Grozdanina graditeljska žetva

Između filozofije i arhitekture, koje je uporedo studirala, Grozdana Šišović se opredelila za "konkretnije" - arhitekturu! Da "prelomi", kaže, pomoglo joj je i učešće u Letnjoj školi arhitekture u Petnici. Bio je to dobar izbor jer je za sedam godina, od kada je diplomirala na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, nema godine da njeni projekti (i njenog tima) ne osvoje neko javno priznanje ili nagradu na konkursima, Rođena je u Valjevu 1976. godine (majka Mirjana, nastavnik matematike i dugogodišnji direktor škole sestre Ilić; otac Slavoljub, stomatolog)  gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Kao student  osvaja  dva puta nagradu Univerziteta za projekte na Letnjoj školi arhitekture u Petnici – 1997. za instalaciju u prirodi „Ravan oslonca” i dve godine docnije  za projekat „Kuća Matića u Paunama” (grupni istraživački radovi). U to vreme osniva i Studio re:a.c.t   sa Srđanom Tadićem, Ivicom Nikolićem i Dejanom Milanovićem,  svojim profesionalnim i životnim saputnikom. Veoma brzo taj studio, utemeljen na tezi da je arhitektura društvena i kulturna delatnost, postoje značajna pojava  bez koje se, svakako, neće pisati ni jedna istorija arhitekture početkom ovog stoleća u Srbiji.

Istraživački projekti su u Grozdaninoj biografiji i nakon diplomiranja njena stalna preokupacija: „O oslobađanju grada”, konceptualni projekat (2003) a dve godine potom učešće u konceptualnom projektu „Balkanize the Deuche Bank” Van Alen Instituta Pratt Univerziteta u Njujorku. Znatna je njena zasluga i za priznanja  koja je dobijala valjevska knjiga „Vreme arhitekture” (DAV, 2003). Projekti  grupe re:a.c.t. predstavljeni su u svim domaćim časopisima i u nekoliko stranih.

Nakon višegodišnjeg volontiranja, od januara ove godine Grozdana Šišović je asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Upisala je i doktorske studije kod uglednog arhitekte Ljiljane Blagojević.

Razgovaramo sa Grozdanom u valjevskom kafiću Buk-va gde je pre nekoliko godina  bila  prva samostalna  izložba projekata Studija re:.a.c.t. Tada je bila u Njujorku  a i sada sve manje ima vremena da bude u Valjevu: obaveze na doktorskim studijama, u radu sa studentima, projektima sa  timom re:a.c.t. Sa zadovljstvom je, ipak, prihvatila i rad na drugoj knjizi „Vreme arhitekture” koja će pružiti presek valjevskih arhitektonskih ostvarenja u proteklih pet godina.

Pregršt priznanja za Porše, projekat koji je izašao iz biroa arhitekte Gorana Vojvodića, najnoviji je uspeh iz saradnje koja je počela 2002. godine?  

– Na projektu te upravne zgrade radila sam 2007. i 2008, onda je počela i realizacija. I to je poslednje što sam radila za Vojvodića jer sam početkom ove godine izašla iz  njegovog biroa. Taj objekat, administrativna četvorospratnica, nalazi se na Zrenjaninskom putu. Veoma malo je rađeno na enterijeru u smislu dizajna, nekih enterijerskih elemenata. Ceo objekat je koncipiran oko ulaznog hola. A to je zastakljeni krov koji se spušta sa četvorospratne fasade, savija se i formira  zastakljeni hol. Mnoge fascinira upravo taj ulazni hol. To je bio prvi veći objekat koji smo radili za Porše a da smo u smislu arhitekture imali odrešene ruke. Oni za svoje salone imaju gotove šeme, to su polutipski projekti. Kad su nas pozvali da im radimo upravnu zgradu, to nas je veoma obradovalo jer smo shvatili da nam se neće mešati. Oni imaju supervizorski  tim  iz Austrije koji kontroliše celokupno njihovo građenje po Evropi. Za svaki objekat koji se zida za Porše angažuju lokalne arhitekte. Mislim da su nam  ponudili da im radimo upravni zgradu jer su bili zadovoljni salonom na Adi. Smatrali su da smo u odnosu na Rumune, Hrvate, Bugare i ostale iz susedstva bili vrlo poslovni, korektni, profesionalni.

– Bilo je, zbog finansija, dosta izmena u odnosu na početnu varijantu idejnog rešenja. Jer kada vam kažu – radite upravnu zgradu za Porše! – arhitekti se zavrti u glavi, oči se zacakle. Odmah zamišljate nekakvu visoku eleganciju, nekakav vrhunski stil, mogućnost da se izrazite na najfiniji način. U početku smo malo i preterivali, ubacivali nerđajuće čelike, oblačili  smo fasadu  u nešto  mrežasto  i sivo… Potrajalo je jedno pola godine dok nismo došli do konačnog rešenja. U donjim zonama objekta primenili smo dosta industrijskih materijala, ima tu nekog talasastog lima koji se ne bi očekivao za takav administrativni objekat. A to je zato što on ima hibridnu funkciju. U  prizemlju ima  čak i radionice za obuku mehaničara, ima veliki restoran, reprezentativan ulazni hol i regularne kancelarije uključujući i direktorske na  vrhu. Sve je trebalo uskladiti, kad uđete u hol da budete zasenjeni elegancijom, da se „štrecnete” od lepote!

Uporedo ste radili i za Crnu Goru?

