Istina o brani na Gradcu

U prošlom broju lista „Napred” objavljen je prilog pod naslovom „Opasni nanosi u vodi” u kojem se prenosi izjava direktora „Srbija-vode” Zorana Cekića da je brana na reci Gradac, izgrađena 1972. godine, kao „bazna deponijska pregrada kako bi se vučeni nanos sa uzvodnog dela sliva zaustavio da ne uđe u regulisano korito reke Kolubare”, kao i da ta „pregrada projektovana tako da, pored zaustavljanja nanosa, obezbedi i snabdevanje vodom Tadića mlina i ribnjaka, kao i vodenice Ekološkog društva ‘Gradac’”. Njegov „nalaz” podržao je predsednik Ekološkog društva „Gradac” Vladimir Janevski, „napomenom” da brana nije namenjena za kupalište i da svi koji se tu kupaju rade to na svoju štetu.

Istina je sasvim drugačija. Pre svega, brana je građena 1976. godine, pre nego što je podignuta vodenica i pre rekonstrukcije Tadića mlina u KUD  „Gradac”. Nije tačno da je brana projektovana radi „zaustavljanja nanosa” (tzv. retardaciona brana), već kao jedan od objekata rekreacionog centra opštine Valjevo, kao jedno od kupališta.

A sve je počelo od tada aktivnog Turističkog društva „Gradac”, preteče ekološkog pokreta na ovom području. Gračani su se bavili čišćenjem reke i priobalja, izgradili put pored reke u dužini od dva kilometra, uz ambiciozni program razvoja turizma na području predivnog kanjona. Sredstva su obezbeđivana prodajom čestitki za novu godinu, prodajom jelki i organizovanjem izložbi cveća za prigodne događaje. U pomoć su pritekli građani i radni ljudi Valjeva i drugih mesta, putem novčanih priloga i obveznica za prugu Beograd–Bar. O tome postoji obimna dokumentacija.

Pokret, do tada neviđen u Valjevu, prerastao je u „Samoupravnu interesnu zajednicu za odmor i rekreaciju radnih ljudi i građana opštine Valjeva”, koja je prihvaćena od svih valjevskih organa i organizacija, posebno valjevskih preduzeća. Uz početni kapital Turističkog društva „Gradac”, planirana su sredstva za izvršenje ambicioznog programa, koja su obezbeđena putem jednodnevne zarade svih zaposlenih u toku godine! SIZ za odmor i rekreaciju je imao svoju skupštinu i izvršni odbor, sastavljen od delegata valjevskih preduzeća i ustanova.

Prema programu SIZ-a, rekreacioni centar bi se prostirao u donjem toku reke Gradac, počev od ušća do tzv. brane „Anatema”. Planirano je da se obnovi jezero između Veterinarske stanice i Elektrodistribucije, nekada akumulacija za centralu Matije Nenadovića, unuka prote Matije, kasnije u vlasništvu Steve Unkovića. Uz postojeći jaz izgradile bi se dve brane, na mestu brane od kolja, koju su odnele velikim povodnjem bujične reke. Projekte za rekreacioni centar izradio je Institut za urbanizam i arhitekturu Srbije pri Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a prvu branu projektovao prof. dr Ljubiša Jevtić, ranije dekan Šumarskog fakulteta, inače naš zemljak, kao poklon svom zavičaju. Brana je građena u drugoj polovini 1976. godine, uz uređenje obala tesanim granitom na obe uzvodne obale. Ovaj neviđeni poduhvat podržan je od republičkih organa, čiji su predstavnici često dolazili u Valjevo i pratili izvršenje programa. Ambiciozni poduhvat je prihvaćen i od organa Srbije, predloženo je da se rekreacioni centar nazove „Probni rekreacioni centar Republike Srbije” čime smo dobili osobito priznanje za naš entuzijazam do tada nepoznat na teritoriji tadašnje SFRJ.

Veliko priznanje smo dobili i od Komiteta za turizam Republike Srbije, od koga smo dobili milijardu dinara, kao učešće za podizanje hotela od 120 ležaja, kao depandans „Tadića Mlina”. Ovaj industrijski objekat prenelo je preduzeće „Srbijanka” na SIZ za odmor i rekreaciju, a potom je pronađen i investitor budućeg hotela. Po sporazumu između SIZ-a i KP Doma u Valjevu, od sredstava iz Republike urađen je izuzetan projekat, vredan 120.000.000 dinara, porušeni brojni koševi za žito i magacini uz mlin. I na tome se stalo. O primljnim sredstvima i njihovoj sudbini, mogao bi da položi račun tadašnji upravnik KP doma Verkan Radojičić.

