezultate i planove. Taj tekst bio je naslovljen sa „Dedino unuče” jer je to bio Stojanovićev nadimak u VŠK-u.

„Rođeni sam Beograđanin ali sam odrastao u VŠK-u! Nadimak ‘Unuče’ dobio sam zbog druženja s deda – Markom iz Šah kluba, simpatisao me i Alja (sjajn čovek), pa čika Marjan – šahovski sudija. Stalni posetioci VŠK-ovog doma počnu da se šale – ‘unuče’, ‘dedino unuče’ i u Valjevu ostade nadimak”, prenosimo deo tod razgovora. Pojašnjenja radi, Alja je, sada nažalost pokojni Milojko Aleksić, kao i profesor matematike Miodrag Marjanović, dok je „deda Marko” (Marko Milinković, profesor matematike u penziji).

Miša je bio đak OŠ „Žikica Jovanović Španac”, pa Valjevske gimnazije, u kojoj posebno pamti profesorku književnosti Mariju Maksimović koja mu je „mnogo pomogla i u školi, i u privatnom životu”, a maturirao je u Petoj beogradskoj gimnaziji. Opredelio e za profesionalno bavljenje šahom, pa je potom završio Šahovsku akademiju, smer za šahovske trenere. U VŠK-ovoj školi šaha generacija je Mihaila Vujića, Neše Popovića i „dvojice Stojkovića (Pece i Vlade)”, koju je vodio Buda Lakićević („naš čika Budža”).

Povod za tekst u „Sportskom dodatku” Revije „Valjevac” bila je činjenica da je Stojanović, kao član omladinske reprezentacije SRJ, osvojio zlatnu medalju na Balkanijadi u Varni (1994), a potom na pojedinačnom Evropskom prvenstvu, u Kanji na Kritu, bio peti jer mu je srebrna medalja izmakla zbog poraza u poslednjem kolu iako mu je i remi bio dovoljan.

Mnogo toga se promenilo, Miša ima malo više godina i malo manje kose, ozbiljan je igrač, u VŠK-u je bio i predsednik kluba (možda u najtežim vremenima), nastupao je i za beogradski Partizan i Novosadski ŠK, igrao (i igra) i u inostranstvu, putuje sa turnira na turnir („u kući se svije tek koju sedmicu”), porodicu poštuje, sestre Sofiju i Jelenu obožava...

Prema rečima Bude Lakićevića, koga Miša i danas oslovljava sa „Učitelju”, reč je o „izuzetnom profesionalcu retko posvećenom šahu”. „Mihailo ništa ne prepušta slučaju, od izvanredne pripreme svake partije do elegantnog oblačenja tokom turnira što podrazumeva košulju i kravatu!”, kaže Lakićević. „Odličan je pozicioni igrač sa vrlo dobrom tehnikom i realizacijom prednosti. Neobično je dragocen ekipni igrač bez obzira na to da li je kapiten ili ne. Najbolji dokaz za to je činjenica da je u prošloj sezoni bio trener obe državne selekcije, muške i ženske, tada Srbije i Crne Gore”.

Stojanović je na državnom prvenstvu Vršcu pobedio vm Miladinovića (tu partiju donosimo u ovom broju), igrača sa najboljim rejtingom u Srbiji, i „otkačio” ga u borbi za najviši plasman, pa Tadića, Pikulu, Savića i, u poslednjem kolu, Bogosavljevića. Remizirao je sa Ivaniševićem (član VŠK-a), Solakom, Todorovićem, Vučkovićem, Damljanovićem, Brenjom, Arsovićem i Perunovićem, tako da je bez poraza završio turnir. Rezultatom iz Vršca, Mihailo Stojanović (2.588) je nastavio sa približavanjem svog rejtinga „granici snova” od 2.600 bodova i grupi takozvanih supervelemajstora. Na aprilskoj listi FIDE svrstao na treće mesto među igračima iz Srbije – iza Ivaniševića (2.614) i Miladinovića (2.607), a ispred Damljanovića (2.585). Ilustracije radi, Ljuba Ljubojević trenutno je 13. sa 2.554 rejting poena.

Ponovo je u VŠK-u, jedini Valjevac uz Nešu Popovića i Draška Velimirovića, čiji su preci iz Lelića. Kapiten ekipe, velemajstor koji je imao logičan razvojni put bez ijednog „nameštenog” turnira!