Lice i naličje grada

Pred vama je i treća anketa o valjevskim graditeljskih „dostignućima” i „promašajima”. Za razliku od prethodne dve, u kojoj su sudelovali u velikom broju graditelji - arhitekte, u ovoj o toj temi govore Valjevci sasvim drugih zanimanja, ljudi koji iskreno doživljavaju svoj grad prateći sa pažnjom sve njegove mene. Otuda u njihovim komentarima ima i napomena koje možda nisu u okviru „zadate teme”.

Dragocena su njihova zapažanja, možemo reći i obavezujuća u svojim porukama za one koji planiraju i uređuju grad. Naravno, najzanimljivije je gde su se viđenja stručnjaka i laika saglasila kao i gde, sa argumentima, imate sasvim drugačije viđenje stručno visoko vrednovanog objekta ili urbanističkog opredeljenja. Deo zapažanja je i o temi: šta gradu nedostaje. To su poruke onima, kojima smo dali mandate da vode grad.

Ova anketa razlikuje se od prethodne dve jer, sem ponekih izuzetaka, nema rang liste. Toliko nismo mogli tražiti od ljudi kojima nije deo profesionalne obaveze i znatiželje da imaju takve vrednosne liste.

Zahvaljujemo Valjevcima, koji su sa iskrenim poštovanjem prihvatili da o svom gradu progovore i na ovaj način.

Milojka NIKOLIĆ, trgovac, papirnica „Hartija” na Keju – Najlepši mi je centar grada, gde je spomenik Desanki Maksimović, pogotovu što je sad u blizini otvorena knjižara „Plato”. Lepa je Kolubara u centru grada, posebno od kad je uređen silazak na reku sa stepeništem kod Doma kulture. To mesto je nekad baš bilo ružno. Od kada je sređen i prilaz Pećini, sa parkingom, nemam problema da povedem prijatelje, kad dođu u Valjevo, u „Lovački dom”, „Ribolovac”, na „Platane”. Lepo je na Markovoj stolici, na Vidraku. To je najlepše što Valjevo ima.
Ono što ne valja je to što se svaka kuća razvaljuje, otvara za lokale, razbijaju se sobe. Možda to mora u ovim vremenima. A Tešnjar smo zato upropastili. Bio je namenjen malim dućanima, prodavnicama, zanatima. Sve se iselilo u delove grada gde je mesto za drugu vrstu lokala, u Karđorđevu ili u Pantićevu, gde su uglavnom stambene zgrade. Tešnjar je, na žalost, napušten. Po meni, bilo bi bolje da se napravi jedan veliki tržni, distributivni centar za te male lokale, a ne da se razvaljuju kuće.

Ovo je drugačije vreme, mladi drugačije doživaljavaju grad, ali on im, čini mi se, ništa ne nudi. Imaju kafiće i televiziju kod kuće. A mi smo imali korzo, parkove, boiskop. Iščekivao se svaki film sa uzbuđenjem. Svaki dan sa Carića putujem u grad užasnim putem koji se ne održava.

Ljubica PERIĆ, tehnolog – Nekoliko novih zgrada po Valjevu, koje su lepo okrečene, daju vedrinu gradu. Održavanje „Kolubare dva” je za svaku pohvalu. Park je predivan. Pošto nisam Valjevka, kad mi dođe rodbina svi su oduševljeni tim naseljem – i kako je postavljeno, i kako je oko zgrada uređeno. Gradski saobraćaj je veliki plus za sve koji su ga pokrenuli i organizovali, mada na stajalištima nedostaju table sa podacima o stanici, sa koje linije tu staju autobusi, kada kreću.

Spomenik bez glave mi se ne sviđa. Ne bih komentarisala.

Dečije i školsko odeljenje u Domu zdravlja izgledaju katastrofalno. Plafoni otpadaju, prokišnjava, vlaga, kad pada kiša curi na sve strane, kofe po hodnicima. U bolnici ružno izgleda zgrada Antituberkuloznog dispanzera, bolnički hol izgleda kao podrum, a novi pult za zakazivanje pregleda meni je ruglo. Ima mnogo ruševina, posebno u centru. Imate u Karađorđevoj 105 staru kuću, raspada se. Nekultura parkiranja po trotoarima je masovna, sa decom jedva da možete da idete normalno. Policije nema na ulicama, ima je samo kad počne školska godina. Govorilo se o pozornicima ali ih nema. Pre nekoliko nedelja bila je tuča pred Ekonomskom školom, to bi verovatno bilo sprečeno da je bilo pozornika.

