Ja sam kao „svi”

Korisno je ponekad pogledati ko i kada koristi ono: „svi” odnosno „niko”, ili po zvučanju drukčije a po značenju isto („svako”, „nijedan”)! Sa ili bez takođe čestih dodataka, još teže prirode, tipa: „...normalan”, „...razuman”, „...pošten”. Ko je u srednjoj školi imao logiku, zna da ovakve ili univerzalne sudove (i afirmativne i negativne), neistinitim čini jedan jedini „primerak” vrste o kojoj govore za koga ne važi to što govore. Zbog čega su retko (nikad!) istiniti. Znaju (osećaju) to i obzirni koji logiku nisu imali ali ih je život naučio...

Nije teško videti da je ovako osobito u religioznim i političkim govorenjima. A opšta saglasnost, tu je moguća samo naturanjem volje nekih („Čija vlast, njegova religija!”). Radi se o „drugom svetu”, koji baš zato što je drugi i nevidljiv, „svi” ne mogu videti isto. Ili se radi o interesu, a interesi „svih” ne mogu biti isti! Ali ono: „Svi, svi, svi!”, nije samo katastrofalno ogrešenje o logička i marketinška pravila. (Ko se svima obraća, uspešno se nikome ne obraća.) To je i nastojanje da se isključi konkurencija svojoj političkoj, obavezno partijskoj ili parcijalnoj poziciji. A zatim da se istoj, posle pobede, obezbedi odsustvo opozicije! Sve pod firmom borbe za demokratiju, koja je nemoguća a ne samo nepotrebna, ako nema različitih glasova i potrebe za njihovim usklađivanjem...

Najvažniji primeri su oni koje ne možemo vezati za jednog čoveka, pa i odbaciti možda već tim što nam se on „ne sviđa”. Tako se ranije tražilo da „svi” budu za socijalizam, marksizam, radničku klasu i radni narod, samoupravljanje, socijalističko nagrađivanje prema radu, odvajanje crkve od države, nesvrstanost... Kada bi to postalo predmetom aktuelne „kampanje”, tražilo se i da svi budemo za „udruženi rad”, društvene dogovore, samoupravne sporazume, usmereno obrazovanje... znatno ranije za zemljoradničke zadruge, itd., itd. Sada se traži da „svi” budemo protiv ranijeg sistema i njegove ideologije, a za njima suprotno: iste vere, pišemo istim pismom, budemo protiv određene ideologije i partije...

Izraz je to straha slabog da ne ostane sam, čak ni u manjini! Ni pred drugima ni pred sobom, sopstvenom svešću koja je sva u službi obezbeđenja kakvog takvog opstanka, i koja zato stalno opominje da se ne štrči, ne izleće! Ni pred savešću, koja je kod takvih svest o neprijatnim posledicama koje će nastati ako ostali saznaju da se i u mislima odvojilo od njih! Želja je to malih da stalno budu delić velike celine, i da nešto od njene veličine pripadne njima... A da bi od toga nešto bilo, neophodno je da zaista postoji velika celina! Zato se i ne može dopustiti da otpadanjem od nje ili neuključivanjem u nju, ona ne bude takva... Ima tu i nastojanja da se eventualna kasnija odgovornost za pogrešan izbor ili opredeljenje, podeli sa maksimalnim brojem (svima). Pored toga što bi pojedincu pripala sasvim mala (beznačajna) količina odgovornosti pred javnim mnjenjem ili čak sudovima, bio bi potpuno oslobođen odgovornosti pred savešću. Čak i pred samom svešću: svi su tako činili! Kao i u slučaju propitivanja odgovornosti u prethodnom slučaju, otpada i problem krivice za inicijatora: nema traganja za njim, ako smo svi krivi...

Stalno je to pokušaj pridavanja najvećeg značaja onom što se kaže, plasiranja bez dokaza, imunizacije na kritiku... što je najlakše ako drugih mišljenja i nema! Čim postoji više mišljenja, verovanja, opredeljenja... svako pojedinačno manje je vredno... Ovako se prećutno kaže da postoji samo jedno, umesto izričitog dokazivanja da je valjanije od ostalih. Ili da ostala nisu valjanija od njega! Pogotovu ga je lakše „dokazati” ako i nije svoje, ukoliko je „priključivanje” opštem. Ono što misli većina a pogotovu svi, mora da je ispravno! Ne samo logički, nego zavisno od toga o čemu se govori, etički, estetički, politički... Pored prećutnog kvalifikovanja svog iskaza kao ispravnog, istovremeno se i opet prećutno, kontra-iskaz ne samo kvalifikuje kao neispravan, nego se onaj čiji je diskvalifikuje kao pripadnik ljudske vrste, ili njenog „normalnog” dela! Ko je ili šta je, ako ne spada u „sve” (ljude, razumne, normalne)? -To je mnogo ozbiljnije od njegovog moralnog diskvalifikovanja, mada je i ono više nego ozbiljno. (Imamo ga u slučaju onog: „Svako ispravan, dobronameran, pošten...”.) To je i razlog da ovo pitanje nije cepidlačenje oko nečijih „uzrečica”, „poštapalica”, nije nimalo bezopasno! Tamo gde su brojčano predominantne slabe ličnosti, ostajanje u manjini ili „štrčanje”, i inače nije na ceni. A novost, uključujući i dobru, po prirodi stvari u početku je „štrčanje”! Obrnuto, neodgovornosti, gluposti i tragika počinjeni od strane većine, niti se doživljavaju takvim, niti im se mnogo (dovoljno) njih pravovremeno suprotstavlja.