Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?

Pošto je ovo centralni deo istraživanja koji se bavi „slojevima duhovne prirode” a ne uglavnom „materijalnim artefaktima”, biće podeljen po tematskim celinama. Na početku ponavljamo principijelno: mentalitet nije nužno zavisan od načina života. „Stil života” ne može da se izjednači ni sa „životnim standardom” (Vesna Pešić), mada neki elementi lične potrošnje mogu da se prihvate kao odlike stila života (Miloš Nemanjić), zbog čega nam je i bio nužan Prvi deo. Neželjene odlike mentaliteta otuda se neće nužno promeniti, promenom tog stila. A neće se nužno promeniti ni on, promenom životnog standarda. Stara i nova gospoda, na primer, bitno se razlikuju po načinu života upravo zato što se prethodno razlikuju po mentalitetu! Otuda ni sama podela analize (kao i većina dvodelnih) nije besprekorna, i nešto od ovog što sledi moglo se plasirati u Prvom delu. I obrnuto!

Zbog značaja ovog dela, morali smo da nekako napravimo razliku između ispitanika iz periferijskih i prigradskih na jednoj, i „nesumnjivo gradskih “ ili centralno-gradskih mesnih zajednica. „Paradigmatička dimenzija grada pokazuje suprotnosti između unutrašnjosti i spoljašnosti, centra i periferije” (Sreten Vujović). Stvaranje sve većih predgrađa je činjenica ali ostaje i gradsko jezgro, tendencija je i „povećavanje, porast, količinsko širenje i prostorna ekspanzija gradskih naselja, ali bez unošenja novog kvaliteta, novih, viših jedinica prostorno-društvene organizacije” (Zdravko Mlinar). Urbani milje pritom ostaje, i on nije dekor nego kod. U principu, milje je (u osobenostima njegovog prostornog i arhitektonskog tipa) kodiran. Ovim se želi reći da je organizovan kao jedna zajednica poruka, posedujući određenu kulturu ili potkulturu (Paž, Furkad i Gafsou, 1974.). Prigradska naselja to nemaju, i uglavnom odgovaraju tzv. radničkim četvrtima koje karakteriše ne samo posebna, „socijalna ekonomija radničkih četvrti”, nego i lokalna a ne gradska orijentacija.

Da bi se smanjio uticaj ostalih razlika (starosne i obrazovne, pre svega), u pitanju su učenici (15 iz periferijskih, 13 centralno-gradskih), i studenti (21 plus 15). Za poređenja između njih, moramo prikazati nešto od onog što spada u Prvi deo, uz napomenu da dalje operišemo zbirno (ženski i muški).

Tabela br.1: Ranije živeli van Valjeva, ili su rođeni u Valjevu

A. u gradu slične veličine kao Valjevo; B. U manjem gradu ili varošici; V. na selu; G. U Valjevu. Prve dve brojke ili prvi red: ženski-muški; Treća brojka ili drugi red: ukupno

Očigledna je razlika, ili koncentracija „došljaka” u periferijskim mesnim zajednicama, dalje od gradskih zbivanja pa i „gradske atmosfere”! Uz razlike u geografsko-socijalnom poreklu roditelja, evidentne iz sledeće tabele, to na njih mora ostavljati traga. Pogotovu uz realnu pretpostavku o većoj prodornosti i ambicioznosti (uticaji stambenog i radnog okruženja) roditelja-došljaka koji žive u centru....

Sudeći po sledećoj tabeli, bar, ne treba misliti da su naše grupacije mesnih zajednica „posebni svetovi”. (Rođenih na selu više je u drugoj, po tzv. horizontalnim razlikama „povlašćenoj” grupi mladih.) A pogotovu, da jedan pokazatelj nije dovoljan! Zna se da su mladi iz centralno-gradskih MZ u okruženju vršnjaka sa više školskih i gradskih aspiracija, pohađaju elitnije škole sa višom klimom uspeha..., tako da više rade na sebi od vršnjaka sa periferije. Za njihove roditelje, ono bitno već je rečeno.

1. Neke lične osobine građana Valjeva, od značaja za gradski mentalitet

Ličnost nije samo rezultat okoline (pa i načina života), a njene „crte” bitno utiču na mišljenje i osećanje. Zato nešto od „tipa ličnosti” a važno za našu temu, moramo znati! Sam „tip ličnosti” ne možemo istraživati (to je tema posebnih i temeljnih istraživanja), a i ne moramo. Iz niza istraživanja, u svetu i kod nas, zna se da dominira autoritarni tip, dok je autoritativni dosta redak. Isto važi za „varijacije” ove podele (heteronoman, konformista, spolja orijentisan...,-autonoman, nonkonformista, unutra orijentisan...).

Tabela 1.1. Sebe doživljavate, pre svega (od 1 do 3) kao pripadnika:

kao i uvek, prvi niz odnosi se na ženske, a drugi na muške ispitanike.
A. svoje nacije; B. svoje religije; V. svoje države; G. svog grada; D. Čovečanstva; Đ. svoje opštine; E. svog kraja; Ž. svoje struke; Z. osećate se svojim a ne pripadnikom bilo čega
1. učenici 2. studenti 3. zaposleni, osnovna 4. zaposleni, srednja 5. zaposleni viša 6. zaposleni visoka 7. nezaposleni 8. penzioneri 9. privatnici

Po ovom važnom obeležju, najveća razlika je unutar ženskog dela ispitanika, ali opšti utisak je da muški pol nije „samosvojan” koliko se misli! Osobito je važno što toliko „osećanja svojim” imamo kod mladih ispitanica (učenica i studentkinja), a ne samo žena: privatnica, nezaposlenih, zaposlenih. (Zbog pravog atakovanja na samosvojnost ili prisvajanja ličnosti od strane brojnih kolektiviteta, manje je važno što samosvojnost ili insistiranje na personalnom a ne kolektivnom identitetu, može biti „povlačenje u autonomiju” sa redukovanjem komunikacija sa okolinom.) Penzionerke jesu „oseka ove velike plime”, što je razumljivo s obzirom na njihove godine i to gde su živele! Osećanje pripadnosti religiji je iznenađujuće nisko, pogotovu kad se setimo odgovarajućeg nalaza u Prvom delu. Ali već smo rekli da se radi više o deklarativnim, nego praktičnim vernicima... Nacija je „mogla” da prođe i bolje, zbog izjednačavanja pravoslavlja sa srpstvom i poznatih događaja koji su pogodovali „vraćanju korenima”. U tom smislu čovečanstvo ne stoji loše, dok su „opština” i „kraj” potpuno van onog na čemu se gradi kolektivni identitet. To više zabrinjava od katastrofalnog statusa „svoje države”, budući da je odavno teško reći šta je ona. Ovo objašnjava i njen loš status kod muškaraca, tradicionalno za državu više zainteresovanih od žena. A i ohrabruje razvoj tragično nedostajuće političke kulture, smanjujući mogućnost (vlastodršcima jako dragog) obogotvoravanja države. Bez toga, ovo bi značilo totalno odsustvo građanina u političkom smislu, nastalog u gradu i vezanog prevashodno za grad... „Svoj grad” posebno stoji loše, a kolektivni identitet grada nije samo posledica velike ljudska zbijenosti, nego je i brana nizu opasnosti koje donosi najveća moguća heterogenost. Međutim, jedan od naših bitnih nalaza je da se „Valjevac” ne oseća zadovoljnim i čak ponosnim zbog toga što je stanovnik dotičnog grada, nego iz dosta prisutnog i forsiranog uverenja da je dotični grad nešto posebno. Zato što u njemu žive „ljudi posebnog kova”, Valjevci! „Struka” je prema očekivanjima osim kod privatnika, ali oni su to odskora. Međutim, ako misle da se tu zadrže duže, neće valjati ako to osećanje ne izgrade... Veće interesovanje za kulturu (odlaženje u Beograd radi posete kulturnim ustanovama), dosta je vezano sa jako poželjnim „osećanjem pripadnosti sebi”. (Bitni pokazatelj „Ja-snage”, ili sposobnosti da se očuva personalni identitet pri izmenjenim okolnostima. A one su kod nas „stanje redovno”, i idu iz ekstrema u ekstrem.) Od 24 takve osobe na prvo mesto stavlja ga njih 10 (solidnih 41,7%, uz još jednu kod koje je na trećem mestu). Pozitivnijim nego inače pokazuje se i posedovanje biblioteke, gde od 52 osobe ovaj modalitet na prvo mesto stavlja njih 21 (40,4%), uz još dve kod kojih je na trećem.

