Jedan je Voja Mađar

Na konferenciji za novinare kojom se Vojislav Andrić, direktor Valjevske gimnazije, pozdravio sa predstavnicima medija pred primopredaju dužnosti novom direktoru Predragu Jevtiću, svi su se trudili da sačuvaju profesionalizam. Ipak su izražene emocije i na jednoj i na drugoj strani bile očigledne. Posebno što su među novinarima i bivši gimnazijalci i ljudi koji ga znaju decenijama, u raznim kontekstima i životnim situacijama.

U tekstu o svom profesionalnom putu, napisanom za ovu priliku, Voja Andrić između ostalog kaže:

„Od svih odgovornih poslova i funkcija koje sam u svom radnom veku obavljao, za mene će jedna uvek biti najvažnija, najznačajnija i najplodotvornija. To je funkcija profesora i direktora Valjevske gimnazije – škole za čiji razvoj sam, možda neskromno zvuči, dosta učinio, ali kojoj sam zahvalan za šansu koju sam dobio kao učenik, profesor i direktor, ali i za mnogo toga postignutog u sportskoj i profesionalnoj karijeri. Zbog toga joj i danas mnogo dugujem, jer sam siguran da sam u njoj naučio da vredno radim, da se borim, da sumnjam, da tražim najbolja rešenja, da mislim svojom glavom, da uvek stremim ka boljem i da me kroz život uvek vodi samo ljubav. Poštovanje učenika, roditelja i građana Valjeva i obostrana uvažavanje i ljubav koja je prisutna kod svakog ličnog i generacijskog susreta sa generacijama valjevskih gimnazijala je najveća nagrada koju sam u životu mogao dobiti.“

Na susretu sa novinarima rekao je da kao direktor Gimnazije – a bio je to u tri navrata, počev od 1986. godine - „nije izmislio ništa novo“, već je nastavio putem koji su utabali njegovi prethodnici, sledeći gimnazijski duh. Priznaje ipak da je posvećenost otkrivanju specifičnih sklonosti učenika i davanja prilike da ih oni razviju, kao i otvaranje škole za kulturnu i javnu delatnost, nešto što misli da je vredno pomena u njegovoj karijeri na direktorskoj poziciji. I sa time svi koji znaju ovu školu mogu da se slože.

Ipak, ono što jeste ’izmislio novo’ je neposrednost i drugarski odnos sa đacima – ne samo gimnazijalcima, već i onim mnogo mlađim učenicima koji su uz njega učili. A on to nije mogao da nauči od drugih, jer toga nije bilo, niti ima, bar ne u toj formi, koja donosi takve rezultate.

Ja lično ga znam i pre Gimnazije, sa matematičkih škola u Peckoj u prvoj polovini osamdesetih godina. Na koje sam išla iako nikada nisam bila neka matematičarka. Jer kad neko nije formalista, i to može. Tad nas je vodio u bioskop, tu u Peckoj, između ostalog i na film koji baš i nije za decu tog uzrasta. Ali je istovremeno vodio i svog još mlađeg sina, Vladu. Svi smo se smejuljili – pa i on. I ništa se nije loše desilo. Kombinovanje matematičara i rukometaša, na istom kampu, kako se to danas kaže, nije mogao da smisli niko drugi do Voje, i super zbog toga. Kad se lično i profesionalno spoje, kao te dve njegove strasti, a mladi ljudi kao rezultat toga prošire vidike i znanja – svi su na dobitku.

Novogodišnje proslave u gimnaziji, gimnazijski klub, žurke na Divčibarama, i njegovo zeleno svetlo za sve to, i on lično tu u bilo koje doba noći, da vidi da je sve ok – i uvek je sve bilo ok; situacije u kojima zakucaš na vrata njegove kancelarije i kažeš: ’mi bi da pokrenemo alternativne novine, možete da nam ih odštampate?’, a on kaže ’može’ i odmah krene da čita šta ste spremili i da se slatko smeje nekim pričama – to nije bilo gde da se vidi, i nauči, i iskopira. To ili jeste, ili niste. Organizovanje letnjih predavanja u Gimnaziji, gde su govorili nekadašnji gimnazijalci, sada profesori uglednih američkih univerziteta, deo je, takođe, onoga što je Voja Andrić pokretao, realizovao, i onda ostajao i na druženju uz piće po valjevskim kafanama. I tada, ponovo, vidite, da je to duh uvek živ, radoznao, spreman da ideju pretoči u akciju, i otvoren da prepozna ono što je novo, vredno, zanimljivo.

Nema sumnje da će on i kao penzioner biti kreativan i aktivan. Na Gimnaziji i Valjevu je da znaju da to na najbolji način iskoriste.

A mi možemo samo da kažemo „hvala“ za sve do sada.

U avgustu 2015. profesor Voja Andrić je bio i učesnik Kolubarinog upitnika.