Jovan Alekse Nenadović

Kao trinaesto dete Alekse Nenadovića i Jelene Balinovac rođen je u noći između 13. i 14. januara 1891. po starom kalendaru, na pravoslavnu Novu godinu, pa je ovaj datum uvek, za svečanim ručkom kada se lomila pogača, izazivao prepirke. Kako je voleo sebi da dodaje godine, moj otac je tvrdio da je to bila 1891, a moja majka, koja je obično imala pravo, tvrdila da je morala biti samo 1892. našta on nikada nije hteo da pristane, pa je cela situacija dobijala komičan karakter. Na krštenju Aleksa je dozvolio Jeleni (sva deca su je inače zvala „Aka”) da se sa kumom dogovori o imenu deteta, jer su do tada sva muška deca dobijala imena po slavnim precima: Jakov, Ljubomir, Sima i Jevrem. Jelena je odlučila da se najmlađi zove Jovan, verovatno po nekom iz njene familije. Kasnije je, prema čitulji Prote Mateje iz 1831, utvrđeno da su u porodici Nenadović bila dva člana sa istim imenom.

Jovan je bio živahno dete, izuzetno privrženo stricu Dobrivoju, koji je živeo na imanju „u Gradcu”, kako se govorilo, na mestu gde se Gradac uliva u Kolubaru. „Ako ne znaš gde je raj na zemlji, idi kod Dobre Nenadovića” - govorili su stari Valjevci. Oraha, trešanja, jabuka i drugog negovanog voća kao i vinove loze bilo je u izobilju, pa su se sva deca iz familije tamo okupljala i „krala” još zelene plodove. „Sveca vam vašeg - silazite sa trešnje, sad ću vas motkom!” vikao bi čika-Dobra dok su oni kao vrapci čučali na granama. A kad bi, uplašeni, jedan preko drugog poleteli sa drveta: „De, de, polako, noge ćete polomiti!” Od batina nikad nije bilo ništa. Čika-Dobra i strina Kosara živeli su u velikoj slozi i ljubavi, ali nisu imali dece. Jovicu je čika-Dobra želeo da vidi kao naslednika na imanju, ali je život odlučio drugačije.

Kad je Ljuba Nenadović umro moj otac je imao oko četiri godine, sećao se mnogo sveta na sahrani. U pamćenju su mu ostale i razne anegdote koje su se u familiji prepričavale. Kad je u pauzi između putovanja ili boravka u Crnoj Gori, koju je smatrao svojom otadžbinom po izboru, boravio kod bratanaca u Valjevu, moga dede Alekse i njegovog brata Mateje, živeo je u prostranoj i lepoj sobi na spratu gde su mu donosili doručak, a on ga je delio sa jednim belim mišem koga bi „pozvao da mu iz duvara na astal dođe”! Sobu mu spremala Lepa, druga po starešinstvu kći Aleksina, vrlo rado, jer je uvek nalazila po podu, kao slučajno razbacano, malo sitnine koju bi ona pokupila bez komentara. Jednom, kad se u donjim prostorijama odozgo čula buka, bacanje metle i neki neuobičajeni metež i to iz čika-Ljubine sobe, svi su iznenađeni zastali. Samo se čika-Ljuba grohotom nasmejao i rekao: „Ima dete pravo. Ja, budala, zaboravio da joj ostavim džeparac” i nije dao nikom da je grdi. Tako se doznalo za ovaj njihov tajni savez.

