Kula u centru Valjeva

Ljubica Petrović Dražić rođena je u Valjevu 1958. godine (otac Miloš, službenik; majka Katarina iz porodice Tešić, domaćica). U svom gradu završaila osnovnu i gimnaziju, u Beogradu na Arhitektonskom fakultetu diplomirala 1982. Rodni grad joj daje neslućene mogućnosti da se oproba u skoro svim temama koje u to vreme nudi „renesansni”  period  Valjeva.

Iskustvo je sticala u „Jablanici” preko deset godina („teško da će se igde ponoviti tolika koncentracija arhitekata, građevinara, majstora, toliko iskustava neophodnih za kolektivni rad u atmosferi tolerantnih otvorenih razgovora”), slede zahtevni „Invest-biro” i Zavod za zaštitu spomenika a kao kruna njene plodne aktivnosti skoro punu deceniju je u „Gejtu”. Na listi Ljubičinih projekata nalaze se: male porodične kuće, stambene zgrade, javni objekti, rekonstrukcije i intervencije na starim zdanjima pod zaštitom. Svi projekti svedoče o odmerenosti, istanjenom osećanju mere. Promišljenost i nepristajanje na „dopadljivost” temelj je zdanjima koje je sa istom osetljivošću Ljubica Dražić postavila na naše ulice, u naše komšiluke, pred lica naših trgova, u jezgrima nekadašnje čaršije. Stalno traganje za odgovorom na pitanje kako materijalizovati princip „manje je više”  otkriva i njenu, kod drugih arhitekata retku, osetljivost za ambijent u kom projektuje novi objekat. Potvrđuje to i  mudro „smicanje” prema unutrašnjosti bloka poslednjeg sprata na stambenom objektu u Ulici Vuka Karadžića iz poštovanja prema  susednoj  zgradi pod zaštitom, zadužbini porodice Jovanović (nekadanja zgrada Crvenog krsta). Na fasadama njenih zdanja mogu se pronaći elementi koje jedva da i primećujemo na  stambenim objektima  iz 60-tih godina. Time pomaže da u ovovremenoj arhitekturi grada iščitavamo i svojevrstan kontinuitet.

Ljubica Dražić teško pristaje na razgovor. Za ovaj u Reviji „prelomio” je, verovatno, i osećaj ličnog zadovoljstva skoro završenim izgledom najvećeg stambenog  objekta koji je podignut u  ovom gradu. Zgrada na uglu ulica Vuka Karadžića i Pantićeve (kod „Leke pekara”) ima 61 stan  sa poslovnim prostorom na osmom spratu i devet lokala u parteru. Kada je fasada prema jednom uličnom frontu dobila boju, komentari Valjevaca predstavljali su samo  pohvale autoru.

Izbor tamno sivih tonova, skoro crne, sa jakim kontrastom crvene je prilično hrabar?

– Mislim da je  taj izbor bio neophodan. To su dve nijanse  sive i  kao akcenat crvena koja je došla do izražaja sa belom boja oko prozora i prozorčića. Zgrada je u centru grada, ima jak volumen, uz to sa ravnim krovom. Mase  su naglašene, osim sa onim jednim  izbačenim erkerom i terasama prema Ulici Vuka Karadžića. Smatrala sam da treba sve da se poveže jednom jakom bojom, da se naglasi ta težina. A sa druge strane, mislim da nije loše s obzirom i na to da fasada prema Ulici Vuka Karadžića  ima normalnu, umerenu  spratnost koju ta ulica može da ponese.

Prava je zagonetka šta se dešava na vrhu objekta, svojevrsnoj kuli?

– Na samom vrhu će, najverovatnije, biti poslovni prostor. Inače objekat je stambeno-poslovni, sa lokalima u prizemlju, što je uobičajeno. Nas je povukla  mogućnost da se na završnom spratu organizuje poslovni prostor, da se on otvori prema svojoj okolini.

Pretpostavljam je da je grad, gledan odozgo, kao na dlanu? Vidrak, Popare, Peti puk, Kličevac, Boričevac…

– Lepo izgleda i Peti puk ali je nekako lepša strana prema jugu jer se kućice blago penju  prema vrhu brda (Poparski vis), a lepa je i svetlost.  Uvek je na južnoj strani lepo raditi, i pogled je dobar.