Sa ipak malo onih koji se osećaju pre svega „svojim a ne pripadnikom bilo čega” (odnosno autoritativnih ličnosti), uz prisustvo seoskog i siromašnog i dugotrajno posleratno favorizovanje, realno je očekivati značajno prisustvo „egalitarnog sindroma”. Merili smo ga sa dva pitanja. Prvo se temelji na činjenici da je grad, kao u principu heterogeno naselje, obavezno heterogen i u imovinskom pogledu. Od deset slojeva kojima se operisalo u jednom fundamentalnom istraživanju kod nas, njih osam nalazilo se samo u gradskom stanovništvu! Povećana izloženost grada konkurenciji (posle intenzivnog traganja za teritorijama koje konkurencija još nije dotakla i novim vrstama dobara i usluga za prodaju kako bi se izbegao pritisak takmičenja sa drugima), rezultira prihvatanjem konkurencije i njenog ishoda (razlika među ljudima). Zahvaljujući konkurenciji koja i dovodi do razlika, društveni položaj građana nije ni „zamrznut” kao kod seljaka. Zato kod ovih drugih eventualna putovanja nisu izvor novog iskustva (Manhajm), pa ni „putovanja” preko masovnih medija, ili danas interneta! (Razlog više za malu važnost posedovanja-neposedovanja odgovarajućih tehničkih sredstava, prilikom pravljenja razlike između grada i sela.) Bez obzira na decenije stalnosti zaposlenja, „uravnilovke” i slično, makar zbog konkurencije prilikom konkurisanja za upis u školu, za posao, bolje radno mesto..., ali i informacija o stanju u gradovima na Zapadu, ove nesumnjive činjenice trebalo bi da su makar i nevoljno, prihvaćene. Osim u egalitarno-seoskoj sredini i mentalitetu!

Kod nas se prihvata kapitalizam, ali ne i ono što ga pretpostavlja i odlikuje! (Industrijalizam, koji socijalne razlike vidi opravdanim, pogotovu ako su rezultat intelektualnog i inovatorskog rada, i stimulativnim za pojedince i društvo. I vladavina institucija, koja „nema razumevanja” za „mućke” ali i nama drago „snalaženje”.) Za razliku od zaposlenih sa osnovnom školom, u visokom prihvatanju „mućki” kod nezaposlenih preovlađuje emotivna komponenta, koja je kod drugih pitanja, manje vezanih za njihov položaj, slabije prisutna. Otuda on ne znači negiranje onoga što kod njih nalazimo na drugim mestima, i što ih čini dosta urbanom i modernom grupacijom! Slično se može reći za privatnike (sa „obrnutim predznakom”), s tim što bi njih ovde, da su više urbani a ne lični (osobito kod muškaraca), „moralo” biti manje pod „B.”! Penzioneri ispoljavaju svoju nehomogenost (dosta ih je oko svakog odgovora), ali kada bi stereotipovi o njima bili valjani, birali bi znatno više odgovor „B.”! „Interes za kulturu”, nedvosmisleno je povezan i sa ovom osobinom urbanog mentaliteta. Odgovarajući procenti su 25,0%, 37,5%, 20,8%. (Četvoro nije odgovorilo.) Život u različitim mesnim zajednicama, ovde nije od značaja. Mladi su osetljiviji na imovinske razlike od starijih, nezavisno od pitanja da li su opravdane ili ne:

Drugo pitanje tiče se statusa rada. S jedne strane, to je dalje upoznavanje sa egalitarnim sindromom kao manje svojstvenog gradskoj sredini. S druge strane, pošto je ta sredina „rodno mesto” i „ambijent” intelektualnog i inovatorskog, odnos prema odgovarajućem radu direktno je merilo prisustva ili odsustva gradskog mentaliteta! Formulacija pitanja sledi opšte mišljenje o „potcenjenosti rada”, pri čemu se ne vidi koji ili kakav rad je u pitanju. Da je u pitanju zaista „opšte mišljenje”, vidi se iz činjenice da smo imali i odgovor „ne znate”. Pošto ga je birao zanemarljiv broj, nemamo ga u tabeli. (Radi dobijanja na prostoru, socioprofesionalne kategorije obeležene su brojevima. Normalno, redosled je kao u prethodnoj tabeli.)

– Teško shvatljivo, van konteksta vladajućeg egalitarizma! (Odnosno ogorčenja mladih eklatantnim raskorakom između onog što im se priča o radu i „prakse”.) Predominacija „svakog rada” donekle se može objasniti revoltom, ogorčenjem, emocijama... Ali jedna od osobina gradskog čoveka jeste i sposobnost racionalnog suđenja, u stvarnom gradu i sa dominacijom tržišnog načina privređivanja, dominantno ponašanje je ciljno-racionalno. Hladno, proračunato, objektivno... „Zainteresovani za kulturu”, sušta su suprotnost ostalima. Niko od njih ne vidi potcenjivanje fizičkog rada, prilično su svesni potcenjivanja inovatorskog (20,8%) a sigurni u potcenjivanje intelektualnog (45,8%), ali nisu raščistili sa famom o potcenjivanju „svakog rada” (54,2%).

2. Odnos prema stranom i „tuđem”, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta

Stanovnici sela, pošto u svom naselju nemaju prilike da se susreću sa „strancima” i onim što im pripada ili ih odlikuje, prema njima imaju drukčiji odnos od varošana kojima su „stranci” deo svakodnevice. I dan-danas, u „svetskom selu”, seljacima je „strano” i „tuđe” sve što nije njihovo, i između njegovih pojavnih oblika ne prave razlike. Ksenofobija, etnička distanca..., u gradu su zato manje. Vezanost za svoju etničku, religioznu, političku grupu, pogotovu teritorijalnu grupu, isto tako. Veća sposobnost za distancu prema svojoj grupi, uključujući naselje, prosto se podrazumeva! Deo seljacima stranog, varošanima otuda uopšte i nije stran! Zato ih ne karakteriše ni apriorna odbojnost prema svemu što nije „njihovo”, uz koju ide bojazan od njega. Poznati događaji (sankcije, bombardovanje, višedecenijska manipulacija negovanjem ksenofobije radi stvaranja permanentnog ratnog stanja ili makar „neprijateljskog okruženja” zbog koga se postupci vlasti ne prosuđuju kao u mirno doba), dijabolizovali su „strano”. Odnos prema njemu danas se manje nego izvorno razlikuje između sela i grada. Prvobitno, ono je vrednosno-neutralno, samo oznaka za ono što „nije naše”. Nikako „tuđe”, nikako ne pripada dijabolizovanim „njima”, i neprijateljsko čim nije naše! Naprotiv, strano je komplementarno „bliskom”, i tek kada ga tako shvatimo ili sebe posmatramo onako kako nas on posmatra, nastaje „apstraktna zajednica” ili društvo (Zimel). Ali i stvarna duhovnost, saznati u tuđem vlastito, u njemu biti domaći, to je temeljno kretanje duha” (Hegel)! Bar zbog pomenutog prisustva „stranaca” i veće informisanosti, varošani bi „morali” da se razlikuju od seoskog stanovništva. Na toj pretpostavci temelji se pitanje koje proverava jedno često iznošeno uverenje, u medijima i istupanjima intelektualaca. U „pismima čitalaca” novinama, pogotovu!

Bez obzira na različita značenja ove često korišćene fraze (od „Neće da nas razumeju!”, „Ne razumeju nas, jer smo iznad njihovih moći razumevanja!”, do „Hteli bi, ali ne mogu razumeti nerazumljivo!”), biranje prvog odgovora najviše svedoči o uverenju da Srbi nisu kao „ostali svet”. (Međusobno su strani, drukčiji, „tuđi”.) Pošto je lako videti da se ovo najčešće shvata na prvi način, i koristimo ga kao valjan pokazatelj pomenutog, ili ksenofobije u meri koja ne bi trebalo da bude prisutna u gradu. (Naravno, u značajnoj meri. U izvesnoj meri je neizbežna.) Drugi odgovor (takođe dvosmislen ali pretežno sa akcentovanjem naše krivice za „nerazumevanje”), valjan je pokazatelj obrnutog, ili samokritičnosti, „odraslosti” kao sposobnosti distance prema vlastitoj grupi, takođe izraženije u gradu. Očigledna dominacija trećeg odgovora relativne je prirode, pošto znači i nespremnost za opredeljivanje u mučnoj dilemi... Kod „zainteresovanih za kulturu”, te nespremnosti nema. (A ni uzdržanih.) „Svetu” nerazumevanje ne prebacuje niko, jedna trećina misli da su za nerazumevanje krivi Srbi, a ostale dve trećine krivicu pripisuju jednima i drugima. Mladi iz različitih MZ i te kako se razlikuju, osobito devojke. Mladići i ovog puta pokazuju nešto više ksenofobije, što svakako znači i sklonosti ka nacionalizmu, onom „malignom” ili nepoželjnom.

Drugi instrument manje je direktan, i zasnovan na često ponavljanom. Možda je zato i bolji? (Njime merimo i odnos prema još ponečem, u tesnoj vezi sa stranim).

