Komadanje pravosuđa

Poslednji reizbor „na osam godina” zamenika okružnih tužilaca, okrumentara izazvao je u Valjevu. Resorni ministar Vladan Batić „precrtao” je Miloja Lala Đurića (1945), Miroslava Milakovića (1947) i Milana Radivojevića (1953), pa je u Okružnom tužilaštvu, uz državnog tužioca Zlatka Šulovića, postavljenog posle 5. oktobra 2000, ostala jedino Mila Maksimović, koja je u ovoj godini iz Opštinskog „prekomandovana” u Okružno tužilaštvo.

Bez obzira na to što je ministar Batić „u posebnim odnosima” sa Valjevom i Valjevcima teško je oteti se utisku da su za odstrel tri zamenika okružnog tužioca ipak zaslužni „domaći izdajnici”. Na to ukazuju i naša ovlaš istraživanja. U Okružnom tužilštvu, državni tužilac Zlatko Šulović ističe da su propisi promenjeni i da se ovoga puta, kako je to inače u sličnim situacijama bivalo ranije, nisu pitali ni on ni kolegijum Okružnog tužilaštva. Nije mogao da pomogne ni republički tužilac Đorđe Ostojić. Da bi potkrepio ove tvrdnje, Šulović kaže da je pre tri meseca on odlučio da se „zeleno svetlo” ne da zamenicima valjevskog opštinskog tužioca Obrenu Jokiću i Aleksandru Živkoviću jer je smatrao da nisu ispunili uslove za reizbor. „Tada sam to što sam kolegama imao da kažem rekao pred svima, na sastanku kolegijuma Opštinskog tužilaštva, i stojim iza toga. Ovoga puta, sem poruke iz Republičkog tužilaštva da „ministar neće da potpiše reizbor Đurića, Milakovića i Radivojevića” druge informacije nemam”, kaže Šulović.

Ni drugi naši izvori iz valjevskog pravosuđa, inače „dobro obavešteni” o ovom slučaju, nemaju „pouzdanih podataka”. Đurić, Milaković i Radivojević među kolegama, sudijama i advokatima važe za ljude koji su „vrh struke u valjevskom tužilaštvu”, od kojih su mnogi zanat naučili. Naši izvori pretpostavljaju da se radi o nečijim sitnim, ličnim interesima „što će se uostalom videti prilikom izbora novih zamenika” po konkursu koji je Ministarstvo pravde već objavilo. „Osnovano se sumnja” da su, uz pomoć pojedinaca iz Batićevog DHSS-a, što valjevskog, što Valjevaca na visokim stranačkim i pravosudnim pozicijama u samom ministarstvu, „na kvarno” odigrali pojedini advokati (navodno valjevski i lajkovački), koji sebe već vide „u foteljama zmenika okružnog državnog tužioca”. Svi pokušaji da se ministru Batiću i njegovim saradnicima iz ovog kraja, šefici kabineta Snežani Lukić (iz Sovljaka kod Uba) i zameniku Predragu Saviću (iz Rakara kod Mionice), predoče podaci o tome da su u slučaju Đurića, Milakovića i Radivojevića „ogrešili dušu”, kažu naši izvori, ostali su bezuspešni. Štaviše, svi odgovornost prebacuju na druge, „sele” je iz Beograda u Valjevo i Mionicu i obratno, tako da je u tom začaranom krugu vođenja kadrovske politike na srbijanski način „teško biti pametan”.

Šta bi to, eventualno, moglo biti razlogom da se Miloje Đurić, Miroslav Milaković i Milan Radivojević ne reizaberu za zamenike okružnog tužioca u Valjevu? Đurić je, navodno, bio član SPS od 1990. godine. Moguće, ali se zasigurno nije ogrešio ni o koga, nigde nije „okrvavio ruke”. Uz ostalo, reč je o čoveku koji je 60-tih godina prošlog veka bio zanimljiva sportska ličnost, izvanredan drugoligaški fudbaler valjevskog Metalca i Slobode iz Užica, a u struci i predsednik Opštinskog suda u Valjevu.