Da li je insistiranje na višespratnosti novih građevina u nesaglasju sa zatečenim dimenzijama mreže ulica i trotoara? Nije li aktuelni urbanizam i gradnja u visinu u nekakvoj vrsti neslaganja sa urbanim nasleđem (uske ulice i trotoari)? Osećaj savremenog grada pretpostavlja  „otvaranje” prostora za letnje bašte u centru,  prostora za susretanja…?     

– GUP je doneo nove mogućnosti. Urbanisti su generalno išli na povećanje spratnosti u centru ali ipak traže da se neki promer ulica, rastojanje između objekata zadrži, da visina objekta ispoštuje odnos tri prema četiri, to jest, da u odnosu na četiri jedinice širine ulice tri jedinice bude visina objekta. Urbanistički parametri, koji nam omogućavaju gabarit objekta u prizemlju, takođe predstavljaju ograničenje, nešto dozvoljavaju ali nešto i ograničavaju. Glavno ograničenje koje se pojavljuje u našem poslu  je broj parking mesta. Poštujući te neke urbanističke parametre, došli smo do izvesnog broja kvadrata koji mogu da se pojave na toj lokaciji. Imperativ je, ipak, bila ta građevinska linija koja je ograničena širinom ulice. Urbanisti su nam dozvolili da se povučemo, da gradimo objekat u dubinu gledajući iz Pantićeve ulice. Tim udaljavanjem  povećavali smo spratnost. Tako se došlo do objekta  koji u suštini ima šest spratova a pošto je na samom uglu ulice, urbanistički je dozvoljeno da  ima osam. Složilo se lepo, poštovana je regulaciona linija koja se poklopila sa građevinskom linijom prema Ulici Vuka Karadžića.

Raskrsnice su 60-tih godina, čini se, ozbiljnije tretirane od toga da su funkcionalne tačke ukrštanja ulica. Nisu se nastavila iskustva „pomeranja” na samom uglu ulica masivnih objekata kao  što je, na primer, zgrada Sindikata, kasnije i Robne kuće...?

– Raskrsnica je i u našem slučaju znatno promenjena gledajući iz Pantićeve ulice. Objekat  je pomeren  za jedan metar na  samom uglu i duž Karadžićeve u  prizemlju a  sprat je izašao na onu prethodnu regulacionu liniju. Meni je lepo da se nešto ispoštuje, da se građevinska poklopi sa urbanističkom linijom. Pogotovo u najužem centru grada. Pomeranjem u Pantićevoj pojavljuje se dvorište što je neobična novost, ali izborili smo se. Dvorište je otvoreno prema ulici. Susedna zgrada „Jablanice”, rađena pre nekoliko godina, takođe je dosta povučena sa regulacione linije. Tada je to bilo neobično. Mislim da urbanisti postepeno sprovode ideju da se ulica širi ali i da dobija u visinu.

U gradskim blokovima, koji su prosto preplavljeni novogradnjom, uvažavala se samo parcela, ne postoji nikakav koncept bloka kao „prirodne” celine oivičene ulicama. Da li je to cena brze gradnje?             

– Takav pristup traži radikalna rešenja. Mi nemamo takav standard da  sve rušimo pa da ponovo gradimo. Generalno, nije tu sve urbanistički dobro. U suštini,  dozvoljena su dva objekta na parceli, ulični koji je dominantniji, glavni, i on ima jedan tretman, i dvorišni gde su dozvoljeni objekti niže spratnosti koji moraju da poštuju komšije i svoje okruženje. Mislim da te lokacije ne mogu da izdrže toliko objekata, toliko parking mesta. Čak je bolje uraditi i ovakvu varijantu koju „Gejt” sada radi na uglu Karadžićeve i Pantićeve, da to bude jedan objekat i oko njega parkinzi a ne dva objekta pa parkinzi oko njih…

Grad još uvek nije saradnik na tim poslovima?