Urbane kulture nastaju i traju unutar nacionalnih kultura, ali se ne svode na njih! Kultura siromaštva nije pogodna za razvoj elitnih kulturnih sadržaja, ali oni nužno ne nastaju u kulturi bogatstva. Osobito vulgarnog bogatstva ili bogate vulgarnosti, koju imamo na svakom koraku! Pre ih nalazimo u raznovrsnoj kulturi. A da bi kultura bila takva, raznovrsnost mora biti prihvatana i tražena. Sudeći po brojkama, pre je prvo nego drugo, ali je vidljiva i podeljenost, kolebanje. Nastavlja se polarizacija penzionera, ovde posebno značajnih jer kao i svi stariji, pamte veće prisustvo internacionalnog. Direktno, ili indirektno (manjim prisustvom nacionalnog). „Zainteresovani za kulturu”, što se i moglo očekivati, znatno su manje zadovoljni. „Uglavnom dovoljno” bira 12,5%, a „nedovoljno”, za ovaj kontekst vrlo visokih 62,5%. Zanimljivo je da kod mladih, po ovom pitanju razlika nema, njima je (još uvek) stalo do kulture kao takve, kulture „bez granica”. Iz prigradskih i perifernih MZ odgovor „previše i na štetu nacionalne kulture” bira samo jedna devojka, a iz onih drugih jedna devojka i jedan mladić.

Pripadnici druge nacije neizbežni su u gradu a garantovano su „stranci”, tako da tolerantan odnos prema njima direktno izražava gradski mentalitet. Čak i danas, kada je etnička distanca na jugo-prostoru svuda uzela maha...

Ovo nije nalaz karakterističan za grad, ili bar grad u vreme kad je „stanje redovno”! Prisustvo gradskog svodi se na poznavanje gradskog i mirenje s njim („B.” i „A.”), ali ne i stvarno prihvatanje („V.”). Čak i kod studenata „znanje” i „prihvatanje” tragično se razilaze, što je mnogo ozbiljnije nego kod starijih (bez obzira što ga ima više). Mali broj onih koji biraju odgovor „G.” treba više da zabrine izvesne političare i „javne radnike”, nego da ohrabri one kojima je stalo do uspona gradskog! Mladi jesu „gradskiji” ali ne toliko koliko im se pripisuje, i inspiriše na priče o „principijelnoj razlici” u odnosu na starije. Privatnici koji biraju prvi i poslednji odgovor, time dosta govore i o svom shvatanju posla. Lokalnom ili parohijalnom, ograničenom, netržišnom! Koji nema karakteristike današnjeg posla! „Ljubitelji kulture” raznolikost smatraju „normalnom pojavom” u značajnom broju (62,5%), ali je broj onih koji ga vide „dobrom pojavom” i dalje skroman, mada mnogo viši od ostalih (25%). Da je ovo obeležje bitno pokazuje i činjenica da odgovarajući procenti kod mladih i to iz gradskih MZ, u prvom slučaju iznose „pristojnih” 78,6% kod devojaka i 61,1% kod mladića, ali samo 14,3% i 5,6% u drugom. Kod mladih sa periferije, procenti su 79,2 i 75,0 u prvom, i beznačajnih 4,2 i 8,3. (Po jedna osoba.)

„Strani”, u sve važnijem smislu „drukčiji”, nisu samo pripadnici drugih država i nacija, razume se i gradova. (Osobito iz malo daljeg susedstva. Valjevo i Šabac deli šezdesetak kilometara, i neka svetlosna godina.) To su i mnogi drugi, koji se uz to i mnogo češće susreću, i uglavnom nisu toliko predmet medijske satanizacije kao neki „pravi” stranci. Odabrali smo nekoliko takvih, tako da pokrivaju skoro sav spektar...

Grešni homoseksualci (imenica muškog roda, pod kojom retko ko podrazumeva i lezbijke), loše se kotiraju u svakoj patrijarhalnoj sredini gde se od muškaraca očekuje da budu vojnici i „zaštitnici nejači”, tako da visoke brojke ne iznenađuju! Dominacija muškaraca, osim u poslednja dva slučaja, takođe. (S tim što ovi to nadoknađuju većom netolerancijom nekih drugih.) „Verski fundamentalisti”, naknadnim razgovorima pokazali su se zanimljivom mešavinom ozloglašenih islamskih fundamentalista i naših prenaglašenih „bogomoljaca”, što opet ide u prilog zaključku o prirodi najčešće religioznosti kod nas. Netolerisanje ateista, zbog izjednačavanja pravoslavlja i srpstva, svakako je i netolerisanje ne-Srba. Zbog toga je dobro što kod toliko „novih” pravoslavaca, „turbo-vernika”, dobrim delom „preobraćenih” (konvertita), nema mnogo više onih koji „ne vole” ateiste! Ili je ponovo znak odsustva stvarne religioznosti? „Pripadnici nekih političkih stranaka”, takođe naknadnim proverama, sasvim su različiti, i ne odnose se samo na ekstremno desne i ekstremno leve. Jednostavno, to su oni koji „misle drukčije”, tako da je veoma važan oblik tolerancije prilično odsutan. Razlog više za tvrdnje o pretpolitičkom stanju kod nas! U slučaju „ljubitelja kulture”, brojke pokazuju nedvosmisleno viši stepen tolerancije:

Kako stoji sa mladima zavisno od MZ, važno je pogledati i zbog ranijeg pitanja! Ograničavamo se na homoseksualce (1) i ateiste (2)

Ovo je jedan od najneprijatnijih nalaza, ukoliko prihvatimo tezu o tolerisanju drukčijih kao oznaku gradskog mentaliteta, Tolerancija različitog nije samo oznaka grada, nego i osnov socijalno održivih zajednica! Pogotovu ako prihvatimo da sa odrastanjem i starenjem idu konzervatizam, „zatvaranje uma”, i rigidnost...

Jasno je da „Ne biste voleli...”, ima različit intenzitet. Predviđanje ponašanja, direktno zavisi od njegovog poznavanja. Za merenje intenziteta odabrali smo prvi član u prethodnom nizu, najviše pominjan u javnosti, a s pravom smo pretpostavili da će privući najviše pažnje. Realno je pretpostaviti da bi slično prošli i drugi članovi, uz normalne varijacije.

Biranje „kažnjavanja” govori o mnogo čemu, i ako ga toliko ima kod onih sa osnovnom školom (zato je tolerancije najviše kod onih sa visokom), teško je shvatljivo kod nezaposlenih žena. „Lečenje” je takođe „posebna priča”, i svedočanstvo neobaveštenosti („Što se ne bi napravio neki bensedin za pedere?”), koja je teško razumljiva za današnje stanovništvo, bez obzira da li je seosko ili gradsko! U slučaju učenika i studenata (na privatnike skoro da nema potrebe ukazivati), ona je zabrinjavajuća. (A još više, spremnost na „kažnjavanje”. I iz njihovih redova, otuda bi se moglo očekivati ono „Ubij, ubij pedera!”) Tolerancija, kod „ljubitelja kulture”, nije slučajnost! Naravno, veća je i njihova obaveštenost o prirodi ove pojave:

Drukčiji u vlastitoj sredini, važniji su od drukčijih izvan nje (klasičnih ili pravih „stranaca”). Zato smo im poklonili još pažnje, s tim što se ovog puta radi o ateistima i pripadnicima drugih etnosa odnosno religija.

Biranje drugog odgovora ili "nemanje takvih prijatelja", naravno, govori i o drugoj važnoj stvari pored pozivanja-nepozivanja na slavu! U tom smislu karakteristično je i nimalo savremeno, da mladi stoje lošije od starijih. Privatnici su, opet, "neobični". Zbog njihovog posla trebalo bi da imaju takvih prijatelja, a svako slavlje je i oblik "poslovnog druženja". Poslednji odgovor "nije tačan", u višenacionalnoj sredini upravo je znak prestiža i "čaršijskog reda" imati za slavskom trpezom "inoverca! Priličan broj onih koji nisu odgovorili a videli smo da su skoro svi pravoslavci, ispada da ne slavi. "Ljubitelji kulture" takve prijatelje obavezno imaju i pozivaju ih u većem broju (65%).

Zbog visoke pravoslavnosti i srpstva, komplementarno pitanje ispalo nam je nepotrebnim! Međutim, njime zaokružujemo nešto važno, mada nije tema ovog istraživanja...

„Ako ne slavite ili ste druge veroispovesti”, zaslužuje da bude ponovljeno, a bilo bi dobro ponoviti i brojke na račun veroispovesti! Opet ispada da prilično „pravoslavaca” ne slavi?! Ili, što je verovatnije, da su samo deklarativni pravoslavci a ne i delatni. (Ne oni koji se ponašaju shodno pravoslavnoj veroispovesti, ili onako kako to crkva propisuje. Pitanje je i koliko im je crkva zaista crkva. Ne zaboravimo da ona, kao svaka totalna institucija, reguliše celokupan život svojih pripadnika.) Ili nisu mislili prilikom biranja odgovora, ovde ili (i) na ranijem mestu? – Nijedna varijanta ne služi im na čast, i daleko je od onog što se s punim pravom može očekivati od građana!

3. Odnos prema prošlosti i novosti, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta

Iz pomenutih i drugih razloga grad je rodno mesto novog, a novo ide na ruku pomenutim razlozima. U prisustvu novog, staro se posmatra drukčije nego kada je samo! Otuda je i kritičnost, ne samo prema tradiciji, svojstvenija gradu nego selu.