Nije moj otac rado išao u školu. Više je voleo da bude na imanju, ali je ipak išao iz razreda u razred, redovno u odeći nasleđenoj od starije braće. Pričao mi je da je svoju majku viđao da sedi samo kad je krpila čarape svojih sinova. Čak je jedne zime, kao već odrasli dečačić, u nedostatku drugog, nosio kaput sa tzv. „šunka-peševima” starije sestre Jovanke, naravno samo do prvog ćoška, kada bi ga skinuo i nosio preko ruke. Matematika mu posebno nije dobro išla, ali je, iz urođenog inata, da li sebi ili drugima, upisao trgovačku akademiju, kako bi dokazao da može da savlada i tu nepriliku koja je inače glavni predmet u ovoj školi. Sećam se čestog pominjanja profesora matematike Pante Sarića koga je moj otac krivio za sve što mu od ruke ne bi pošlo, ili što bi nevoljno morao da uradi. Izgleda da je bio taj kome je trebalo nešto dokazati. Ovaj inat usmerio je njegov život u pogrešnom pravcu, jer je livade, šume, brežuljke i potoke svoga zavičaja, tražio svuda pokušavajući da im nađe zamenu. Svoju ljubav je preneo i na mene, pa tako smatram jednim od najlepših trenutaka u životu prvi dolazak u Brankovinu, jednog ranog letnjeg jutra, sa svojih skoro 30 godina. Tada sam obećala i ocu i sebi da ću na komadu svoje zemlje, tu, u Brankovini, napraviti makar maleni kućerak. I posaditi makar jedno drvo. To sam i učinila, nažalost, posle smrti oca.

Prvi svetski rat je Jovana Nenadovića zatekao kao svršenog učenika Kraljevske trgovačke akademije, pa je tako dospeo u Skopski bataljon, popularno nazvan „1300 kaplara”. U rat je krenulo, preko Albanije prešlo i kući se vratilo, šest Nenadovića od kojih je samo jedan bio profesionalni vojnik. Sima Nenadović, kasnije brigadni general, imao je pod svojom komandom dva brata, jednog rođenog, Jovana, i jednog od strica, Đorđa, koje je nemilosrdno slao u sva opasnija izviđanja, „da mu niko ne bi mogao zameriti što štiti braću”. „Simo, daj da malo uzjašem”, govorio je moj otac, iscrpljen i prozebao jer mu je već na početku teškog marša uz vatru izgoreo šinjel pa je i bez njega stigao do Drača i Valone. „Odstupi”, govorio bi mu brat, „zar da drugi vide kako kaplar jaše”. Ipak, mislim, da je moj otac od sve braće njega najviše voleo, jer bi svake godine, presecajući slavki kolač i paleći slavsku sveću, zaplakao na kraju molitve kada bi pomenuo „... i po duši onima koji su umrli daleko od svoje zemlje”. Znali smo da misli na čika-Simu, koji se iz zarobljeništva nije vratio, ostajući sa ostalim višim oficirima u Nemačkoj, u nekoj vrsti zatvora.

Po završetku rata, potporučnik Jovan Al. Nenadović dobija naređenje da sprovede i preda saveznicima u Solunu zarobljenog feldmaršala fon Makenzena, što je u njegovoj ratnoj biografiji bio krupan događaj. Još uvek u uniformi, kao vojno lice radi na železnici u Zagrebu ali ne za dugo. Naime, jednog dana u zagrebačkom tramvaju burno je reagovao na komentar jedne građanke koja se nepovoljno izrazila o tek uvedenom novcu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Zbog ovog incidenta, koji nije bio u skladu sa novonastalim odnosima dva naroda koji su se našli u jednoj državi) Jovan Nenadović je ražalovan i obreo se u Nišu gde se zaposlio u Narodnoj banci kao pripravnik, stanujući kod najstarijeg brata Jakova, strogog upravnika niškog kaznenog zavoda. Tu se upoznao sa mojom majkom, Desankom Mitić, ćerom Vasilije i Kostadina Mitića, žitarskog trgovca. Njenu ruku zatražio je od njenog najstarijeg brata Milana, pošto su im roditelji umrli, rečima: „Vi dali ili ne dali, mi ćemo se uzeti”. Venčali su se 1922. i do premeštaja u Narodnu banku u Šapcu, živeli u Nišu. U Šapcu im se 1930. rodila prva kći, Olivera i 1934. druga kći, Svetlana. Useljavaju se u tek završenu lepu i modernu zgradu Narodne banke, rađenu po projektu Bogdana Nestorovića, sa dva prostrana, svetla i udobna stana, jedan namenjen upravniku a drugi njegovom pomoćniku, mome ocu. Telefon, centralno grejanje, zvonce na kapiji koju otvara poslužitelj i druge pogodnosti čine život ugodnim i doprinose nekoj vrsti izolacije od građanstva grada Šapca.

