Jedina alternativa

Maki jopet uhapšen, pa lično od Predsednika pomilovan, ali, za pretpostaviti je da bi, kad bi znao Ko se sve za njega založio i ko sve intervenis'o, tražio strogu samicu.

Ovo sa Kosovom se nastavlja, ne popušta. S tim da tu malo šta, sem retorički, od nas zavisi. Naša, uz pomoć Evrope popravljena, Rezolucija o Kosovu usvojena u Savetu bezbednosti. Jednoglasno. Sad slede pregovori Srbije i Kosova o tehničkim pitanjima. Javljeno da to još jedna Pobeda, i da Srbija neće preći preko Crvene linije, one da Nikad Neće Priznati Kosovo. Na šta će to izađe, će se vidi, zna se da će pre ti pregovora, i pregovora o pregovorima, lično Tadić najavio, Srbiju poseti državna sekretarka SAD Hilari Klinton. A zna se kako Ona gleda na naše Crvene linije.

S tim u vezi, nikako bez veze, komentator Dušan Miklja zapis’o da od svega toga što po našim političarima nema alternativu – a zna se da Evropa nema alternativu, i da Kosovo nema alternativu – jedino Vlast nema alternativu. Miklja to dijagnostikov’o iz penzije, što će reći da je uistinu teško videti o čemu se tu radi, kad su te Alternative u pitanju.

Još s tim u vezi, partija što se zove Srpska napredna stranka, a to bivši radikali na čelu sa Nikolićem i Vučićem, načisto i bez alternative za Evropu. Mo’š misliti, i to za ozbiljno uzima sav taj ozbiljan svet. Ovde, i u svetu. Bivši radikali postali isti demokrate, vele osluškuju glas naroda, i zbog naroda tako, i u nji’ Evropa nema alternativu. Dok je kod nji’ to iznenađenje, u demokrate nema iznenađenja. Za kraj godine najavljuju izbornu skupštinu, kandidat za predsednika će bude samo jedan, predsednik Boris prezimena Tadić. Zašto samo jedan, objasnila Prva usna Demokratske stranke, veli ne mere bude više kandidata, jer bi oni svojom kandidaturom doveli u sumnju ispravnu  i najispravniju politiku gospodina Predsednika. A pošto  svi znaju i shvataju da ispravna i najispravnija politika Predsednika nema Alternativu, neće bude protivkandidata. Nema toga demokrate koji ne misli da je Predsednik Najbolji i Sve Tako Redom. A što bi i imali jeretičke misli kad im je i ovako sa ovaj Predsednik lično sve Najbolje i Sve Tako Redom.

A najviše s tim u vezi Sve ovo, te analize o desetogodišnjici Petooktobarskih promena u Srbiji. Jedni vele, Sve se promenilo, drugi da se Ništa nije promenilo. Kako bilo, svako može da vidi dokle se stiglo, ko jaše, a ko je ponovo uzjaho. Kako bilo, plate u Srbiji najniže u regionu, i Makedonci nas pretekli. Dotle se došlo.

Nekako i jašta u vezi sa taj Peti oktobar, i sve Ovo što nas posle snašlo, i ovaj naš Bogoljub Arsenijević Maki. Zna se da je Maki ‘99. organizovao onaj Petrovdanski miting Protiv vlasti. Zna se i šta posle bilo, bekstvo, hapšenje, slomljena vilica i još koječega, suđenje, osuda na tri godine zatvora, bekstvo iz zatvora, aktivno učešće u Petom oktobru... Vrhovni sud je poništio presudu, zatražio ponovno suđenje, sa rekonstrukcijom na licu mesta. Maki se, iz razloga koji nisu trebali biti samo njegovi, nije odazivao na pozive suda, sud raspisao poternicu, i Makija uhapsila naša policija pri rutinskoj kontrli na nekom vukojebina graničnom prelazu sa Bosnom. Kad priveden u sud Maki rek’o da se neće odazivati pozivu suda, te da pristaje samo na povlačenje optužnice. Vele sud nije im’o kud, i Makiju određen pritvor.

Onda se desilo ono što je pisac ovih redova anticipir’o u tekstu objavljenom u „Vremenu”, koji pisan pre razrešenja ovog slučaja – da će vlast Makija osloboditi, ne Makija, već sebe radi. I desilo se, Makija je lično, na predlog Ministarstva pravde, abolir’o, iliti pomilov’o, lično Boris Veliki. Ova takozvana demokratska vlast Deset godina nije učinila ništa da poništi postupak protiv čoveka koji je, slobodno se može reći, pokrenuo demokratske promene u Srbiji, već ga je ignorisala, uhapsila, pa onda pokazala svoju Veliku milost. A tek ko se sve interesov’o, ko intervenis’o, ko se sve angažov’o na ovaj slučaj, bože sakloni, sva je prilika da je Maki znao ko je tu sve uzeo da daje svoj doprinos, da bi tražio da ostane u zatvoru.

Kad smo kod toga, da se kaže koja i o Makiju. Bogoljub je čovek, što bi teorija rekla, sa egzistencijalnog i socijalnog dna Onog društva. Zahvaljujući neverovatnoj energiji i talentima uspeo je da se izvuče, i postane to što jeste. Toga, priznaćete, više nema ni na filmovima. Ali, biće, da je uvek bio više vođen srcem, nego pameću. U čemu se sve taj čovek nije oprobao, muzika, slikarstvo, šta nego revolucionarni angažman, stalno bekstvo u sebe od ovoga sveta. I danas kapa dole, za ideju, i realizaciju Republike Kolonije, Spomenika Miloševiću u vidu višemetarskog uda, na koji je nameravao da natakne Šešelja u obliku velike guzice. U svemu tome Maki je kao veliki individualac i improvizator bio vođen uglavnom Srcem. Pa i o tome Petrovdanskom mitingu Protiv vlasti kad se radi, svemu onome što je ishodilo iz toga, pad Miloševića, demokratske promene. Maki je iz svega toga izašao kakav je bio, Svoj. Neko će reći, nije se snašao, preko njega su razne šuše postale Nešto, a on Ništa. Ali, svakom svoj račun. Zato izvesna nelagoda oko načina na koji je Maki pomilovan, Razna Šuša je preko njega uzela bude Važna, bude Milosrdna, među njima i oni protiv kojih je Maki ustao, a koji su se kovarnuli milošću, ili pre praktičnošću, vajnih i inih demokrata.

Za kraj, početak, bilo šta, da se kaže da u Valjevu bilo pozorište iz Beograda. Predstava „Totalno rasulo” Nebojše Romčevića u režiji Egona Savina. Komedija, a kako ćeš drugačije, o tome dokle su nas dovele Ovakve partije. Sala Doma kulture bila skoro puna, a publika, pozorišna. Pozorišna na Novi način. Publika je bila tako pozorišna da se ponašala totalno Kursadžijski, ulazilo se na pola predstave, ne da se kikotalo i na nagoveštaj kakve scenske prostote, nego se to razobadavalo sve u šesnes’. Došlo dotle da nije problem samo što nema posla, tog ‘leba, došlo bre dotle da ne znamo ni da se ponašamo. Dođe mu da je izlaz iz svega samica, za svakoga normalnog. Ako je i toga ostalo.