Koliko je tako u Valjevu, ispitivali smo manje nego prethodno. Nešto od „odgovora”, sadržano je na ranijim mestima. Kombinovali smo veću i manju direktnost.

Nezadovoljstvo sadašnjošću za koje ima mnogo razloga (nezaposleni), lako vodi idealizaciji prošlosti i bez pravljenja političkog programa od prošlosti! Dezintegracija tradicionalnog društva i kulture u današnjoj gradskoj situaciji, praćena mentalnim bolestima, takođe ide na ruku idealizaciji. Ali ipak se živi u sadašnjosti, i sa ovoliko prihvatanja odgovora „A.”, malo je verovatno poznavanje sadašnjosti i projektovanje budućnosti. Onako kao u razvijenom svetu, sa budućnošću kao primarnom vremenskom dimenzijom! Učenici su zato (ne penzioneri i zaposleni sa osnovnom školom), grupa nad kojom se treba zamisliti! Takozvani prezentizam („življenje za danas”, nekritičko prihvatanje sadašnjosti bez istorije kao „učiteljice života” a ne samo planiranja budućnosti), takođe nije poželjan. Zbog drugih nalaza i zbog brojki ovde, smatramo da ga ima prilično kod privatnika. „Zainteresovani za kulturu”, opet pokazuju da nisu zainteresovani prevashodno za nacionalnu, našu i prošlu. „Malo preteranim” posmatrano vidi tačno četvrtina, a „pre-teranim i na štetu sadašnjosti” još 37,5%. Kod mladih, situacija je u skladu sa ranijim nalazima. Iz periferijskih MZ drugi odgovor bira 16,7% devojaka i 8,3% mladića (jedan), a kod onih iz centralno-gradskih, procenti su 35,7 i 16,7%.

Jako važna materija, zahtevala je (bar) još jedno pitanje!

U skladu sa prethodnom tabelom (pogledajte učenike ili privatnike)! Zabrinjavajući je odnos prema „svetskom” i „naučnom”, tim pre što bez njih „novo” deluje vrlo neobično! Ograničava se na „srpsko” i „valjevsko”, tako da otpadaju novosti nastale izvan njih. A ne bi trebalo, makar zbog tehničkih, medicinskih..., kojih drugde ima više nego kod nas. Uopšte, odlika modernog društva je i kulturni pluralizam, tradicionalno i nacionalno samo je jedan od elemenata na kojima počiva moderno društvo. Tolerancija drukčijeg, iz različitog razloga (strano, novo...), jedno je od važnih obeležja urbane kulture i mentaliteta. Traganje za novim i stranim i njihovo prihvatanje, oblik je neprekidnog traganja za „širokim vidicima” i „prirodom”. Na njega su građani prosto primorani, pošto su osuđeni da kubure sa stambenim i ostalim prostorom... Jasno je da „novo” nije automatski i „dobro”, ali je spremnost na novo (sa i bez njegove provere), oznaka gradskog! Uostalom, lako je videti da ga ni selo ne prihvata selektivno ili kritički, time što ga prihvata znatno sporije... Odgovor „teško Vam je da ocenite”, retko biran, ne prikazujemo zbog skučenog prostora. Mada je jako važan, pošto svedoči o važnoj osobini urbanog čoveka: ne sudi olako i prebrzo! Seljak i malograđanin će i danas lako reći za ono o čemu nema (skoro) nikakvih informacija: „Kad ti ja kažem!” ili „Ja mislim!”, u uverenju da je dovoljan dokaz istinitosti to što je „on” u pitanju. Zato ga dosta ima kod zaposlenih sa visokom spremom: kod četiri žene i pet muškaraca! U tom svetlu gledano, manje čudi inače i te kako čudno, da je tako kod 13 studentkinja (44,8%) i 3 studenta, odnosno 8 učenica (32,0%) i 3 učenika. Mladi se ponašaju u skladu sa ranijim zaključkom o zainteresovanosti za kulturu kao takvu, ali i za „naše uopšte”. Kod onih iz periferijskih MZ tradicije i našeg „previše je i na štetu novog”, za dve devojke i jednog mladića. Kod onih drugih, „previše” ih nema ni za koga!

Treće pitanje može da čudi, ali uopšte nije nevažno!

Ispitanicima je svakako poznata atmosfera, štimung, ikonografija..., sve ono karakteristično za „odgovarajući restoran ili šatru”, i što se ne ograničava na ispraćaje u vojsku. Spremnost na „poštovanje tradicije”, znači i poštovanje pomenutog! Veća ili manja „okrenutost” u levo ili u desno, objašnjava značaj koji se pridaje „seoskoj tradiciji”, to da li se ona prihvata ili ne prihvata. U drugom slučaju, naravno, moguće je nereflektovano neprihvatanje („prevaziđenost”), samo zato što je seoska. Zbivanja sa državom i vojskom verovatno su smanjila uticaj pola, mada vidimo da i te kako ima muškaraca koji visoko drže do ovog običaja (Šire gledano, svega u vezi sa vojskom). Najbolji su "ljubitelji kulture": u visokom procentu ovaj običaj smatraju "prevaziđenim ali ne zato što je "seoski", i ukazujući mu dosta poštovanja! Ipak, važna je i svest o posebnosti grada u odnosu na selo, bez obzira da li se pritom računa ne važno ili nevažno, poželjno ili nepoželjno. Njome ćemo se baviti i posebno.

Sledeća dva pitanja mogla su proći u "načinu života", ali njime smo se dovoljno bavili tako da su korisne ovde.

Sudeći po predominaciji prvog odgovora i nešto češćem biranju drugog nad trećim, narodne igre kao vid tradicije, i te kako su prisutne! Deo objašnjenja je u Prvom delu i opštepoznatoj činjenici: u pomanjkanju prilika da se nauči i praktikuje druga, gradska vrsta igara... Neobično je i mnogo govori o skučenom ili skromnom načinu života, što mnogo ispitanika ne igra nijednu vrstu igara, a treba da ih igra više od seljaka. Ne zbog slavnog i osporavanog: „Čovek je čovek, samo ako se igra!” (Huizinga), nego što način rada i odlaska na rad, drukčiji nego na selu, prosto zahteva rekreaciju ili aktivan odmor, pri kome se obnavlja utrošena psihička energija i troši neutrošena fizička. A za sve to, igra je najjednostavnija, ali i najprijatnija! (Muzika koja je prati, po mnogo čemu je iznad drugih umetnosti.) Posebno je iznenađujuće visok broj takvih mladih. I obavezno ga treba dovesti u vezu sa onima, koji ispoljavaju neke osobine neobične za grad!

Drugo pitanje ticalo se odnosa prema napuštanju nečeg od tradicionalnog, ili prihvatanju izvesne novosti.

U globalu (minus zaposleni sa osnovnom i penzioneri, odgovor „B.”), nema mnogo neprihvatanja novog i karakterističnog za grad, ali ne treba misliti da je u pitanju nešto „sitno”! Naprotiv, u gradu su svečanosti mahom porodične, grad do skora nije imao svoj praznik, a i sadašnji nije baš zaživeo. I te kako je vidljiv muškarac koji nosi cveće, zbog čega ovo nije loš pokazatelj. Jasno, pre svega za muškarce! Zato je „kašnjenje” za onima koji u većini biraju „A.” ili „vađenje” na „to nije naš običaj”, sasvim normalno. A tamo gde ga nema, to je dobar znak! U celini gledano, ni ovo nisu dobra svedočanstva gradskog, jer je dosta nevoljnog prihvatanja novog. Tim pre jer „Što da ne?”, sadrži i izvesnu dozu inata, ili paradiranja. „Ljubitelji kulture”, kako se i moglo očekivati, „moderniji” su ili „gradskiji”. Ali ne ubedljivo! I ovim se pokazuje da među njima ima i „paradera”, ili deklarativnih a ne „praktičnih”, stvarnih ljubitelja kulture... Mladi odnosno „budućnost”, pomenuto ne prihvataju „ako se baš mora” (0,0% i 8,3% u periferijskim, 0,0% i 0,0% u gradskim MZ). Međutim, i dalje (osobito mladići) robuju „prilikama”, ili se „vade” na njih (25,0% i 33,3% u periferijskim, 7,1% i 22,2% u centralnim).

4. Odnos prema opštem i javnom, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta

I prirodom posla i prirodom života (infrastruktura, na primer), stanovnici grada više su od seljaka upućeni na naselje kao celinu, pa i na širu zajednicu zaključno sa državom.

