Klozetski krug kredom

Sva ona silesija našijenaca koji svakoga leta sa zapadnih strana stižu u zemlju Srbiju ne dolaze samo zato da bi pekli rakiju sa rođacima i komšijama, podigli krov na novoj kući ili obišli grobove predaka. U prolazu, onako uzgred, iskusnim okom, oni mere i premeravaju dokle je Srbija stigla, koliko nas to puta deli od nečega što je sada moderno nazivati Evropom, a moglo bi se zvati i sasvim drugačije ukoliko nas ne bi mrzelo da za tim novim imenom tragamo.

Svi ti našijenci dobro znaju da se Srbija sa tom tamo Evropom ni po čemu ne da meriti jer to nisu isti svetovi, ali od ove godine, po prvi put nakon duga vremena, moguće je bez teškoća putovati preko zemlje Hrvatske pa su i poređenja kud i kamo izvodljivija. Braća smo iste krvi i istog ludila, delimo istu istoriju i iste ratove... Ipak ima razlike. Hrvatska je čistija, u Hrvatskoj kose travu pored puta, u Hrvatskoj postoje kante sa otpatke, u Hrvtskoj postoje (podnošljivi) javni nužnici... Dovoljno je samo pogledati granične prelaze: kakvi su naši, a kakvi njihovi, dovoljno je samo videti kako se preko hrvatskih granica u jeku sezone prelazi bez ikakvog zadržavanja, a za ulazak u Srbiju se (1. avgust 2003) čeka više od pet sati.

Srbija se zato još zanosi mislima na velike teme, sanja velike snove, računa na to da je Evropa tu, iza ćoška (2007. godina ili neka ulica pre). U Srbiji mnogi još uvek misle da smo mi nešto posebno, nešto samo po sebi vredno divljenja, a ne da se ugled stiče i gubi, da se stvara i održava na malim stvarima, na detaljima koji život znače. Ne mogu da zaboravim vapaj jedne Holanđanke, članice neke folklorne grupe koju su slikali za televiziju na nekom našem lokalnom festivalu folklora. Bila je očarana i narodom i pesmom i igrom, ali je na kraju zavapila: „Ali, molim vas, klozeti - klozeti su vam užasni”. Jedna druga bezimena žena iz dugačkog predugačkog reda na graničnom prelazu kod Iloka, nakon više sati čekanja rekla je slično: „Meni se čini da je mnogo bolje da mi kući uopšte ni ne dolazimo, kanda bi tako svima bilo lakše”.

Bezimena gospođa je u pravu, velika je muka i veliki posao organizovati i u redu držati nešto što se zove svakodnevnim životom. Na tom ispitu u današnje vreme prolaze ili padaju vlasti i vladaoci. Na vrednosnoj skali na kojoj se država pozicionira kao demokratska ili autokratska osnovna merna jedinica je pojedinačni građanin. Prema njemu se vlast može odnositi kao prema marvi, što je jedna krajnost ili kao prema gospodinu što je ideal kome teži svaka demokratska vlast. Tamo gde su javni nužnici neprohodni sasvim sigurno ni i sa demokratijom ne ide baš ponajbolje i obrnuto: od zemlje potkresanih bankina (čak i na lokalnim, trećerazrednim putevima) može se očekivati štogod i na planu razvoja demokratskih institucija. Jer, šišanje trave na svakom javnom mestu nije tako laka stvar. Može se samo zamisliti šta sve i koliko u celoj državnoj i društvenoj strukturi mora da se izmeni nabolje kako bi makar sva groblja bila dostojna pijeteta koji gajimo prema precima (a u šta se tako često, isprazno i licemerno zaklinjemo) umesto da nam ta sveta mesta liče na smetlišta ili služe za ispašu stoke.

Sve zemlje u tranziciji mogu se ravnati upravo po tom kriterijumu: koliko su postale ugodne za život običnog čoveka, od toga kakvi su travnjaci i javni nužnici pa do toga koliko je efikasan javni saobraćaj ili državna administracija. I bez mnogo udubljivanja u ekonomske pokazatelje, trgovinske bilanse i monetarnu politiku zemalja bivšeg socijalističkog sveta, i sam ovlašan pogled na ulice, travnjake, parkinge i ostala mesta na kojima se javno živi, može se videti ko je dokle stigao na putu ka nekim humanijim (kažu – evropskim) standardima življenja te da su, na primer, Slovenija, Češka, Poljska i Mađarska veoma daleko odmakle ispred Srbije, Rumunije, Bugarske, Albanije...

Da, reći će neko, ali nas su svi mrzeli, pa su nas svi proklinjali, pa su nas na kraju i bombardovali... Ja ću kao odgovor citirati reči jednog prijatelja Italijana koji veoma često dolazi u Srbiju:

„Ne mogu da shvatim, kaže on, kako su Milošević i njegov režim mogli da vas spreče da redovno perete stepenište u zgradama gde stanujete!?”

Pitanje je zanimljivo i po tome što ukazuje na jednu sasvim novu i mnogo važniju uzročno posledičnu relaciju: samo u zemljama prljavih stepeništa mogući su miloševići i slične pojave. Drugim rečima put ka Evropi je samo ime za put ka nečemu što nismo ali bi trebalo da postanemo.

Ako bude bilo volje.

I pameti – naravno.