Gvozdeni mostovi u Valjevskom kraju (1. deo)

Gvozdeni mostovi danas se ne grade. Možda, ponegde za železnicu. Prvi takvi mostovi u Evropi su se pojavili sa pojavom železnice, pogotovo kada je počela upotreba livenog železa, krajem 18. veka. Posle 1830. godine, sa naglim razvojem železnice, pojavljuju se i rešetkasti mostovi - prvi su postavljeni na Visli kod Varšave 1844. Taj tip mosta najčešći je i u nas. Uostalom, tri-četiri decenije kasnije u Srbiji je počelo postavljanje takvih mostova za potrebe železničkog ali i drumskog saobraćaja. U to doba nismo mnogo zaostajali za tehnološkim i graditeljskim dostignućima industrijske revolucije. Mnogi od takvih mostova su u međuvremenu nestali, zamenjuju ih širim, betonskim. Odlaze uglavnom u staro gvožđe.

Dragan Bebić, građevinski inženjer koji je projektovao desetine mostova pa i četiri u Valjevu, zalagao se svojevremeno za njihovu zaštitu:

„Te konstrukcije su deo tehničkog nasleđa ove zemlje. Bilo bi dobro da se nađe povoljan profil na kome bi se most mogao ponovo montirati, naravno uz određene intervencije... Takve konstrukcije su, kako mi statičari kažemo, neverovatno ‘čist’. Sve se izvanredno slaže, matematički su definisane. Rađeni su primenom valjanih profila ali i ne samo to. Na svakom od profila utisnuta je oznaka koji je tip u pitanju, ponekad i koja ga je železara radila“ (Revija “Kolubara”, oktobar 2007).

Osim onih većih, koji su i danas u funkciji, po selima se mogu videti ostaci malih mostova, nekada železničkih, koji danas služe kao pešački, za lokalni saobraćaj. Ima ih duž nekadašnje pruge Lajkovac-Gorwi Milanovac, u selima Kadina Luka, Štavica, Dići… Delovi tih mostova nabavljani su uglavnom na otpadima i postavljani preko potoka. Lepotom se ističe gvozdeni most u Goloj Glavi. Zanimljivo je da je izvesno vreme ta gredna lučna konstrukcija bila i na pešačkom mostu kod Doma kulture u Valjevu, takođe i nakalemljena na stari tešnjarski pešački most koji je 1987. zamenjen betonsko-mermernim.

Gradački most je, sa zapuštenom hidrocentralom u Deguriću, jedini objekat industrijske baštine u našem kraju koji je i zvanično pod zaštitom. U svetu se gvozdeni mostovi visoko cene, u vrhu su preporučenih vrednosti u turističkim vodičima. Mostovi ali i pruge uskog koloseka u planinskim ambijentina sa parnim lokomotivama. Obnova Šarganske osmice daje nadu da ćemo ovakvo nasledje videti pravim očima. Otuda je namera ovog priloga da se makar najsažetije zabeleže znanja i saznanja o najznačajnijim gvozdenim mostovima u Valjevskom kraju sa željom om da se sačuvaju. Sa poraznim suočavanjem da ništa ili retko šta od dokumentacije čuvamo, nek ovo bude podstrek za nužne dopune. Zbog nasleđa ali i činjenice da se ostvarilo i ono što je o mostovima renesansni graditelj Andrea Paladio kao meru utvrdio - da su podesni, lepi i trajni.

MOST NA JADRU

Na prilazu Osečini, ispred odvajanja puta za selo Osečinu, čitavim prostorom, okruženim brdima, dominira gvozdeni most preko Jadra. Meštani iz nekoliko obližnjih kuća i kafane “Most” ne pamte kada je podignut ali pominju ostatke temelja nekadašnjeg koji se mogu videti nizvodno od sadašnjeg.