„Igranje na jednu kartu” nije znak dobrog kockara, a prepuštanje zajedničkih pitanja samo ili pretežno jednom akteru ili jednom delu zajednice (svejedno je da li su to stručnjaci, „zainteresovani” ili neko treći, s tim što je demokratskije opredeljenje za „zainteresovane”), nije znak jake ličnosti, spremne da bude akter a ne akt! Ako je grad i „rodno mesto demokratije”, ovoliko prepuštanje zajedničkih pitanja, nije ni svedočanstvo o prisustvu poželjnog gradskog (Vidal-Nake (1990). Istinski poredak (grada) sigurno je građanski. Agora (forum, centralni trg) je centar, prevashodno mesto govorenja. To govorenje je pre svega političko, ono koje vodi život polisa. Komunikacija između onih koji upravljaju gradom („organi”) i onih kojima upravljaju, takođe je karakteristika grada. Dijalog predstavlja osnovnu premisu urbanog društva (Pušić)! Kod „zainteresovanih za kulturu”, sve građane na ovom poslu želi da vidi 54,2%, što nije drukčije od „proseka”, a „zainteresovane” 41,6% što je znatno više od njega. Može se zaključiti da je taj interes kod njih, uz sve uvažavanje i pohvale, i izraz eskapizma: bežanja od angažovanja i odgovornosti. Ili ravnodušnosti, koja u današnjem svetu neprekidno raste (Žan Lipovecki). Uopšte, to „prepuštanje” svedočanstvo je prisustva nepoželjnog gradskog ili političkog i socijalnog otuđenja, striktnog odvajanja privatnog i javnog, i orijentacije isključivo na prvo. (Sudeći po poverenju u „partije”, one ne bi imale birača, i nijedni izbori ne bi uspeli! Pošto nije tako, ostaje da se birači na ovakve načine „svete” partijama, a zatim „izađu i obave svoju građansku dužnost”. Ili bar nekako pokažu šta misle o onima koji upravljaju, i onima koji žele da ih zamene.) Individualna strategija smatra se i više prisutnom u gradu pošto je on rodno mesto individualnosti, ali do mere koja je ovde pređena. (Obratite pažnju na privatnike, i odnos „V.” i „D.”. Oni „gledaju svoja posla”, a za zajednička, neka se brinu „stručnjaci”! Njima i sličnima opravdano je prigovoriti i nepoznavanje činjenice da za „javna pitanja” ne postoje stručnjaci, ali već smo rekli da im je važnije da sa sebe „stovare” deo odgovornosti, nego da je na prava leđa „natovare”!) Ne učestvovati u raspravama već ih prepuštati drugome znači i neproveravanje svog, na osnovu nedovoljnih i neproverenih mišljenja (mnjenja) nastalog uverenja, ili prihvatanje onog koje je „najglasnije”. (Poseban slučaj su uverenja koja nude „dežurni” javljači listovima i učitelji konformizma, uvek „na liniji”). Poznavanje politike takođe je pokazatelj gradskog, ovde nedovoljno prisutan, budući da se ona, prevashodno odvija ili bar „kreira” u gradu. Partije, makar i ovakve kakve su, ipak su subjekti političkog života.... Pravi „sumrak” javnih glasila, takođe je siguran znak (pr)opadanja gradskog života. Zaposleni u njima, baš kao i ljudi u partijama (osim one koja samo treba da pazi da ne ispolji „nestručnost”), trebalo bi da se ozbiljno zamisle nad odgovarajućim brojkama! „Organi” odnosno država i njene institucije, ne samo da su predmet opšteg nepoverenja, nego uz ovakvu apolitičnost nemaju nikakvih šansi da poverenje steknu. A time i toliko potrebna vladavina institucija ostaje za neku daleku budućnost.

U tesnoj vezi sa prethodnim je sledeće pitanje, kojim se upuštamo u detalje rešavanja opštih pitanja.

„Valjevci” (G.) bi, u globalu, morali da se bolje kotiraju, ali to je u skladu sa prethodnim nalazom! Očekivanja od zakona i institucija bila bi u redu da svedoče samo o poverenju u institucije. Ali, iz različitih izvora zna se da ga slabo ima, a tu su i prethodni nalazi! Ovako, ona su izraz želje da se nekome prepusti svoj deo posla, i odgovornosti... Nije dobro što učenici i studenti ovoliko veruju u „jake ljude” ali neko ih tako instruira, a i sami više od drugih priznaju da im to nije poznato. Uostalom, pogledajmo kako muški deo zaposlenih sa visokom spremom amnestira Valjevce (i sebe) očekujući spas od „Valjevaca u svetu”, čak i „jakih ljudi van Valjeva”! Ovo i slično, blaža je varijanta „izdaje intelektualaca” (Žilijen Benda, 1927). Bar zasad!

Sledećim se takođe istražuje odnos prema rešavanju opštih pitanja (svi ili neko), ali i odnos prema čitavom polu (ženama). Otuda nalaze obavezno valja „priključiti” onima na račun crta ličnosti!

Muškarcima u principu ili „kod nas”, ovo pitanje ne mora biti važno. Muškarcima-građanima, nipošto! Diskriminisanje bilo koga a pogotovu čitavog pola, makar to bio i svoj pol („G.” i „D.” prisutni su kod žena iz nekih grupacija neočekivano mnogo), siguran je znak nedemokratskog mentaliteta. A grad je i rodno mesto demokratije! „Nije važno”, svedoči o istom, a siguran je pokazatelj i apolitičnosti! Odgovor „A.” je vrlo neobičan: „predloženo” je od strane partija, a videli smo kakav je odnos prema njima! Otuda je to vrhunac apolitičnosti, ili prepuštanje opštih pitanja bilo kome samo da se izbegne vlastiti angažman... Biranje odgovora „Đ.”, uz izvesne rezerve, znak je aktivističkog i individualističkog poimanja čoveka, svojstvenog gradskom mentalitetu. Kod žena, dok kod muškaraca moramo biti rezervisani. Može biti i izraz nade da se žene „neće izboriti”!

Grad je i rodno mesto i polje rada, različitih organizacija. Odnos prema njima, otuda je dobar pokazatelj gradskog mentaliteta.

tivom pasivnog iščekivanja budućnosti”, ovo pitanje više „ne zanima” nego ostale i mlađe. Slično važi za najmanje obrazovane ili zaposlene sa osnovnom školom, tim pre što je ovde najmanje onih najobrazovanijih. Ali, tada bi trebalo da toga kod učenika i studenata (mladih), bude još manje nego što ga ima! A pošto nije tako i zbog istovrsnih nalaza na drugim mestima, njih (mlade) ne treba idealizovati. Uostalom, davno su Markuze i Habermas ukazivali na opasnost od „fašizma mladih s leva” a ne samo s desna, koji nastaje politizacijom do tada apolitičnih! Ne upadljivo ali vidno, zaposleni sa višom školom opet su heterogeni i van trenda da se sa porastom školske spreme, postaje više gradskim. (U tom smislu su i žene sa visokom spremom, koje više od svih grupacija i podgrupacija, nalaze da je organizacija „previše”. Ali, po ovakvim pitanjima polovi se razlikuju više nego po drugima, tako da se u te razlike nećemo upuštati.) Lako je videti i kako organizacije, u većoj meri „ne zanimaju”, one grupacije koje u većoj meri rešavanje opštih pitanja prepuštaju nekom drugom... Kod „ljubitelja kulture” manje je tako, procenti za prva dva odgovora su 16,7 i 65,0, što opet svedoči o nešto aktivnijem odnosu prema životu. Kod mladih iz različitih MZ, posmatrali smo poslednji odgovor. U periferijskim bira ga 12,5% devojaka i 16,7% mladića, dok su u centralno-gradskim procenti vidno viši: 28,6 i 27,8. U pitanju je, svakako, i izraženiji individualizam drugih, a ne samo veća kritičnost.

Odnos koji ispitujemo ispoljava se i na „sitnijim” pitanjima, ali i te kako važnim. I za grad Valjevo, i za njegove stanovnike kao „ovakve ili onakve”!

Mnoštvo brojki (koliko bi ih bilo da smo pitali i za Narodni muzej, Zavod za zaštitu spomenika kulture, „Događanja u dvorištu”, „Tešnjarske večeri”, itd.), koje bi nekima trebalo da posluži kao osnov za vlastito istraživanje, a koje ovde možemo tumačiti samo delimično! Na primer, treba obratiti pažnju na odnos prema Gradskoj biblioteci (i još ponekoj ustanovi odnosno manifestaciji) koja je jedna jedina, i radio-stanicama kojih je skoro tuce! Šire gledano, važno je šta bi Valjevo trebalo da ima i nema, šta je od toga „više” ili „manje” gradsko, kome od toga šta treba odnosno ne treba, ili kome treba odnosno ne treba, gradsko Naglašavamo da građanin, uključujući ga i u političkom značenju kao pripadnika države, ne misli samo na potrebno sebi i svojoj porodici! Može se reći da je posećivanje kulturnih manifestacija tipičan obrazac ponašanja srednjih i viših slojeva (Vesna Pešić). Ali i ne baš takvih, ukoliko im teže! Reći da ni jednih ni drugih u Valjevu nema, predstavljalo bi teško ogrešenje o činjenice. Nepoznavanje činjenice da je neka ustanova i državna a ne samo valjevska i oklevanje oko pitanja njenog daljeg postojanja (Međuopštinski arhiv), takođe ne svedoči o naglašenom gradskom mentalitetu. Ova ustanova, u još većoj meri od Narodnog muzeja (za njega nismo pitali u uverenju da se „ima” približno kao Dom kulture ili Gradska biblioteka), predstavlja kolektivnu memoriju grada i okoline. A bez nje, kolektiviteta (grad je takođe kolektivitet) nema! Uprkos povećavanju sličnosti između polova sa godinama, razlike unutar penzionera veoma su vidljive! A to znači da su, (i) po ovom pitanju, žene „probirljivije”. I urbanije, jer na selu žena znatno više „sledi” muža, uopšte! Zbog formulacije „ovakve ili bolje”, sasvim je moguće da se nešto slabo kotira i zato što se slabo veruje u mogućnost njegovog poboljšavanja! Zaposleni ili „nadležni”, i zato treba da se zamisle....

