I drveće ima svoje pravo

Radovan Marjanović

Nova vlast nije nova zbog novih vlastodržaca, već zbog ostvarivanja novog programa, ili povlačenja novih poteza. Kod nas, nova je uglavnom zbog novih vlastodržaca, i poništavanja poteza ranije vlasti makar kasnije povlačila iste. Očekujući jedno i drugo, trenutak je za (uzaludni) pokušaj ukazivanja na novo koje bi trebalo prvi put uvesti ili ga bar imati u vidu prilikom garantovanog „preispitivanja” prethodnog, kao deo zajedničkog imenioca svih programa i svih vlasti! Takvo je uvažavanje pravde, ili pravednosti. Ono nije novo, ali nije ni sa spiska onog što može biti ostvareno jednom za svagda. Vrlo je važno: kad propadne pravednost, čovekov život više nema nikakvog smisla (Kant)! Ali istinska pravednost, obuhvata i pravednost prema budućim generacijama! Ne samo (duboko opravdanu) pravednost prema radnicima, stvaraocima društvenog kapitala... Takva je i vladavina prava, samo poštovanje prava. Svaka potencijalna vlast pre izbora obećavala je da će na njima raditi, ali pravo odavno obuhvata i nova prava na koja slabo misli. Ne samo pravo na život (u ime koga se i ukida smrtna kazna), ili pravo na zdravu životnu sredinu. U pitanju su i neka, naizgled, vrlo neobična...

Pogledajmo to na odnosu prošle vlasti prema budućim generacijama. Jasno je da za mnoge nije valjao ni odnos prema sadašnjim. Ali sadašnja generacija može da se buni, ako može onda i treba, a ako treba, onda i mora! Ako neće, to je njen problem! Neke privatizacije javnih dobara ili prirodnih bogatstava umesto vremenski oročenih koncesija, u Valjevu i šire, primer su takvog odnosa. I to pod firmom nove i zdrave, ekonomske politike! Ekonomsku politiku nije teško voditi ako se temelji na rasprodaji ne samo društvenog kapitala nego i prirode, rasprodaji onog što se nasledilo, i što bi bio red da se ostavi svojim naslednicima. Priroda nam nije ni data na raspolaganje, nego na korišćenje! I ko kaže da to nije mogla raditi i ona ranija, ili još ranija vlast?

BUDUĆE GENERACIJE imaju izvesna prava, a njih nema ukoliko sadašnje nemaju obavezu da ih obezbede. Imaju ih zato što mi koji sada živimo imamo prava, a one su produžetak nas, postoji faktička odgovornost našeg autorstva za opstanak potomstva, odnosno obaveza uzročnika... To je mnogo ozbiljnije od osećanja solidarnosti sa onima koji će „tek doći” a ne samo sa živima, na kojoj se takođe insistira! Moralno je neopravdano, pod drugim jednakim uslovima, sprečiti potencijalne ljude da postanu aktuelni. Ali imati dete pod uslovima koji bi omogućili da se predskaže da će biti nesrećno, moralno je nepoželjno! Ne zato što to narušava pravo sadašnje potencijalno postojeće osobe (budućeg deteta), nego zato što rezultira osujećenjem interesa aktualne osobe u budućnosti da ima srećno dete. (Jak razlog za mnoge iz propalih srednjih slojeva, da nemaju decu. Ili imaju samo jedno!)

NEMA SUMNJE da će dobar deo potencijalnih potomaka ipak biti aktuelan... Pitanje nije ni koliko će ih biti već kakvi će biti, sa kakvim interesima? Nelegitimno je krijumčarenje nas koji zamišljamo budućnost, u stanja stvari iz kojih smo garantovano isključeni! Znamo, ipak, da čovek, mada nije večan, u različitim vremenima sigurno ne prihvata da bude kao u jednom određenom. Buduće generacije, sudeći po onom što znamo o ranijima, automatski su drukčije, i naše obaveze prema njima ne mogu se sadržajno odrediti. Ne bi stvarno bile „obaveze prema budućim generacijama”, ako te generacije shvatimo kao naše kopije, produžetak nas samih. Kakve će biti ostavimo njima, ali im ostavimo i sredstva, samu mogućnost za život. Ma kakvi bili, budući ljudi mogu živeti samo u nekakvoj prirodi! Pošto ne znamo kakva će im priroda trebati, najmanje što za njih možemo učiniti jeste da im ostavimo ovakvu kakva je, i kakvu su nama ostavili naši preci. Ako je naša dužnost da sprečimo patnju i da je ublažimo, naša je dužnost takođe i da ne donosimo na svet decu za koju znamo da će patiti, ili za koju znamo da ćemo im nametnuti patnju. A jedan od uslova za odsustvo patnje, svakako je i priroda koju i u kojoj mogu uživati! To je smisao obaveze nas živih prema onima koji će tek živeti, obaveze da ih svojim nepromišljenim postupcima ne sprečimo da „tek žive”!