Gradu nedostaje javni WC. Nedostaje šinterska služba, azil za pse.

Najviše mi smeta neljubaznost i nepridržavanje satnice. Ako ste prinuđeni da negde nešto čekate, predate, pa naiđete u vreme pauze, računajte da sve traje mnogo duže. To je opšta pojava.

Za decu grad ništa ne nudi. Nema nikakvih „igraonica”. Jedino maskenbali za „Tešnjarske večeri”. Znam da je Valjevo mali grad, ali za decu bi trebalo da zaživi dečije pozorište, a za odrasle češća pozorišna gostovanja.
I najviše što Valjevu treba je – toplana.

Kaća JANKOVIĆ, vajar – Ono što trenutno preovlađuje kada pokušam da osetim šta za mene jeste Valjevo suštinski su dva osećanja naspram kojih mi pojedinačno nabrajanje (tipa: novi trg je ružan, fali mi klub za izlazak, ne gledam više bioskopski izlog) ili pokušaj da objektivno prostorno komentarišem – nema smisla.

Moje prvo osećanje Valjeva je vezano za veličinu neba (kad se uopšte vidi od smoga, dodali bi neki). U stvari, kad god sam u gradu, nekako sam najviše svesna neba. Onda se zagledam u brda sa kućicama oko grada i na kraju sam tek svesna samog grada, tih ulica i građevina pored kojih prolazim. A i ta svesnost se uglavnom dešava, ne u kategorijama lepog i čistog, već do te mere prepoznatljivog prostora i atmosfere da je to, u stvari, nekakva vrednost koju Valjevo ima za mene, koju ne znam kako bih opisala osim sa – „Valjevo”. Eto, dopada mi se ta nadmoćnost neba nad gradom, neskučenost visokim zgradama, nekada ta svetlost sunca kad se prospe po tim, na sećanja svedenim, poznatim delovima grada.

U stvari, za drugo osećanje je vezan konkretan prostor, i kao određen prostor i kao simbol. To je galerijica „UmETNOst” u Tešnjaru, mesto bliskosti koje samo mali grad, baš zbog tog „mali” i može da ima. Sa dešavanjima, koncipiranim sa ozbiljnošću većom od većine „velikih” koje sam ikada igde videla. I onda, ne samo neviđenje svega toga već brisanje, bez traga. U stvari, sa i te kakvim tragom. To je sada zaključana, mračna prostorija sa nekim pokačenim fotografijama, da-nešto-visi. Za mene, čak, zastrašujuće za pogledati „na tu stranu”, u prolazu, jer imam osećaj neke zloslutnosti. Kao da se odigrala razmena nekih sila, loše i dobre, pa prevladala loša. Paranoično reagovanje na sve što iole izleće iz konvencionlanosti, brisanje tragova svega takvog, spokojno svođenje na dobru, staru konvencionalnost: oranizovanje površnih festivala koji su „siguran teren”, u kojem nema nepredvidivosti.

Mira SMAJEVIĆ, lekar – Valjevu nedostaju toplana, gasovod, staze za pešake, više zelenila. Nedostaje nam pravi tržni centar, savremen, a ne kao sada prodaja sa neuglednih tezgi udžerica sa kojih vam kaplje voda za vrat i za najmanjih kiša. Kad kažem da nema šetališta, mislim da se sve icrpelo na Pećinu. Ko vozi bicikl zna kakva je muka voziti ga po gradu jer nema biciklističke staze. Haos je sa parkiranjem na trotoarima. Ako ste sa detetom u kolicima, ili sa invalidskim kolicima, morate sići na kolovoz. Dodatne nevolje su što jedva da ima prelaza, rampi sa trotoara.

Valjevo nema biblioteku. U teškim vremenima mora se naći para za takvu instituciju. Da bude veliko svetlo zdanje sa ogromnom čitaonicom u koju bi dolazili da u centru grada prelistamo štampu, prelistamo knjige, pa i da ih čitamo. Treba da uđemo u Evropu, a ne kao što smo sada u kućama, pred ekranima. Institucije nas odbijaju hladnim salama. Kome se ide u ovakav bioskop? Čini mi se da su do skora neki ljudi, koji su vodili Dom kulture, nudili programe koji su nas izvlačili iz kuća.