– To je veliki projekat naselja u Čanju. Šta će biti sa tim ne znam jer je prilično velika kvadratura. Ti im projekti uglavnom služe za privlačenje investitora. Zato su ga izlagali na  sajmovima investicija u Bolonji i Kanu, ne bi li promovisali lokaciju, njene potencijale. Radili smo nekih 80.000 kvadrata apartmana i hotela a neki Italijani još 100.000 kvadrata. To je preambiciozno jer sve šta je do sada izgrađeno u Čanju  tri puta je manje nego novi kompleks.

Večne beogradske teme kao da su ti  suđene – Slavija, pa Terazije…U javnosti je dosta govoreno o vašem projektu za Terazijsku terasu  koji je prvonagrađen sa još jednim. Kako smo razumeli, investitor je ipak izabrao vaš projekat?

– To se strašno razvlači. Pozvani smo  ponovo taman kada sam se osamostalila.  Dejan i ja smo osnovali svoj studio, zakupili prostor, pozvali  neke ljude da rade sa nama, formirali svoj tim, dobili poslove za Crnu Goru i onda se sve nanovo pokrenulo. Naše konkursno rešenje, jedno od dva prvonagrađena, ima više potencijala da se terasa preuredi u park. Odlučili su da ne grade ništa ispod nivoa zemlje zbog finansijskih i vlasničkih odnosa… Pristali smo na tu ponudu jer je ta lokacija strašno intrigantna. Ali se sve, ipak, veoma sporo kreće. Na svakih  dva meseca pomišljamo da oni neće ništa tamo da rade, a onda se objavi novi članak u novinama, pozovu nas na neki dodatni razgovor…

Najviše bure u javnosti izazvao je vaš predlog za Spomenik modernoj Srbiji na Slaviji za koji ste osvojili prvu nagradu. U časopisima se i danas  pominje vaš radikalan predlog – transparentni višemetarski cilindar koji pokriva središnji prostor Slavije sa tekstom Prote Matije a u koji se ulazi iz podzemnog više funkcionalnog prostora...

– Mislim da je opšti stav na kraju bio da je to preterano megalomanski zamišljeno. Bili smo potpuno iznenađeni što smo dobili prvu nagradu. Bukvalno smo ga uradili za četiri-pet dana, od prve ideje do onoga što smo poslali na konkurs. Uradili smo ga kao kakvu – provokaciju. Reagovali smo impulsivno, arhitektonski – šta bi tamo u smislu nekakvog artikulisanja prostora jednim gestom moglo da se uradi a da to bude veoma efektno i da funkcioniše. Međutim, u našoj zemlji sve javne investicije koje su malo zahtevnije, nestandardne, teško prolaze. Mislim, ipak, da nikada nije bilo pogodnije vreme da se to ostvari.

Stambena gradnja je, inače, najčešća u spisku nagrađenih radova?

– Sve što sam radila sa Goranom Vojvodićem bilo je za neko elitno stanovanje. Uglavnom su bile neke dvojne ili trojne kuće velike kvadrature (Gemaksove investicije) koje je kasnije bilo teško prodati.  Dejan i ja smo radili  konkurs za socijalno stanovanje u beogradskom Bloku 61, prva nagrada nije dodeljena a drugu smo delili. Imali smo sreću  jer je naš projekat  odabran za razradu. Mislim da je odlučilo to što  je drugi rad  bio van urbanističkih uslova pa su nas pozvali. Raspisali su tender, posao je dobio Mašinoprojekat, pa smo sa njima radili autorski nadzor razrade. Ovih dana bi trebalo sa gradom da se dogovorimo o autorskom nadzoru u izvođenju. Ako u nadzoru, na gradilištu nema ljudi koji su radili projekat onda je mala verovatnoća da će da se izvede kako je zamišljeno. Uvek postoji mnogo prostora za izmene u hodu, na primer nekog  banalnog detalja na fasadi, pa da to uopšte ne liči na zamišljeno.

Šta sad radite?

– Raspisani su anketni konkursi za dve beogradske pijace, Bajlonijevu i Kalenićevu… Ima jedan konkurs u Novom Sadu, pozivni međunarodni, za riblju pijacu sa trgom. Pozvali su tri strane ekipe što je za nas neobično a za komšiluk nije. Svi ovi konkursi traže da se pijace pretvaraju u trgove. Za Kalenićevu pijacu se pre dve godine tražilo kao i u Valjevu – obodna gradnja, spratni deo, nastrešnica nad jednim delom, dobijena su korektna rešenja. Onda  je opština Vračar  uradila anketu. Većina građana izglasala je koncept da pijaca radi jedno vreme pa da se posle pretvori u trg. Zato su raspisali novi konkurs, a prethodna rešenja odbacili. Imali su neki svoj osećaj da nije u redu da se pijace zatvaraju. To je sada poželjan koncept.

Kako vam izgleda Valjevo kad se nađete u njemu?

– Veoma retko dolazim. Ono što vidim, to je da se mnogo gradi i da je veoma aktuelna stambena arhitektura. Moraću da dobijem potpuniji uvid i zbog rada na drugoj knjizi „Vreme arhitekture” koja bi uskoro trebalo da iziđe. Videla sam objekat Anđelke Milutinović na Duploj traci – odskače korakom od pet milja od drugih ostvarenja! I dalje, inače, izdvajam onu belu zgradu Jasmine Popović – smirena fasada, sve sa merom, prava kuća za Karađorđevu.

A tvoj Jadar?

– Izgleda neobično, ne prepoznajem ga jer retko dolazim u Valjevo. Deo između kafane prema kasarni izgleda mi potpuno ruinirano. Šta se desilo sa onim lokalima? Park je nekada imao neko zelenilo, sad izgleda zapušteno. Stvarno bi trebalo da  jednu  turu protrčim kroz Valjevo.