Kida se tamo gde je tanko

Kada bi na istu zadatu temu "Odnos lokalnih političara i lokalnih medija" pisali sami akteri zbivanja, dakle posednici gradskih funkcija i novinari, krajnji utisak bio bi da jedni "posmatraju" s Himalaja a drugi iz doline Amazona. I, naravno, sve vide totalno različito, iako su im, zbilja, mesta prebivališta i "osmatračnice" u istom gradu. U ovom slučaju u Kragujevcu i u ovoj priči - na iskustvima "Nezavisne Svetlosti".

A šta iskustva kažu?

Otkad je umakla komitetskim kandžama, a bilo je to znatno pre početka "miloševićevske ere", redakcija se držala taktike "s političarima samo službeno" i na pristojnom odstojanju, jer se ni iz jedne druge pozicije ne može graditi kritički odnos prema javnim institucijama i njihovim šefovima. Tako je i sa aktuelnom političkom garniturom u gradu, i o relacijama s njom biće reči u ovom prilogu.

"Nezavisna Svetlost", treba to na početku objasniti, u svakom pogledu je nezavisna od lokalne politike, prvo u finansijskom, pa onda i u upravljačkom, kadrovskom i programskom smislu. Jasno je da je to uslov svih uslova za odnos partnerstva, umesto političke dominacije, koja je, nažalost, još uvek preovlađujući oblik "opštenja" između vlasti i medija u Srbiji.

Da li je takva pozicija lista, ili i to i još što-šta uticalo da temperatura između "Nezavisne Svetlosti" i gradskih funkcionera ide između amplituda "ledeno hladno" i "vruće" do ključanja, tek, "zategnuti" odnosi traju već skoro dve godine. Prvo je nekoliko čelnih ljudi Skupštine grada, s gradonačelnikom na čelu, jednostrano prekinula komunikaciju sa redakcijom, a potom je "prvi čovek grada" odlučio da sporove razrešava pisanjem privatnih tužbi protiv novinara i urednika lista.

Iz toga bi se možda moglo zaključiti da je reč o personalnim, pojedinačnim, pa samim tim i sporadičnim kurcšlusima između političara i novinara. Ali, nije tako, pošto su kod nas institucije još uvek oličene u ličnostima koje njima rukovode, a i novinari se, sasvim prirodno, za informacije obraćaju ljudima s funkcija i šefovima pojedinih resora, pa na tim relacijama nesporazumi i nastaju. Teško je čak i zamisliti da se, na primer, u klinču nađu cela lokalna skupština sa devedeset odbornika i cela redakcija lista! Tu bi već morali da posreduju "plavi šlemovi".

Šalu na stranu, ali nema ničeg ni ružnog ni neprirodnog što političari i novinari nisu "složna braća". Naprotiv. Čak je dobro, poželjno i potrebno da oni budu ljuti rivali, to im nalažu same profesionalne pozicije. Međutim, loše je kada, kao u slučaju "Nezavisne Svetlosti" i kragujevačkih političara, nastane prekid na vezama.

Novinarstvo kao najjavniji javni posao i politika kao delatnost kojoj bi javnost rada trebalo da bude osnovna mera demokratičnosti ne bi trebalo da se razilaze na ovom terenu. Međutim, principi i praksa ovde se ne podudaraju, pa novinari bi da pred javnost, odnosno svoje čitaoce, uvek izlaze sa što više informacija iz opusa vlasti, a nosioci vlasti i dalje pokazuju vrlo jaku sklonost da javnim učine samo ono za šta oni procenjuju da je za "široku konzumaciju". Drugim rečima, političari i njihovi savetnici kruto se drže devize da je isključivo njihovo pravo da doziraju obim i količinu informacija dostupnih novinarima, znači i građanima, a to su one "novosti" koje se distribuiraju kroz razna saopštenja i protokolarne vesti ili na konferencijama za novinare.

S druge strane, novinari koji svoju profesiju ne bi da svode na poslove političkih poštara, već da budu i "ovlašćeni društveni kontrolori" nosilaca javnih funkcija, moraju da budu "radoznali", uporni, pa nekada i steničavo dosadni u razbijanju velikih i malih političkih tajni i iskopavanju podataka koji bez razloga imaju etiketu "strogo pov.". To je bio i ostao, glavni teren političko-novinarskih sudaranja, pri čemu je njegovu silinu i te kako pojačavao nedostatak zakonske regulative u oblasti dostupnosti informacija i preciziranja obaveza i prava obe strane - i nosilaca javnih funkcija i novinara.

Ni novinari, naravno, nisu bezgrešni; umeju oni debelo da zabrljaju, da se ogreše i o pravila profesije i o kodeks. Nisu bezgrešni i "obični" građani kojima novine daju reč za lični sud o politici i političarima.

Međutim, političari po pravilu ostaju nemi na javne prozivke, svejedno da li su od novinara ili im oponiraju građani, čak i onda kada imaju argumenata za odbranu. Da li je moguće da rezonom "u ćutanju je sigurnost" oni svesno rade u korist svoje štete, ili je reč o pomanjkanju sluha i političkog obrazovanja za komunikaciju s javnošću? Ponekad deluje prosto nestvarno kad se lokalni funkcioner skriva od novinara, kao da time može da sakrije i informaciju, ali je još čudnovatije što ni po objavljivanju "krive" vesti ili kakvog kritičkog stava on ne oseća potrebu ni da "zine". Zato u novinama, osim retkih demantija koje pišu savetnici i saradnici, apsolutno nema polemičkih nastupa političara, upuštanja u borbu argumentima i stavovima, svejedno da li su s druge strane novinar i redakcija, građanin, druga politička opcija ili kakav drugi javni formirani sud. Takva vrsta političkog autizma šteti, prvo, samim nosiocima javnih funkcija, jer samoizolacija ih vodi u jedan inferioran položaj, šteti i samim novinama zato što ostaju bez prave povratne informacije, a najviše na šteti su čitaoci: em ostaju poluinformisani, em uskraćeni za sve premise na osnovu kojih bi formulisali svoje stavove o javnim društvenim poslovima.

Na kraju, pod velikim znakom pitanja je odgovor kada se može očekivati uravnoteženija političko-medijska komunikacija na osnovama partnerstva i ravnopravnosti, jer je očigledno da se radi o starom stanju svesti. Po njemu, politička delatnost je stvar privilegija i dominacije odabranih, novinarstvo puko preslikavanje zbivanja, a građani samo objekti tih zbivanja, kojima se veća pažnja posvećuje tek u izbornim kampanjama.