Počinje Drugi svetski rat. Rezervni kapetan I klase Jovan Nenadović ponovo oblači uniformu, ali ubrzo, posle bombardovanja Beograda, 6. aprila, kada je bio zatrpan u poruženom Učiteljskom domu, i zarobljavanja i bekstva iz kolone zarobljenika u samom centru prestonice, okolnim putevima, pešice, stiže kući u pozajmljenom zimskom kaputu. Okupacija donosi, kao i svima, oskudicu i nesigurnost, pogotovu što je u početku cela zgrada Banke zauzeta za potrebe Vermahta, a kasnije u svakom stanu ostaje rekverirana po jedna soba u kojoj stanuje neko od viših oficira sa različitim odnosom prema okupiranom stanovništvu. Godine 1941, u „krvavom maršu” do Jarka, u kome je učestvovao sa svim Šapčanima, dobio je udarac kundakom po kolenu koje ga je bolelo do kraja života.

Ipak, njegovo čestito ime ima svoju vrednost i kod okupatora, pa njegov potpis kojim garantuje svojim životom i životom svoje porodice da sa spiska niko neće otići „u šumu”, spasava mnoge seljake iz okolnih sela, naročito iz Mišara, gde imamo najviše prijatelja, od odlaska u logor, na prinudni rad u Nemačku ili u Borski rudnik. Ko je mogao pomisliti da će mu rizikovanje najdražih života doneti nevolje onda kad neprijatelj već bude otišao! Po završetku rata nova vlast je bila nepoverljiva prema neistomišljenicima koji se nisu plašili da svoj stav i javno pokažu. Moja majka nije izašla nijednom na izbore, smatrajući da „nema šta da bira kad je na listi samo jedan kandidat”, pa su svakih izbora aktivisti dolazili po nju, kako im ne bi kvarila ugled pred drugim izbornim jedinicama. Starija kći Olivera nije bila član USAOJ-a a mlađa je pre pionirskog sastanka izlazila iz razreda kao što su neki drugi izlazili sa časova veronauke koje je u prvim godinama posle rata bila predmet po izboru. Tako je, malo po malo, usledilo 1948. saopštenje o „stavljanju na raspoloženje” pomoćnika direktora Narodne banke Jovana Nenadovića, što je u isto vreme značilo i izbacivanje iz stana za 48 sati. Uz to, zabranjeno je svima u Šapcu da imenovanog zaposle, što je značilo i izgnanstvo iz grada. Nađeno je solomonsko rešenje i poneki hrabri ljudi su se usudili da moga oca zaposle izvan gradskog atara, pa je tako prve godine našeg novog života u jednoj sobi prizemne kuće, bez vodovoda i kanalizacije, svakodnevno išao pešice preko savskog mosta u Klenak gde je na drvari vodio knjige. Zatim je prešao u Mali Zvornik gde je ostao do završetka radova na hidrocentrali kada se cela administracija preselila u Beograd, gde se i porodica preselila 1952. Tada je konačno prestao da radi, jer je, kako je govorio, „decu izveo na put”. Obe kćeri su završile fakultet, a on je mogao da odahne i vrati se u Valjevo za kojim nije prestao da čezne celog života.

Odlazeći u proleće, obično na Veliki petak, i vraćajući se za slavu Sv. Alimpija, 9. decembra, prvih godina živeo je u Gradcu, u kući koju su od vodenice Prote Mateje za udobno stanovanje prepravili rođaci Dabići i tu stanovali sve dok i poslednji, Sveta, nije umro. A zatim, kad je kuća srušena, pošto je bila na putu valjevskoj deonici pruge Beograd-Bar, u Brankovini kod familije Dragojević sa kojom je i ranije prijeteljevao.
U Brankovini je i sahranjen, 25. jula 1980. godine, ispod starog groblja, preko puta crkve. Na proplanku gde počiva i majka Prote Mateje, gde će mu se kasnije, na Miholjdan 1995, pridružiti i njegova supruga Desanka. Neka počivaju u miru moji dragi roditelji.