Kolubara, regija Evrope!

Koliko god pitanje regionalizacije Srbije u ovom trenutku izgledalo daleko, zbog istine da i dalje živimo u „neuređenom društvu”, pa i vremenu izneverenih očekivanja, ipak nas to ne pravda pred činjenicom gotovo potpune političke pasivnosti.

Veoma skromno zastupljeni u vrhu države, nespremni na formiranje širokog kruga autoritativnih i pametnih ljudi, sa politikantskim shvatanjem uloge okruga i tradicionalnom zavišću, uskogrudošću i nespremnošću za saradnju lokalnih samouprava, Kolubarski kraj se nalazi pred sudbinom rubnog dela buduće regije (sa sedištem u Užicu - Titovom) od Sandžaka do početka Mačve. Ili možda drugačije?

Bilo kako bilo, ako nismo spremni da u sopstvenim sredinama prepoznamo značajne ljude, institucije, istorijsko nasleđe, ideje, ukoliko nismo spremni na toleranciju i multikulturalnost, bićemo uskoro prepušteni uređivanju regije po modelu partijskih aparatčika, zaslužnih „prvoboraca demokratije” ili novokomponovanih slobodoumnjaka „oktobarske klase”.

Umesto da smo u neprekidnoj, neposrednoj komunikaciji u interesu Kolubare, da već imamo okupljene ljude i ideje, uspostavljene kontakte sa regijama Evrope, spremni da kritički sagledamo i prihvatimo njihovo višegodišnje iskustvo, skupljamo se jedino o svečarskim i partijskim „godetima”, sve dalje od naroda i od njegovog nepogrešivog osećaja istinske svakodnevice, sve bliži „busijama” svojih umišljenih lidera.

U predvečerje obeležavanja 200 godina Prvog srpskog ustanka, neminovna je jasna strategija iz glava potomaka onih koji su, baš na ovim prostorima, ustanovljavali modernu srpsku državu, tražili i nalazili prve obrise državotvornog sovjeta, suda, žandarmerije, trgovine, diplomatije, pismenosti...

Seča knezova, Nenadovići i Brankovina, Bogovađa, Ribnica, Kula Nenadovića, Mišići, Nikolaj Velimirović, Desanka Maksimović, Ravna Gora, Divčibare, Banja Vrujci, usred svega blaga Valjevo sa sjajnim „referencama” i valjanim ljudima da ove vrednosti afirmišu i predoče civilizovanom svetu.

Kuda će proći saobraćajnice? Šta će se moći rezimirati kao „građevinski podvizi” od izbora do izbora? Ostaće ponovljeni socrealistički scenario, ako se ne počne od jasne ideje, kakvu regiju hoćemo, od koga ćemo je naučiti, ka kome usmeriti, kako osmisliti i u Srbiji. Nimalo nevažno mi je pitanje, ko će nas u taj posao povesti? Oko koje i, na žalost, čije trpeze i sa kojim pitanjem se mogu okupiti interesi ne samo raznostranih već i bezidejnih.

Bojim se da je trpeza Srpske pravoslavne crkve i sama nedovoljno spremna i nedovoljno jasna pred pitanjem regionalizacije. Partijske trpeze će nas odvesti do budala na položajima, što smo već imali i imamo. A intelektualni, idejni krugovi, pogotovo krugovi mladih kojima treba da pripadne življenje u regionalnoj Srbiji koja povezuje, a ne razdvaja, koja različitost smatra prednošću, na žalost nema instrumente moći da ovaj posao obavi. Tako će, verovatno, i ova pametna i „napredna” (jer istinski ide napred daleko ispred vremena i ljudi koji za to primaju platu) ideja Revije „Kolubara”, ostati glas savesti da „operemo ruke” kad već bude kasno.
Zato, uz pitanje regionalizacije i afirmacije Kolubare kao evropske regije stoji još uvek neodgovoreno pitanje: jesmo li istinski za promene, za Evropu, za toleranciju, za ono najbolje, za vizije. Ili će to potonuti u tavorenju nasleđene političke „pragmatičnosti”?