Radi odgovora ne nešto od pomenutih pitanja i radi ilustracije mogućih „istraživanja” na osnovu gornje tabele, pogledaćemo šta se kako „kotira” u proseku! Vraćanjem na tabelu, moguće je videti gde je prosek opterećen ekstremnim vrednostima, a gde je nešto prihvatano ili neprihvatano ravnomernije.

Sasvim u skladu sa ranijim nalazima! Ponešto od autentično gradskog stanovnicima grada slabo treba, tako da je pitanje jesu li oni autentični građani. (Naravno, i koliko su nešto od onog što tvrde da jesu. Tolikim pravoslavcima, „Glas crkve” trebalo bi da znači više.) Ili (i) ne funkcioniše kako treba, tako da ga oni upoznaju i prihvate?

Rangiranje pojedinih aspekata života u Valjevu, koje sledi, sadrži i nešto od ranijeg Ali, nikako samo to!
Brojke u prvom redu i iznad redova obeleženih slovima, odnose se na socioprofesionalne grupe ili segmente. Prve tri brojke u svakom pravougaoniku, predstavljaju odgovore ženskih, a druge tri muških ispitanika.

A. gradska infrastruktura; B. razvijenija ekonomija; V. materijalni standard; G. kulturni događaji; D. mentalitet građana; Đ. razonoda i zabava; E. bar jedan fakultet; Ž. sedište episkopije.

Jasno je da se „nedostaje Valjevu” sagleda kroz ličnu prizmu, odnosno „nedostaje meni” (i mojima). Ali znak socijalne zrelosti a ne samo urbanosti jeste i sposobnost da se drugo smanji u korist prvog, čak sasvim zanemari. Malograđanska vizija je berklijevska vizija, postojim samo ja, sve ostalo je moj opažaj (Burdije)! U tom smislu posebnu pažnju valja obratiti na penzionere koji su mnogo „odgovorniji” nego što se misli, i nezaposlene za koje se takođe neosnovano smatra da misle samo na zaposlenje!

Konačno, Valjevo bi, pored toga što sada ima, obavezno imalo i:

5. Odnos prema još nekim pojavama karakterističnim za grad, kao pokazatelj gradskog mentaliteta

Stanovnici grada koji su zaista građani, znaju (imaju predstavu...), o gradu kao posebnom tipu naselja, u odnosu na selo. Posle toga, i o razlici između gradskog i prigradskog. Koliko je to znanje adekvatno manje je važno.

Baš su „zanimljivi” zaposleni sa osnovnom školom, koji toliko uvažavaju „fizičku udaljenost” i „nešto drukčiji način života”, a tako malo „zbivanja u centru grada”! No, oni su malobrojni, i izvesna opredeljenja su na nivou statističke greške... Važnije je da „nepoznavanje” ovih naselja nije mnogo manje od njihovog poznavanja, ili da su odgovori prilično ujednačeni. Drugim rečima-neupotrebljivi! Gradsko i prigradsko, većina nedovoljno razlikuje! A time i ne poznaje stvarno gradsko... Uticaj MZ posmatrali smo na odgovorima „G.” i „D.”, kao posebno karakterističnim. U periferijskima procenti onih koji ih prihvataju su 0,0 i 0,0 za prvi, i 8,3 i 0,0 za drugi. U centralno-gradskim iznose 7,1 i 16,7, odnosno 14,3 i 22,2. Sasvim je moguće da se radi o pristrasnosti prema svome, a ne o stvarnom razlikovanju.

Ukoliko su Valjevci „nešto posebno”, što nije retkost čuti, onda je razlikovanje gradskog i prigradskog ili deplasirano, ili „Valjevce” i „valjevsko” treba preciznije odrediti i eventualno suziti!

Relativno mali broj koji se opredeljuje za Valjevce kao „varošane”, manji od onih koji ih vide kao varošane „posebnog kova”, ukazuje na vrlo važnu stvar! Valjevo se ne vidi gradom zato što u njemu žive građani (varošani), već stvari stoje obrnuto: Valjevo je grad zato što u njemu žive Valjevci! Uostalom, uporedimo odgovor „G.”, sa prva dva od ponuđenih! U tom pogledu nisu mnogo drukčiji, „zainteresovani za kulturu”. Oni „Valjevce” sužavaju na stanovnike Valjeva (41,7%) a ne na stanovnike opštine (8,3%), ali zato u priličnoj meri veruju u njihovu „posebnost” (33,3%). Opredeljenje za „varošane”, samim tim nedovoljno je izraženo (16,6%). Malo neočekivano zbog svog opšteg opredeljenja, mladi se bitno razlikuju zavisno od MZ. „Poseban način mišljenja” prihvataju samo dve devojke „sa periferije” (8,3%), ali četiri (28,6%) uz tri mladića (16,7%), „iz centra”. Za „varošane” je 12,5 i 16,7% prvih i 7,1 odnosno 11,1% drugih, tako da „Valjevo, Valjevo über alles!” pa i „valjevsko” iznad gradskog, ima perspektivu i tamo gde ga ne bi trebalo očekivati. Ili je to pokušaj kompenzovanja propadanja gradskog, u svakodnevnom a ne naučnom shvatanju? U svakom slučaju, mnogo je onih koji su manje građani mentalitetom nego kolektivnim identitetom, s tim što ni taj identitet nije pravi...

Poznavalac gradskog ne mora živeti u gradu, da bi to bio. U tom smislu, „gradski čovek” svestan je eventualno prigradske prirode svog dela grada, mada je taj deo-njegov deo grada!

Stvarni građanin nikako ne bi bio protiv doseljavanja seljaka, znajući da mogu postati građanima! Pogotovu to ne bi mogao zastupati češće od uverenja da je raznolikost dobra za grad, što je slučaj čak sa učenicima i studentima... Druga nacija ne bi mogla da bude ni ovoliko prisutna! Uopšte, dosta je fatalističkog prihvatanja raznolikosti kao „očiglednog” obeležja grada, nego njegovog prihvatanja kao nečeg poželjnog. Prema očekivanju, manje ga je kod „zainteresovanih za kulturu”. Kao nešto „dobro”, vidi je nešto više od onih koji je vide kao „sudbinu” (41,7% prema 33,3%). Međutim, izgleda da njenog prihvatanja ima iz još jednog razloga! Mladi „sa periferije” vide je kao „dobru” više od vršnjaka „iz centra”, procenti su 8,3 i 25 prema 7,1 i 22,2, možda i zato kako bi u gradu bilo mesta i za njih? Osobito mladići, kojima je i više nego devojkama, stalo do prihvatanja u svetu mladih? Njihovi vršnjaci „iz centra”, ovu „širokogrudost” možda ispoljavaju i zato da bi u raznolikom društvu dominirali? Odgovor „Đ.” kod građana „ne bi smeo” da se pojavi, i više je znak „Valjevca” koji samim tim može biti šta hoće pa i „građanin”, nego građanina koji je slučajno ili namerno, i Valjevac. Skoro podjednako prisustvo zaposlenih sa osnovnom školom i privatnika (privatnica), drugima nimalo ne služi na čast...

Za „definitivan” odgovor na presudno pitanje kako vide „Valjevca” (kao stanovnika određenog grada, jednog među drugima, ili kao nešto posebno), od posebnog značaja je sledeće!

„Valjevski duh”, niko od brojnih Valjevaca koji ga rado pominju, nema običaj da definiše. Baš kao ni pojam koji smo stavili u pitanje: „dobar Valjevac”, tako da je opravdano pitati šta oni znače, ili sam atribut „valjevski”. Oznaka geografske pripadnosti je jedno a urbanog ili ruralnog sasvim drugo, s tim što prirodu drugog treba utvrditi. (Moguće je i „polutansko”.) Ovde i inače, vidimo da ovaj drugi nipošto nije shvaćen kao stvarni, istinski varošanin, tako da se „valjevsko” ne vidi kao „gradsko”! Naprotiv, građaninom se postaje „automatski” ili poprimanjem „valjevskog duha”, što može značiti shvatanjem „valjevskog” kao posebnog oblika gradskog. A to je negacija gradskog, pogotovu što iz „valjevsko” nužno ne sledi da ono mora biti gradsko! Istinski gradskom (i zanemarivši ono što o odgovarajućim segmentima znamo na osnovu drugih pitanja), otuda odgovara samo dosta tanušno „V.”. Zato je opravdano pitati koliko i da li uopšte, „rođeni Valjevac” odrasta kao građanin? Koliko i da li uopšte, „rođeni Valjevac” decu gaji da budu građani?