I pored svih napora – smeće se češće iznosi – grad je prljav. Svaka gradska vlada išla je u inostranstvo (Francuska, Češka, Nemačka), da vide fabrike za reciklažu otpada, trošila su se sredstva ali bez efekta. Utisak da se higijena održava nestane čim skrenete van centra grada.

Deo grada u kojem se uvek lepo osećam je Tešnjar. Čak i pomisao da krenem u staru čaršiju. I na Poparama. Vidik na grad je predivan, predivna je ona gusta četinarska šuma, ceo Vidrak je predivan. Uvek pomislim, kako su naši Bairci znali gde treba stanovati.

Moj san su Divčibare. Nekontrolisana gradnja ih uništava, ne znam zašto se to dozvoljava. Dovoljno je da vidite hotel „Pepa”, ono ruglo podignuto u centru, u parku gde su bili borići i klupe. Seče se šuma kao nikad ranije. Provide se one nekad guste šume. Nećemo uskoro čuti ni tišinu na Divčibarama.

Dušan JOVANOVIĆ, fotograf – Sviđa mi se što je zgrada Skupštine opštine renovirana, ne liči više na golubarnik. Nije važno šta je u njoj već u kakvom je okruženju, mestu u gradu. Jer, kad pogledate okolo to su zgrada Pošte, pa Gimnazija, pa Nacionalna banka, a onda zgrada Opštine koja nije ličila ni na šta. Kada bi nakon ovog poduhvata Valjevo imalo snage i volje da obnovi zapušten Grdski trg!

O načinu na koji je prostorno obeleženo 200 godina od Ustanka moram da kažem nešto. Postavili smo čudo, saplićemo se o njega, nije više bitno ni da li ima ili nema glavu. Ceo slučaj govori da smo propustili šansu da velikim povodom prostorno rešimo neuređeni deo grada kao što smo to pre radili.

Za duže vreme nismo uspeli da u prostoru koji nas okružuje, mislim na Valjevske planine, osmislimo sadržaje „turizma”, za mlade pre svega. Taj prostor je bogom dan za to. Imamo dve lokacije – Divčibare, koje su zamrle, i, kako-tako živ, Dom na Medvedniku. U tom prostoru smo mogli da pokrenemo edukativne prirodnjačke programe. Nije sva „klijentela” vezana za Mitrovac, Taru, Zlatibor. Ima i drugih interesovanja u svim generacijama. Takve uslove pruža okruženje Valjeva.

Nije dobro što nemamo mudrosti da zbog raznoraznih peripetija stavimo u funkciju Petničku pećinu. Da u sređenom pretpećinkom prostoru sednemo i dogovorimo se kako da to ponudimo istaraživačima, prirodnjacima i turistima. Istraživačka stanica u Petnici nije doživela u silnim smenama vlasti koje su obećavale, da se do nje popravi onih 300 metara puta, da se ne uništavaju vozila, preskaču jaruge. Zapravo, nema ni 200 metara te razvaline od onoga što treba da bude put kojim svakodnevno dolaze eskurzije, deca, polaznici istraživačkih programa, naučnici.

Seka MAKSIMOVIĆ, psiholog – Ono što je lepo i što se može pokazati drugima su valjevski trgovi – Desankin, Titov, Živojina Mišića. Ni jedan od njih nije mnogo iskorišćen u smislu negovanja i održavanja običaja i praznika ovog kraja, a u kojima bi učestvovalo mnogo ljudi iz Valjeva i valjevskih sela, udruženja i grupa dece, mladih, starih, domaćica, osetljivih (invalida, psihijatrijskih pacijenata, Roma...) u formi izložbi radova i kostima ovog kraja, koncerata etno muzike, malih trgovina (ne buvljaka)... Možda bi to bilo zanimljivo i za Valjevce ali i turiste. Pa i dobra prilika za sve koji žele i umeju da pokažu svoja umeća, održe tradiciju i kulturu ovog kraja.

Valjevu nedostaje dobar bioskop. Dobar u smislu tehnički opremljenog prostora (od audio i video opreme do funkcionalno organizovanog prostora) kao prilika da se sve generacije vrate u bioskop.

Ono što je lepo i iskorišćeno u Valjevu je reka Gradac sa svojim pratećim objektima. Ona je pravi biser, koji stvrano treba pokazati svakom valjevskom gostu. I ono što ide uz Gradac može biti zanimljivo: kafanice pored reke, vodenice, prodavnice drvenih suvenira, konjički klub, improvizovani kamp u kojem se živi od maja do oktobra i koji predstvlja već „instituciju” reke. I naravno – čiste plaže i ledena voda.