U domaćinstvima Pavlovića, Ninića i Glišića, koja su najbliža mostu, ne pamti se ni velika poplava iz maja 1926. godine kada je nabujali Jadar odneo čak četiri betonska mosta na putu od Valjeva do Loznice. Svi su služili tek dve godine jer su podignuti u sklopu rekonstrukcije celog tog puta. Bila je to državna investicija jer je put zbog ekonomskog značaja (pola godišnjeg izvoza šljive iz Srbije poticao je iz Valjevskog kraja) imao status „državnog“. Inženjer Antonije Kovač konstatuje u “Tehničkom listu” iz 1927. godine - članak „Zašto su se porušili mostovi na državnom putu Valjevo-Loznica“ - da je Jadar srušio mostove jer su pogrešno izračunati proticajni profili: „Da je to tačno, priznaje sada i samo ministarstvo jer ne obnavlja iste mostove sa istim otvorom, već podiže gvozdene sa jednim otvorom bez srednjih stubova“.

Sadašnji gvozdeni most podignut je 1927/28. godine. Premošćava Jadar rasponom od 60 metara sa dva obalna stuba. Ceo posao bio je verovatno veliki događaj, pogotovu što su na licu mesta zagrevani elementi i obavljano zakivanje. Priča se da je na tom poslu bio angažovan i čuveni bravar Ivan Šami iz Valjeva, osečanski zet. (Da li je to postao pre ili posale montaže nije znao.) Od tada Jadar ispred mosta nije nikada plavio obale, niti su bujične vode naškodile mostu. Kada je ovaj, danas regionalni put, u drugoj polovini 20. veka rekonstruisan i asfaltiran, gvozdeni most prošao je sve procene izdržljivosti. Podgorac Branko Matić, profesor, pamti jedan detalj neodvojiv od mosta. Na prilazu mostu bila je „putara“, kućica podignuta najverovatnije 1924. godine, kada je prosečen makadamski državni put Valjevo-Loznica. Imalo ih je 12 takvih na putu dugom 74 kiometra. Sluzila je za alat i odmor dežurnih putara koji su brinuli i o putu i o mostu.

VALJEVSKI PLAVI MOST 

Trajno je srušen verovatno među najvećim a možda i najlepšim gvozdenim mostovima što su ih imali Valjevo i Valjevski kraj. Spojili su se u tom lučnom jednostavnom gvozdenom mostu i funkcija i lepota o čemu svedoče stare valjevske razglednice. Veliki prostor pijaca sa kantarima na obe obale ubedljivo je povezivao most. Ni od mosta a ni od kantara na tom središnjem prostoru grada nema više ni traga.

Pred nailazak Nemaca, Jugoslovenska vojska ga je srušila miniranjem, 14. aprila 1941. godine. Nemci su veoma brzo rešili da urušenu konstrukciju uklone: „U jesen 1941. došli su nemački stručnjaci i švajs aparatima počeli da seku deo po deo čeličnog skeleta. Velike grede pažljivo su slagali na desnu obalu Kolubare, između keja sa lipama i zgrade kantara koji je postojao na pijaci, tamo gde je danas park“ – svedočio je Vlatko Višić u članku „Plavo obojeni most“, objavljen u Reviji “Kolubara” (februar 1996).

Na tom mestu, Nedićeva okupaciona vlada je podigla novi betonski most koji je u funkciji od 1943. godine. Prilikom povlačenja Nemci su uredno složene ostatke čeličnog mosta na keju transportovali za Nemačku: „Valjevci su se u grupama sakupljali na keju i posmatrali kako nestaje naš most“ - svedoči Višić. Zapisao je i to da je most bio bez stubova, visok oko 10 metara, imao hiljade velikih šrafova i bio plave boje. Za svečanosti “sav iskičen sijalicama”. (“Uveče i noću svetleo je naš gvozdeni most, goreo od svetlosti. Prizor je bio prelep. Nešto takvo i danas nedostaje Valjevu“.)

Nastaviće se...

Piše: Ljiljana Ljiljak

Tekst je originalno objavljen u Kalendaru “Kolubara” za 2014. godinu