– Gledala sam geodetski snimak Valjeva iz 1926. godine. Vidiš na njemu dvorište iza apoteke  u Karađorđevoj 101, pa dvorište iza Sindikata;  tu  su, na takozvanim „mekim” lokacijama (praznim parcelama), posle rata nikle zgrade. To nas, eto, odonda prati, nemaš razumnu intervenciju da grad raščišćava, priprema lokaciju, opremi je pa je proda investitorima. To je „stihija” koja i dan danas traje. Mislim da je neophodno da grad pravi javne garaže ali ne nadzemne već podzemne. To bi bilo pravo rešenje, zdravije i korisnije.

Na prvoj godini fakulteta dobili smo zadatak da nacrtamo stan ili kuću gde živimo, raspored prostorija i situaciju gde se nalazi kuća ili zgrada, sa uličnim prilazima. Ja to uradim, obeležim svoju zgradu, podignutu šezdesetih godina, u sredini bloka oivičenog ulicama Vuka Karadžića,  Pantićevom… Donesem na vežbanje a profesor pita: „Gde je ovo? Kakav je ovo urbanizam? Kako vi uopšte izlazite na ulicu?” U pitanju je profesor Mateja Nenadović, potomak brankovinskih Nenadovića! On je tada, pre toliko godina, imao primedbu. Zamislite kako sada izgledaju blokovi. Zgrade su bukvalno stavljene na prazne parcele. Snimak iz 1926-te, pokazuje da su tada ovde postojale prazne lokacije na kojima su 50-tih godina nicale zgrade. Ne postoji nikakve ideja o celini. Investitor mora da bude jak da bi objedinio parcele i mogao radikalno da interveniše. Vreme čini svoje, stasava se, valjda će neke stvari doći na svoje mesto… 

Kako ocenjuješ valjevska iskustva  u izgradnji stambenih blokova koji su građeni van centra?

– Mislim da je Kolubara II idealna za stanovanje. Ona je humano naselje po tome kako su rešeni prilazi, zatvorenošću za saobraćaj. Baš kako treba. Ali, sa druge strane, velike zelene površine traže slobodne lokacije a toga nema pa se od toga odustaje.

Šta bi bilo tipično i poželjno za grad ove veličine

– Četiri sprata za Valjevo je prava mera. Mislim da su potkrovlja napravila haos u našem gradu, ti mansardni krovovi. I ja sam imala takve zadatke, u Ulici Vuka Karadžića, pored zgrade Vodovoda. Za mene je bilo izazov da uradim nešto slično starom objektu, da se sačuva taj kosi krov nakon blagog nadziđivanja. Prvobitni projekat  na kojem sam intervenisala nudio je veoma „usitnjen” krov, sa mnogo badža, sa ogromnim brojem oluka koji izlaze na ulicu, za svaki prozor posebno… Mislim da  ljudi ne znaju da reše te velike krovne raspone. Ne trude se.

Projekat škole u Brđanima radila si u „Jablanici” pre pet-šest godina. Na nastavak gradnje se čeka uporedo sa talasima prigovora da je megalomanska, predimenzionirana…

– Treći put se kreće: prvo je bilo „zvanično otvaranje”, pa je posle bio „zvanični rad”, a sada se priprema „novi početak”! Inače, taj objekat je dosta razuđen pa izgleda veliki. Za broj učenika za koji je bio projektovan,  bilo je u redu. E sada, ako je pao broj učenika to je nešto drugo. A stara škola „Milovan Glišić” ne zadovoljava potrebe, previše je stešnjena u onoj uličici. Nova je na predivnom mestu, lepa orijentisanost, lep pogled prema gradu. Biće zanimljivo.

 I grad bi mogao biti uređeniji ?

– Nije lepo što niko ne reaguje da se Gradski trg sredi. Svi smo se pritajili. Kada sam završavala fakultet – trg je već bio gotov, sijao je punim sjajem. O njemu se mnogo govorilo, komentarisalo. Najvažnije je da je živeo, mi mladi smo se tu okupljali uveče. Predstavljao je težište grada. A ta težišta se sele, blago  su se pomerala. Taj trg je najlepše arhitektonsko delo poslednjih decenija u našem gradu, zajedno sa zgradom Doma kulture. Velika mu je mana što su objekti koji ga formiraju, napušteni i užasno zapušteni. Čak i oni koje bi grad trebalo da održava, to se decenijama ne radi.