Koceljeva i Ub

U davno vreme kada ove krajeve naseljavaše Sloveni i kada beše veliki metež svuda unaokolo, u Donjoj Panoniji gospodovaše i zlatnu krunu na glavi nosijaše, knez Kocelj, sin Pribilov, a onda sa porodicom dođe u Posavo-Tamnavu.

Bejaše on neobične lepote i snage, najčuveniji među vladaocima njegovog doba. Ali pred njim iđaše uvek nekakva strašna priča iz rane mladosti: kako se prestola dočepao tako što je brata najstarijeg u bari udavio, srednjeg, po imenu Novak, u lance lukavo svezao, pa u podrume zaključao, šiljući mu redovno vodu i hleb. Najmlađemu, Branku, dade malo zemlje, gde on siromah siromašnu porodicu sirotinjski hraniše, u lov i ribolov idući.
Oca i mater zaboravi.

Tek što je zablistao u sjaju prvih dana vladavine, kad njegov narod, njegovu kneževinu, stadoše nevolje stizati: nalik kazni onoga odozgo. Rekoše ljudi sve zbog greha koje knez počini!

U početku nikog nije slušao, niti je savete trpeo, naprotiv, ko pokuša da mu nešto kaže, bio je pokojni. Porodica mu se poče naglo proređivati. Ostade sam sa sinom, jer mu bolest odnese sve najdraže, mater i oca, i ljubljenu ženu, Draginju, i kćer Milicu. Od zloslutnog sovinog ukanja nije se moglo izdržati. Prestravljen blizinom sopstvene smrti, koja se strašnom brzinom primicala, poče o njoj sve češće razmišljati. Čitav život mu se učini ništavan, pa ipak život stavi iznad smrti. Pokuša zato brže grehe da okaje, ne bi li se onom gore svevidećem nekako udobrio, ali mu to nikako ne polazaše za rukom. Sa gresima stvari stoje ovako: koliko dugo i strašno grešiš, tri puta toliko bi trebalo da ih okajavaš i da posle ispravan budeš. Zato razglasi na sve strane da traži lek za sebe i jedinog sina. Tad mu se javi jedna baba sa porukom da odmah pohitaju u planinu, a tamo će čuti šta mu valja raditi. Odu otac i sin u tu pustu i golu planinu, ne mešajući se ni sa kim. Jeli su samo trave i voća, skupljajući ih unaokolo, spravljali meleme od naročite zemlje pomešane s vodom, a potom išli na vrelo da se u toj istoj, lekovitoj vodi, banjaju. A kad se vratiše jednog dana iz te bestragije, umalo ih svež vazduh i belina sunačnog dana ne oboriše.

Od tada poče njegov novi život. Kao da ga dani provedeni u osami naskroz promeniše, kao da shvati u čemu je to grešio. Glavno sad svetlom dana iđaše drugi čovek, samo istog imena - knez Kocelj.

U te i takve dane svetom su se dešavala razna zbitija. Dva brata, Konstantin i Metohije, rodom iz Soluna, zajedno sa mnogim svojim učenicima, išli su na zapad, knezu Rastislavu, da kazuju istinsku veru hrišćansku na slovenskom jeziku. Tako bi se i Sloveni ubrojali u velike narod koji slave Boga na svome jeziku. Pošto provede četrdeset meseci gostopriman kod moravskog kneza, Metodije zajedno sa učenicima svojim dođe u goste i kod Kocelja, koji već zavole slovenska slova. Knez ih ugosti i velikim počastima obaspe. Dade im kuće svoje i pedeset najumnijih mladića, među njima i sina svoga Slavoljuba, nejačka, tek oporavljena, da uče pismena i veru hrišćansku na slovenskom jeziku. Čuveni bibliotekar iz Svete Sofije i filozof ne hte da primi ni pare ni dinara, ni srebra ni zlata, za ovaj veliki posao. Međutim, opanjkaše ga nemački sveštenici lično papi, i on morade da napusti ovaj topli dom i krene dalje, da se bori protiv intriga i dokazuje da to što čini je vredno i od Boga dato.

Sin Slavoljub, pošto skroz prezdravi, i sam nastavi da podučava znatiželjne znanja i knjiga. Ljudi u spomen i zahvalnost obližnje mesto, gde knežević Slavoljub otvori školu za narodu, prozovu SLAVOLJUB. Vremenom, prvi deo reči se izgubi i osta samo UB. Do danas.

Narod pamti i od zaborava čuva. Tamo gde je najstarijeg brata udavio, nastade CRNA BARA, koja se vremenom krete i uli u drugu reku. Zbog ovog crnila dobije i reka ime TAMNAVA, koja u jednom delu svog toka, zbog neprebola za bratom, huči, pa se zato zove UKAČA. Na obali izraste naročita vrsta kisele jabuke, koju niko ne bere i ne jede - ZUKVA. Sećanje na srednjeg brata - Novaka i njegovog potomstvo čuva kasnije nastalo selo NOVACI, a na najmlađeg Branka - mesto BRANKOVINA. Selo odakle beše njegova žena dobi ime DRAGINJE, a susedno, u spomen na nesrećnu kćer Milicu - MILIČINICA. Oko dvora vremenom niče veliko naselje - KOCELJEVA.

Zbog silnih smrti koje ovladaše ovim krajem sela u kojima skoro da ne ostade žive glave nazvaše CRNILJEVO, GORNJE I DONJE. Po zloslutnom sovinom ukanju koje ovlada okolinom i jedno selo ponese ime SOVLJAK. Mesto odakle beše ona baba zvalo se po njoj BABINA LUKA, planina GOLA GLAVA, a melemno zemljište SLATINA. Mesto gde je lekovita voda izvirala nazvaše VRELO, a gde su se otac i sin banjali - BANJANI.

Vekovi su prohujali i mnogi će, a imena stoje i potvrđuju da je sve to nekako baš tako i bilo.