Ukoliko još nepostojeći ne mogu biti imaoci prava jer uglavnom tek izvesnim dolaskom na svet dolazi nosilac prava, ništa se bitno ne menja. Radi se o moralnoj obavezi ili odgovornosti prema budućim ljudima i prirodi. Za razliku od pravne obaveze, moralna je moguća i prema onom što ne postoji, ili ne postoji onako kao postojeći ljudi. Naša savest od nas i te kako može zahtevati odgovarajući odnos prema njima, i poštujući njeno pravo, dužni smo da se ponašamo moralno. Odgovornost i nije ništa drugo do obavezom priznata briga za drugo biće, koja, uz svest o ugroženosti njegove povredivosti, postaje zabrinutost! Za religiozne, dužnosti prema budućima znače proširivanje hrišćanske odgovornosti za bližnje, ne samo na prostorno nego i na vremenski udaljene bližnje. A one prema prirodi mogu se shvatiti i u smislu dužnosti prema Bogu, da se poštuje Njegovo Delo. Da je hteo drukčiju prirodu, napravio bi je takvom. I zato neki kažu: i drveće ima svoje pravo!

RIZIKUJUĆI STATUS „CRVENE BANDE” i oglušenje o vladajući princip: u socijalizmu nije valjalo ništa osim onog ko to kaže, podsećamo da su tadašnje vlasti uspešno nastojale da budućim generacijama ostave što više za eventualno rasprodavanje... Uopšte nije loše što su prirodna bogatstva bila u društvenoj ili državnoj svojini (ovde se ne moramo upuštati u razlikovanje), što bar formalno-pravno, nisu bila „nečija”. (Nije tačno da su bili „ničija”, ni faktički a kamoli formalno-pravno. Neko faktički jeste bilo takvo, bilo je zapušteno, ali ne i napušteno.) Služila su onom čemu i treba da služe: „opštem”, „zajedničkom”, „društvenom interesu”. To što ga je sagledao i izražavao neko uži, ne menja stvar. Tako je bilo i kasnije, zaključno sa velikim ili „izvornim DOS-om” a zatim onim manjim, a biće i ubuduće. Uz bitnu ogradu, bitniju od poznatog ukazivanja na grupni interes na štetu opšteg: ipak su više služila interesu tadašnje opštosti, zajednice, društva..., koji je ponekad bio i na štetu dolazećih generacija. Mada je svojevremeno i u zakonu stajala lepo formulisana obaveza radnih kolektiva: da poverenim im društvenim sredstvima moraju raspolagati „kao dobri domaćini”. A kod nas se odlično zna da takvi potomcima ostavljaju makar ono (liko) što (koliko) su njima ostavili preci! Odsustvo prava stranaca da kupuju nekretnine, pogotovu prirodna bogatstva, takođe je budućim generacijama garantovalo pravo i mogućnost korišćenja onog što su koristile starije. Slažemo se da je dosta i upropašćeno, ali nije sve. A naš nivo razvoja nije omogućavao ni praksu razvijenog Zapada, gde je bilo moguće neupotrebljivim učiniti „samo”: zemlju, vodu i vazduh (From)!

OVO PRELAZILAZI EKOLOŠKE PUTEVE ka ispravnom ophođenju sa prirodom, ili sprečavanje „ozonskih rupa” i „staklene bašte”! Ne zasniva baš ekonomiju potreba kontra dosadašnjoj ekonomiji profita, ili etičku ekonomiju kao sintezu etičkih i ekonomskih teorija. Ali insistira na njihovom minimumu! Zato koncesije za korišćenje državnog ili prirode - da, privatizacija - ne! Dug nije uvek zao drug, ali dugoročna zaduživanja moralno su u redu samo ako će oni koji će dugove vraćati, imati ekonomske koristi od istih. Ako bi ih sami uzeli da su pitani! Umesto pomenutih krupnih reči, može se reći i da se radi o moralnim ograničenjima postupaka u sadašnjosti, koji imaju predvidive posledice u budućnosti. Važno je da koristimo ono što nam je racionalno gledano potrebno, ali moramo svoje potrebe da održavamo na racionalnom nivou, izbegavamo razbacivanje, i održavamo okolinu najbolje što možemo! Priznati budućim ljudima i prirodi (takva) „njihova prava”, zaista je najmanje što možemo učiniti za ugrožene vrste. (Uključujući sopstvenu.) A i to je nešto! Moralni obziri (ako ne i dužnosti) prema „prirodi”, slede i otuda što budući ljudi čija se „prava” osporavaju mnogo manje od „prava prirode”, mogu živeti samo u nekakvoj prirodi.

Suprotno ponašanje jeste grupni egoizam. Ne samo onaj često pominjan tokom druge polovine 20. veka, svuda pa i kod nas, bogatih zemalja. To je egoizam svih nas koji sada živimo! Posebno onih koji donose odluke, rukovođeni, u najboljem slučaju, interesima nas živih a na štetu onih koji će tek živeti. A u najčešćem slučaju, naravno, interesima prevashodno sebe i sebi bliskih živih...