Sudbina Rekreacionog centra je okončana dolaskom na vlast nove garniture. Tadašnji valjevski čelnici su, na volšeban način, tokom noći, na sastanku u Ekonomskoj školi, daleko od očiju javnosti, jednostavno ukinuli SIZ za odmor i rekreaciju. Ostatak sredstava od 30 miliona dinara netragom je nestao.

Posle petogodišnje aktivnosti prestala je da postoji ambiciozna ideja o rekreacionom centru, u okviru kojeg bi bili i sportski objekti oko brane „Anatema”, turistički objekti i objekti za rekreaciju. Zapisnikom od 21. jula 1980. godine izvršena je primopredaja pozamašne dokumentacije SIZ-a, između Opštinske zajednice fizičke kulture, predstavnika SIZ-a za odmor i rekreaciju, u kojoj su navedeni: urbanistički projekat uređenja donjeg toka reke Gradac, projekat uređenja donjeg toka (prvi deo), dokumentacija o izgradnji betonske brane, dokumentacija o rešenju mosta i brane (drugi deo), dokumentacija o hotelu „Stari mlin”, prenosu hidrocentrale i drugih objekata u Deguriću, druga dokumentacija matarijalno-finansijske prirode, osnovnim sredstvima i dr.

Posle ovog vandalskog čina brana nije imala svog domaćina. Ne zna se ko je njen vlasnik i ko bi trebalo da se o njoj stara. Jedno vreme moja malenkost je svake godine, uz pomoć entuzijasta, podizalo temeljne ustave na brani, i tokom aprila svake godine, kada je bilo dosta vode u reci, na opšte čuđenje, uz pomoć obične lopate, odstranjivan nataloženi humus i pesak iz akumulacije. Umesto nagrade za dugogodišnji trud, vodoprivredna inspekcija opštine Valjevo je, po nalogu tadašnjeg predsednika, podnela prijavu sudiji za prekršaje, koji me je kaznio zbog toga što sam protivno nekom čl. 197 tač. 6 nekog meni nepoznatog propisa, „otvorio ustavu na brani”! Ovu sramnu odluku sudije za prekršaje, pod br. Up.1-3861/81 od 25. avgusta 1981. godine, primio sam stojički, ali i sa upozorenjem da se ne pačam u poslove koje bi morali da obavljaju organi uprave ili nadležne vodoprivredne organizacije.

Moj dugogodišnji rad, u svojstvu predsednika Izvršnog odbora SIZ-a za odmor i rekreaciju „bogato” je nagrađen. Aferim!

Posle pet godina, 20. maja 1986. godine, obratio sam se tadašnjem predsedniku opštine Valjevo sa upozorenjem da će brana biti ugrožena bujičnim nanosom reke, koja će se teško moći prazniti pritiskom na temeljne ustave. To sam učinio i 19. februara 2001. godine. U međuvremenu, posle mog prvog upozorenja da bi neko trebalo da odgovara zbog nemara, Ekološko društvo je dobilo zadatak da branu očisti. Velike količine humusa i peska prodavane su zainteresovanim licima, iz kog posla je Ekološko društvo imalo lepe koristi.

Pre ove kampanje nameravao sam da se ponovo oglasim i ukažem na pogubnost skakanja mladih ljudi sa mosta u branu, koja u svojim dubinama krije granje, stabla i korenje. Brana je, dubine tri metra, napunjena oko dva metra. Do toga je došlo zbog pucanja brane Novakovića, na mestu zv. „Anatema”. Ogromna količina iz akumulacije te brane slila se u akumulaciju betonske brane, mahom vučenim materijalom (šljunak, pesak) i suspendovanim nanosom (humusom). Da je brana svake godine čišćena, kao što sam to ja činio, ne bi došlo do ove situacije.

Iz izloženog se može zaključiti nepoznavanje pomenutih lica o karakteru brane. Da je reč o retardacionoj brani, zašto bi trebalo četiri temeljne ustave, namenjene upravo radi čišćenja. A namena je očigledna. Brana je jedno vredno delo nekadašnjeg SIZ-a za odmor i rekreaciju i jedino koje je ostvareno iz programa koji je bio namenjen građanima ovog područja.

Redakciji lista „Napred” dajem na uvid rešenje sudije za prekršaje, kao moj amanet da građani treba da vode brigu svoju a ne čaršijske.

Ovu moju izjavu dajem u znak protesta protiv kampanje usmerene na opstanak omiljenog valjevskog kupališta, kao jednog rakreacionog objekta, koji nalazi mesta na umetničkim slikama i drugim sredstvima javnog opštenja, kao raritet našeg grada.

Konačan sud će reći mladi ljudi!

NAPOMENA – Uredništvo „Napreda” je odbilo da objavi pismo Velibora Berka Savića.