Gradac, nekad i sad

U davna vremena (pre 50 i 60 godina) pisao sam o ovoj reci i navodio činjenice koje reku Gradac dovode do uništenja. Baš tako, do uništenja.

Još davno, kada sam bio dečak a onda i mladić, susretao sam u Gadcu ekipe Saveznog hidrotereološkog zavoda kako mere količinu vode u reci, tj. proticaj rečne struje u jedinici vremena. Sećam se da je tada u letnje vreme prosečan proticaj bio oko 5 m3/sec. To je takva količina vode da se neoprezna osoba može lako da udavi.

Međutim, u poslednjih 30, 20 i 10 godina Gradac je postao potpuno degradirana reka, sa prosečnim vodenim proticajem za oko sedam puta manjim u poređenju sa podacima od pre pola veka i više. Sada je oko 0,7 m3/sec, što predstavlja pravu katastrofu. Ranije su se građani Valjeva kupali u Gradcu na nekoliko kupališta. Letos sam u Gradcu, naspram kuće Novakovića, ugledao decu kako od oblutaka prave branu ne bi li dobili mali vir za kupanje u kome može jednovremeno da se okupa dvoje-troje dece!

Ranije, mislim na vreme od pre pola veka, u Gradcu su lovljene potočne pastrmke i od preko tri kilograma. Mislim da ih sada u toj reci nema težih od 150 – 200 grama.

Ribolovni klub „Kolubara” je za mušičare, ribolovce koji love pastrmke u Gradcu, nabavljao veštačke mušice. To se radilo preko blagajnika kluba Branka Tatalovića. Pojedinci, pa i ja direktno smo se obraćali najboljem proizvođaču veštačkih mušica u tadašnjoj Jugoslaviji, advokatu Rikardu Hafneru iz Osijeka, koji je naručene mušice slao po relativno niskoj ceni.

Lovilo se na crvenog prelca, na zelenog prelca, na zlatovku, pa zatim na crnog mrava. U Gradcu je uvek najbolje uspehe u lovu na pastrmke pokazivala bosankska mušica zvana brljak. Tada su se po količini ulova i vraćanju ulovljene ribe u reku, po korektnosti i znanju, izdvajali „mušičari” Miladin Vasić i Anton Mešiček.

Pojedinci su se prema lepotama reke Gradac i priobalja a zatim klisuri odnosili krajnje nehumano. Lovili su pastrmke na nedozvoljen način. A jedna grupa iz Tešnjara je mrežom „zagažanj”, nabavljenom u Turskoj, harala u reci i to uvek predveče. Poneli bi šator i postavili ga pored reke kao da žele tu da logoruju a onda su iz Gradca odnosili desetine kilograma ulovljene pastrmke. Osnovana je i čuvarska služba. Javilo se nekoliko ribolovaca ali su oni brzo odustajali od čuvanja reke zbog ozbiljnih pretnji upućenih od lovokradica. Godinama sam, koliko sam mogao, intervenisao u ribokrađama. Imao sam svake godine pismeno ovlašćenje za taj neplaćeni posao.

Treba reći i to da je lovostaj bio od 31. oktobra do 1. marta. Mnogi nesavesni ribolovci nalazili su se u lovu na Gradcu preko cele godine.

Godine su prolazile, Gradac je bivao sve manji, pastrmke su nemilosrdno lovljene na sve načine. Pravilo koje velika većina nije uvažavala je bilo da se u gornjem delu reke, od betonske brane u Deguriću do izvora, osim veštačke mušice nije smeo da upotrebi bilo koji mamac pa ni blinker. Međutim, lovilo se i na gliste i na skakavce pa i mrežama!

Evo glavnih razloga što je ovakva predivna pastrmska reka propala:

Dugi niz godina uništavane su šume, od Gradca do Drine. A one su održavale vlažnost i višak vode posle kiša i otapanja snega. Ta voda je preko leta oticala u reku.

Podignuto je nekoliko građevinskih objekata uz obalu, pa i velika zgrada kod Šarenog platna gde izletnici jedu, piju i noćivaju. Nigde kanalizacije, prostora za odlaganje smeća. A godinama se govorilo i pisalo da je Gradac najčistija reka u Srbiji i da se iz njega može piti voda bez ikakve opasnosti po zdravlje.

Nekontrolisano vađenje peska i šljunka i nekažnjavanje počinilaca tih zabranjenih načina bogaćenja.

Možda je najveći promašaj izgradnja betonske brane na samom ulasku u Valjevo, sa užičke strane. Pre podizanja ove glomazne, nepotrebne i štetne grdosije u celoj toj okolini je bilo mnoštvo veverica. Bilo je i vedri i mnogo raznih ptica. Podizanje tog betonskog kolosa je razjurilo sve što je živo. Sada brana služi za prikupljanje mulja i nečistoće.

U listu „Napred” od 26. septembra 1997. godine pročitao sam vest „Galopom uz kanjon”. Malo je falilo da se onesvestim i da zaplačem. Saznao sam da je u Valjevu osnovan konjički klub „Degurić”, čiji je glavni poligon za galopiranje tok Gradca. Kakav se pomor riba, rakova, planktona i drugih živih stvorova u reci na ovakav način učini?!

Pre više od 50 godina organizovao sam tri puta nabavku mlađi pastrmke iz mrestilišta kod Ivanjice po oko 15.000 komada. Kamionom se stizalo do blizu izvora reke, preko Lelića i Bogatića. Onda smo kofama, nas nekoliko mušičara, raznosili mlađ u nekoliko virova počev od izvora pa prema bogatićkoj i Mujinoj vodenici.

I još nešto, zanimljivo. Više od 20 godina Bajina Bašta se ponosi time što ima najkraću reku u Srbiji koja je duga oko 400 metara a uliva se u Drinu vodopadom. Mnogi građani i ribolovci iz Valjeva ne znaju da je do pre oko 20 godina tekla u Gradac, kao njegova desna pritoka, reka Prskavac sa ne malo vode, otprilike 200 do 300 litara u sekundi. Ne znam čijom voljom je izvor Prskavac kaptiran za potrebe sela Brangović i još nekih sela u tom okruženju čime je napravljena ogromna greška.