„Ljubitelje kulture”, ovde smo testirali na sve odgovore:

Izuzev onih sa srednjom školom (pre bi se očekivala osnovna!) i privatnika, ispitanici su dosta jasno pokazali heterogenost unutar svojih grupacija. „Lokalna orijentacija” ipak nije doživela renesansu, i ukoliko u pitanju nije povlačenje u kuću i bavljenje svojim brigama, ovo nije loš nalaz! (Ne obraćati pažnju na to „Šta će reći...”, ne znači ne obraćati pažnju na komšiluk! Naprotiv, to je preduslov zdravog, modernog i gradskog odnosa prema njemu.) Osobito kod žena, koje stvarno ili navodno, tradicionalno više vode računa o komšiluku.

Da li je slabljenje ovog oblika tradicionalnog zaista prisutno ili se radi o privatizaciji, anonimnosti, usamljivanju i otuđenosti gradskog čoveka od bližnjih, ispitivali smo još jednim pitanjem.

Mada bi se izboru formulacija imalo šta prigovoriti, četvrti a osobito prvi odgovor, teško bi dobili na selu. Drugi i treći zato nisu karakteristični za gradskog čoveka, tako da su važne razlike između onih koji ga češće ili ređe biraju. Bez obzira što posedovanje „komšiluka”, nije loša stvar. „Grad” (city) i „civilizovanost”, već etimološki imaju mnogo zajedničkog. Civilizovanost je postupanje sa drugima kao da su stranci! Civilizovanost postoji kad osoba druge ne opterećuje sobom (Senet). Životni uslovi u Parizu prisiljavaju ljude da se ponašaju kao glumci, ako se u gradu žele uzajamno družiti (Ruso, daleke 1757)!

Nužno zlo ili poklon lenjim čitaocima: rezime i zaključna akcentovanja

Pojave koje smo istraživali kao osobine gradskog mentaliteta, gradske kulture i gradskog temperamenta (kao „rezultante niza socio-kulturnih, etničkih, regionalnih ili izmešanih internacionalnih osobina”), tesno vezane sa gradskim načinom života, predstavljaju zajedničko svim gradovima, svojstveno gradu kao tipu naselja, „slojeve duhovne prirode” koji zajedno sa „materijalnim artefaktima” i tvore grad. Bez obzira što „nijedan grad ne poseduje iste oblike gradoživljenja”. Otuda nema govora o održivosti onog što zastupaju ljubitelji „valjevskog duha”: da je gradski mentalitet-mentalitet stanovnika određenog gradskog naselja, tako da u Valjevu može biti drukčiji nego u Šapcu ili Užicu! Međutim, „urbana kultura sama za sebe ne postoji. Ona postoji samo ukoliko postoji urbano društvo” (Pušić). Razlike u uslovima života stanovništva grada i sela koje su se dugo povećavale, postepeno se smanjuju, ali to nije ohrabrujuće! Nažalost, kako pokazuje i naš Prvi deo, više pogoršavanjem uslova gradskog, nego poboljšavanjem uslova seoskog! Kvantitativni ali ne i kvalitativni rast i niski standardi urbanog načina života u velikom broju naših gradova zbog masovnih migracija seoskog stanovništva (Ksenija Petovar), na taj način se dodatno reprodukuju. Tranzicija u tom pogledu nije donela značajne promene. (Zbog toga ni odgovarajući naučni nalazi, nisu zastareli.) Naprotiv, raslojavanje i propadanje tradicionalnih srednjih slojeva, kvalitativni rast i urbano, dalje smanjuju. Zato se povremeno treba vraćati Prvom delu (možda je trebao biti i veći!), ali ponavljamo da urbanog društva nema i bez ovih osobina, stanovnika urbanog naselja.

Činjenice do kojih smo došli ukazuju na niz zabluda i stereotipova, čak mitova, o Valjevcima i nekim kategorijama Valjevaca. Prva zabluda je uverenje u njihovu jedinstvenost i posebnost, čime se prikrivaju polne (mnogo češće i veće nego što smo naglašavali!), slojne, uzrastne, obrazovne..., razlike unutar dotične prevashodno teritorijalne grupe. (Na širem planu i sa još većim političkim implikacijama, to je uverenje da zajednička nacija i religija potiru sve socijalne razlike.) Ostaje mnogo šta, na primer slojne razlike, kojih i u današnjem selu pa i prigradskom naselju, imamo mnogo manje nego u gradu kao heterogenom naselju. A sa slojevima, na terenu smo brojnih važnih razlika. Sve korišćene grupacije ili segmenti nisu i posebni društveni slojevi, ali donekle za sve važi ono što važi za slojeve: da se međusobno razlikuju prema interesima, stilu života, klasno-slojnoj (odnosno grupnoj) svesti, i prema vrednosnim orijentacijama. Sve te karakteristike proizilaze iz njihovih posebnih društvenih položaja (Mihailo Popović). Njihovo zajedničko postojanje i susretanje unutar grada, i stvara gradski mentalitet i kulturu, „gradski život”, koji uopšte nije jedinstven. Obraćanje „svima” ne dolazi u obzir, čak i kad je u pitanju jedna grupacija! Zadovoljstvo i nezadovoljstvo „Valjevom”, međusobno se jako razlikuju. Očekivanja, takođe. Na osnovu naših nalaza, otuda je opravdano pitati šta očekuju od grada u budućnosti: gradsko, ili samo reprodukovanje sadašnjeg, pomalo palanačkog i poluseoskog? Gradsku infrastrukturu po pomenutom ili po teorijskom, građansko ili nacionalno društvo?

Mit i to opasan mit, jeste verovanje da se građaninom postaje „automatski”. Život u gradu ne garantuje gradski život, mišljenje, osećanje i ponašanje, mentalitet onih u gradu nije nužno gradski mentalitet! Pošto se urbani način života i urbani način mišljenja uzajamno potpomažu i „proizvode”, svako plansko uticanje na jedno, plansko je ili neplansko uticanje i na drugo. Niska opšta kultura, neobaveštenost a osobito egalitarizam, čine malo verovatnim stvarno poboljšanje načina života. Za njega nije dovoljno samo obezbediti donacije i kredite, i odgovarajuću elitu. Neophodan je i industrijalizam, koji ne nastaje stihijski i industrijalizacijom. (Da nastaje, imali bi ga odavno.) Negovanje kulture, ali i one kosmopolitske, univerzalne, elitne..., nauke i filosofije, duhovne kulture koja se ne svodi na religiju, pozitivno se odražava na mnogo šta. Nikako samo negovanje lokalnih kulturnih manifestacija tipa „svetopreobraženjskog sabora frulaša”, sa krajnje neukusnim plakatom na kome stilizovani i umnoženi svetac („Od viška, glava ne boli!”), svira frulu. Ambicija da Lelić postane „duhovni centar Srbije” tako da se za Valjevo kaže kako je „u neposrednoj blizini Lelića”, idu na ruku i sklonostima koje ni najmanje nisu savremene. Ali zato su zabrinjavajuće, i opasne za vitalnije vrednosti od onih koje predstavljaju demokratizacija i modernizacija! Automatizam ili uvreženo mišljenje o apsolutnoj povezanosti veličine grada i kvaliteta gradskog sadržaja grada (tako da su svi Valjevci automatski više građani od svih Mioničana), iskustvo ne potvrđuje. I nikako ne treba isključiti mogućnost prisustva „gradskog mentaliteta” izvan grada, odnosno na selu! Uostalom, ima istine u starom sarkazmu na račun „čišćenja sela” odlaskom onog što u njemu ne valja, u grad... I zbog nekritičkog veličanja grada, onog „Selo hvali, a u gradu živi!”, nema povratka na selo dela gradskog stanovništva, onog koji i te kako ima gde i na šta da se vrati! Ponavljamo da se podrazumeva niz nepoželjnog u gradu uopšte i u gradskom mentalitetu posebno (detaljan spisak iznosi Zdravko Mlinar), tako da ovde urbanitet uzimamo samo kao poželjno i superiorno ruralnom, malograđanskom i prigradskom. Njegove slabosti (ilustracije radi, Niče je primetio da toliko slavljena tolerancija može biti i nesposobnost da se kaže „da” ili „ne”!), ostavljaju se po strani. Ovo je normativna koncepcija urbaniteta a ne faktička, koja se u Valjevu (i drugde) dosta udaljava od normativne!