Miroslav Milaković je postupao u slučaju „Petrovdanskog ustanka”, 12. jula 1999, Bogoljuba Arsenijevića Makija. Zanimljivo je, međutim, da taj slučaj formalno-pravno nije okončan. Presudu o tri godine zatvora za Makija ukinuo je Vrhovni sud Srbije pre septembarskih izbora 2000. Od tada, niti tužilac povlači optužnicu, niti (novi) predsednik Okružnog suda Duško Đukanović zakazuje suđenje. Okružni tužilac Šulović smatra da je u ovom slučaju, što se Okružnog tužilaštva tiče, sve čisto. Koliko je nama znano, Šulović je svojevremeno odbio predlog prethodnog republičkog tužioca Siniše Simića, dat na Batićev nagovor, da povuče tužbu protiv Bogoljuba Arsenijevića. Milaković je, uz to, minulih meseci postupao i u slučaju pokušaja silovanja maloletnice u po bela dana. Osumnjičeni V. S., inače sin Batićevog savetnika i republičkog poslanika DHSS (nažalost iz Valjevskog kraja), oglašen je neuračunljivim i smešten na lečenje „do poboljšanja stanja”, a njegov advokat (možda bi on da sada bude zamenik okružnog tužioca) je tokom istrage tvrdio kako u Okružnom tužilaštvu „sede relikti komunističkog sistema”.

Milanu Radivojeviću je u vreme vakta SPS vlasti, kada je okružni tužilac u Valjevu, kao i u Makijevom slučaju, bio Selimir Andrić, koji je u penziju otišao početkom 2001. godine, zapalo da „tuži” Klintona, Blera, Klarka, gđu Olbrajt i ostalo „belosvetsko društvo”, koje nam je, u proleće 1999. godine, poslalo NATO bombardere. Potpisnik ovih redova svedok je da je Radivojević to činio nevoljno, ponajpre zbog toga što je u ovom poslu „tužiočeva prva i poslednja”, a njegovi zamenici „postupaju po naređenju ili uzimaju radne knjižice i menjaju profesiju”. Optužnice je, uostalom, što takođe nije tajna, za sva okružna tužilaštva u Srbiji, pisao jedan od zamenika republičkog tužioca znamenitog prezimena Maraš. Ministar Batić je navodno sve činio da ga se reši prilikom prethodnog reizbora ali nije naišao na podršku Velikog personalnog veća koje se tada pitalo. U toj priči mnogo više je, čini se, uživao istražni sudija Okružnog suda Dragan Obradović, Valjevac koji se iz Lazrevca u rodni grad vratio po liniji JUL-a, a sada je zainteresovan da napreduje u viši sud (Apelacioni ili Vrhovni sud Srbije). Obradović se, ako sećanje ne vara, baš bio zainatio da istragu protiv okrivljenih pedantno sprovede ali i da im „diplomatskom poštom” uruči poziv za saslušanje.

Ništa ne fali, i dobro je što je tako, ni Mitru Đenisiću, sudiji koji je Makiju odrezao tri godine zatvora u, mnogi su tvrdili, montiranom političkom procesu. Sadašnji predsednik Okružnog suda Đukanović je „promenio mišljenje” o svom kolegi i valjda shvatio da mu on „nosi posao krivičara u prvom stepenu”. Radivojević je „taze postupao” i u istražnom postupku porotiv bračnog para Pavlović iz Valjeva. Suprug Dragan je, po fudbalskoj liniji, bio blizak sa DHSS. U tim relacijama su dobijeni poslovi za njegovu privatnu ali i društvenu firmu „Geobiro”, koju je vodila njegova supruga Jasmina, pa su se oboje našli u pritvoru znog navodnog pranja novca i poslovanja sa fantomskim firmama. Tada je okružni načelnik Milan Gavrilović, čelnik DHSS u Kolubarskom okrugu, inače Mioničanin kao i Radivojević, bio ljut na „sud i tužioce” zbog toga što „zajedno hapse i muža i ženu”.

Bilo kako bilo, što bi rekao jedan valjevski advokat, „nastavlja se komadanje pravosuđa”. Reizbor tužilaca i njihovih zmenika „na svaka tri meseca” svakako je svojevrstan pritisak na njih. Na red bi mogle doći i sudije. Hoće li na ovaj način „sudovi pravde” postati „sudovi potrebe” ostaje da se vidi. Posle smene brojnih predsednika sudova, do kojih je došlo posle 5. oktobra 2000, pa stalnih Batićevih pretnji sudijama i tužiocima lustracijom i reizborima, pre smo se našli na tom nego na putu ozdravljenja „nezavisnog pravosuđa”. U čitavu priču uklapa se i podatak da su na „poslednju zakletvu”, pred premijerom Živkovićem na beogradskom Pravnom fakultetu, zamenici tužilaca po Srbiji, ali i sa godišnjih odmora, skupljani telegramima. Otuda, valjda, ne čudi ni utisak pojedinaca da su se na „svečanom činu” osećali „kao cure sa štajge pokupljene u policijskoj raciji i dovedene na vanredan sanitarni pregled”.