Mladi kao homogena celina, nužno progresivni i motor modernizatorskih i demokratskih promena, takođe su mit. Pored (za mnoge iznenađujuće) veće urbanosti devojaka-učenica i studentkinja, prisutna je vidna sklonost retrogradnim pojavama kod njihovih drugova, dodatno „nezgodna” pošto su skloniji učešću u javnom životu! (Ono što znamo iz drugih izvora, recimo, o maltretiranju mladića obolelog od cerebralne paralize u Paraćinu od strane vršnjaka, i odobravanju drugih mladića, pokazuje da ima i goreg od „retrogradnog”.) Penzioneri takođe nisu homogena celina, i činjenice ne opravdavaju njihovo olako diskvalifikovanje kao konzervativnih, „levih smetala”, i slično. Zaposleni sa visokom spremom, „stručnjaci” kao elita kadra da nas izvede iz svih teškoća, nisu onakvi kakvi misle da su i kakvima se neopravdano zamišljaju. (Kod nas kasni sve osim nesreća, pa se još uvek održava drugde davno odbačena tehnokratska ideologija.) Oni i privatnici, pripadnici slobodnih profesija, lokalna inteligencija i lokalna intelektualna elita, deo su lokalne simboličke elite koja vrši presudan uticaj ne samo na masu, nego i na ostalu elitu! Zato bi bilo jako korisno sklopiti njihov „mozaik”, od svega što smo našli i izneli o njima. (I što se zna, na primer, o njihovom materijalnom stanju i nemogućnosti da, kao nekada, troše na knjige i časopise, odlaze na skupove i simpozijume. Naravno, pod uslovom da to stvarno žele.) Otuda stalno, „dežurno” upozorenje: istraživanja i brojke ne opravdavaju optimizam! Naprotiv, pogledajmo nalaze na račun mladih a pogotovu na račun elite, poslovne i intelektualne! Da napravimo izuzetak od pravila neupuštanja u pitanje da li su Valjevci nekada bili više ili manje građani: čini li današnja elita išta uporedivo sa Valjevskim dobrovoljnim društvom za teatarsko predstavljanje (prva priredba 1860!), Društvom čitaonice valjevske (1868!), Stolom dvanaestorice ili Društvom za ulepšavanje Valjeva? A današnja omladina uporedivo sa Omladinskim klubom intelektualnog rada (osnovan 1924), sa bibliotekom, čitaonicom, predavanjima i književnim večerima? Jasno je da vremena menjaju sadržaje, ali zar za ono što pomenuti nazivi označavaju, danas ne može da se nađe neki sadržaj? Pre toga, zar ti nazivi zvuče prazno?

Činjenice ukazuju da je mit i uverenje kako je dovoljan „povratak korenima”, ili onom što nisu stigli da unište fašisti i komunisti. Da li je Valjevo (bilo koji naš grad!), uopšte bilo takvo da se moglo „poseljačiti”? Razlike u uslovima života stanovništva grada i sela, koje su se dugo povećavale, postepeno se smanjuju. Nažalost, kod nas više pogoršavanjem uslova gradskog, nego poboljšavanjem uslova seoskog! Kvantitativni ali ne i kvalitativni rast i niski standardi urbanog načina života u velikom broju naših gradova zbog masovnih migracija seoskog stanovništva (Ksenija Petovar), na taj način se dodatno reprodukuju. Razlozi nedostajućeg urbaniteta druga su stvar i posebno pitanje, oni mogu biti endogeni i egzogeni, rezultat lokalnih događaja i širih. Ali nema govora ni o nekadašnjem „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i razrušili sve!”, niti o današnjem da smo imali sve, ali su ga onda razrušili komunisti... Izgradnja i jačanje gradskog, nije povratak nekadašnjem gradskom nego približavanje današnjem i drugde znatno više postojećem, gradskom. A pogotovu nije ono što se kod nas opaža svuda: neselektivno prihvatanje nesocijalističkog i antisocijalističkog.

U svetlu iznetih nalaza, treba posmatrati prigovor koji će nam sigurno biti upućen zbog ovolikih „kritičkih primedbi” na račun Valjevaca. I da nije tih nalaza, u Valjevu i drugde mit je ili zabluda često uverenje da treba bezrezervno voleti svoje mesto, tako da je svako ukazivanje na ono što u njemu nije baš dobro, znak „odsustva ljubavi”, čak „mržnje”. Ljubav nije slepa, slepa je zaljubljenost („zaćorenost”, što bi rekli naši stari). Ljubav želi i da poboljša ono što voli, čemu prethodi njegovo viđenje! Zato je tačno: Radije slep, nego zaslepljen! (Niče). Sa napuštanjem takve „ljubavi” ide i napuštnje kod nas obavezne „obaveze na optimizam”, u korist obaveze na realizam. Ne iz fatalizma, pesimizma, „rođenog baksuzluka”, već na temelju tvrdoglavih i brojnih brojki. Njihovo iznalaženje i uvažavanje, može biti i poslednja ili prva reč našeg istraživanja!

Najviše pažnje treba pokloniti nalazima koji omogućuju prognoze, na političkom i kulturnom planu. (Svakako i ocene, osobito „gradskih otaca” i službi, planova i projekcija. Oni bi morali da neguju i jačaju gradsko, a ne malograđansko i poluseosko.) Osobito na račun učenika i studenata, i ne samo zbog toga što su oni „sutrašnjica” ili što će, ukoliko im je urbanitet važan a ne nalaze ga dovoljno, odlaziti. U pitanju je i to što su valjaniji uzorak ukupne učeničke i studentske populacije od ostalih, osobito zaposlenih sa osnovnom ili višom školom. Naravno, tu je još mnogo šta, koje neko može iskoristiti a neko drugi pokušati da spreči. Na primer, igranje na lokalističku kartu (od koje je put ka nacionalističkoj prav i ravan), sigurno se isplati, što nije slučaj sa mnogo korišćenom kartom „svoje države”! Multikulturalnost gradske sredine (makar u obliku sinteze nacionalne i svetske ako ne i višenacionalne i svetske), dobra je prepreka lošem regionalizmu. (Prenaglašenom lokal-patriotizmu, ili lokalizmu. A Rejmon Budon kaže da nema razvoja, ukoliko je tržište lokalno!) Nedovoljno gradsko u mentalitetu uz nedovoljno gradsko u načinu života, otežava prodor modernog i pozitivno urbanog na selo, a olakšava dolazak seljaka ali i njihovo ostajanje seljacima. Gradski stil života referentni je stil sela, ali šta ako seljaci nemaju dovoljno „pravog” gradskog stila da upoznaju i prihvate? Šta ako se došljaci u grad ne suočavaju sa potrebom adaptacije, ili se ista svodi na beznačajno? (Na ulično osvetljenje, koje sve više prodire i u ravnija sela!) „Kraj sela” (Mandras, 1958), kod nas je, iz oba razloga, malo dalja „perspektiva”! Najgore je što zbog stanja grada tako stoji i sa modernizacijom i demokratizacijom, građanskim društvom, vladavinom prava i institucija... Uz elitu kakvu imamo i nepoverenje u „organe” i partije, bliža perspektiva je dosadašnje i sadašnje stanje, mrtvilo koje vrlo lako mogu zatalasati retrogradne pojave svih vrsta! I ovaj nalaz smatramo mnogo važnijim od inače važnog a lako ostvarivog, kompletnog odgovora na pitanje koja je grupacija najviše a koja najmanje urbana, ili heterogena toliko da je teško reći kakva je...

Na kraju, da ponovimo i naglasimo: tabele sadrže više nego što smo analizom i zaključcima obuhvatili! Osobito je korisno (a nije teško), napraviti „sliku” svake grupacije. I ne samo po stepenu njene urbanosti! Naravno, tada treba znatno više konsultovati odgovarajuću literaturu, osobito „Društvene slojeve i društvenu svest”, i „Srednje slojeve u Jugoslaviji”.

Literatura:
Boudon R., Lazarsfeld P., Le vocabulaire des sciences sociales. Conceptes et indices. Mouton & Co., Paris-La Haye 1965; Hillmann K. –H., Njoerterbuch der Soziologie. Kroener Verlag, Stuttgart 1994;Vujović S., Sociologija grada. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1988; Gidens E., Sociologija. Ekonomski fakultet, Beograd 2003; Dictionaire de Sociologie. Par. J.Sumpf et M. Hugues. Larousse, Paris 1973; Društveni slojevi i društvena svest. Centar za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd 1977; Encyclopedie de la sociologie. Larousse, Paris 1975; Marjanović R., Nekadašnje selo, ili stvarni grad?, Kolubara 46, Valjevo, februar 1998; Milošević B., Modernizacijski potencijal urbane multikulturalnosti – s onu stranu regionalizma. Sociološki pregled 20001/1-2; Mlinar Z., Jedinstvo suprotnosti u urbanističkom i prostornom planiranju. Sociologija 1979/1-2; Mrkšić D., Srednji slojevi u Jugoslaviji. IIC SSO Srbije, Beograd 1987; Nemanjić M., Stilovi života u velikim gradovima i kulturna komunikacija. Sociološki pregled 1988/1-2; Petovar K., Postoji li „urbana kriza” u Jugoslaviji? Sociološki pregled 1984/3-4; Pušić Lj., Urbana kultura: osnova održive multikulturalnosti. Sociološki pregled 2001/1-2; Sociološki leksikon. Savremena administracija, Beograd 1982.