Dragan STAMENIĆ, istoričar umetnosti – Promašaji: 1. Izgradnja nove (stare) pijace u Vitkovića ulici; 2. Izgradnja „pijace” – tržnog centra između Ljubostinje i duplih traka; 3. Parterno uređenje pešačke zone kod „Grand hotela”; 4. Započeti radovi bez uslova nadležne ustanove zaštite i njihov prestanak na Domu vojske; 5. Presecanje Čika Ljubine ulice; 6. Lokacija za novu fabriku „Gorenja”; 7. Benzinska pumpa na ulazu u Tešnjar.
Ni mnogo bogatije sredine (gradovi) od Valjeva ne mogu da sebi dopuste takav luksuz da za potrebe relativno malog grada, podignu dve pijace na rastojanju od nekoliko stotina metara. Na nesreću, ne zna se koji je veći investicioni promašaj, o arhitektonskim „dostignućima” da ne govorimo. U svetu mnogi gradovi veličine Valjeva i nemaju stalnu pijacu, već je to pre podne trg ili deo ulice. A u toku dana, obično oko podneva, sve se očisti i život teče dalje. Složićete se, dragi sugrađani, mnogo jeftinije za sve nas. Kad smo kod pijaca, grad Šabac je davne 1938. godine, dobio zatvorenu pijacu, koja i dan danas služi svojoj nameni. Koji je ovo vek, opštinski oci Valjeva?

Jedna dobra zamisao, koja je aktuelna u celom svetu, pa i kod nas, pretvaranje ulica u pešačke zone, u Valjevu, na potezu od spomenika Desanki Maksimović do „Grand hotela”, je opterećena nepotrebnim sadržajima (predimenzionirani oivičeni ružičnjaci, česma, denivelacija trga prema reci, pogrešno postavljanje dva spomenika jedan naspram drugog a ni jednom nije mesto tamo gde su postavljeni) itd. Mnogo sadržaja na malom prostoru, pešak se i ne oseća sasvim opušten (mada, mora se priznati, zimi ovaj trg postaje otvoreno klizalište, pa ko preživi pričaće).

Dom vojske, podignut 1928/29. godine prilozima oficira tadašnje vojske, doživljava, iako je pod zaštitom države, neslavne trenutke i to zahvaljujući investitoru koji je započeo radove (bez uslova Zavoda za zaštitu spomenika), pa stao sa njima, tako da smo svedoci propadanja jednog od najvrednijih objekata međuratne arhitekture u Valjevu.

Nesrećna Čika Ljubina ulica na dva mesta je fizički presečena: najpre soliterom, zatim izgradnjom stare autobuske stanice i zgradom Doma kulture. Na taj način jedna vrlo bitna ulica u centu grada prestaje da postoji.

Za određivanje lokacije za fabriku „Gorenje” kod Poljoprivredne škole izlišno je govoriti: nama nije dovoljan argument Kožara (pre Drugog rata lokacija joj je bila u Lukavcu, 11 km od grada) ili druge fabrike locirane u centru grada. „Krušik” je pre Drugog rata u odnosu na tadašnji grad bio na dalekoj periferiji. Danas je u samom gradu. Zašto nova fabrika u gradu?

Uzaludno svi argumenti da nije mesto za benzinsku pumpu na ulazu u Tešnjar, pare su odvojene za njenu rekonstrukciju, kao da ovako našminkana manje smeta.
Sad da hvalimo.

Nesumnjivo da je najznačajni događaj, koji je, hteli mi to ili ne, uveo ovaj grad u evropske tokove je PLAN MESTOPOLOŽENJA MESTA ZA VAROŠ VALJEVO 1855. GODINE. Po ovom planu leva obala Kolubare dobija ortogonalnu podelu ulica, tj. pravilno organizovane kvartove. Na primeru četvrti koja je omeđana ulicama Karađorđevom, Vuka Karadžića, Čika Ljubinom i Vojvode Mišića, vidimo šta to praktično znači: na relativno malom prostoru organizovan je kako javni (vitalne ustanove za grad: sudovi, škole, muzej, hotel, pošta, galerija, banka, park), tako i stambeni život. Pamtimo ga i po drugim sadržajima, kada su tu bile tri škole, kafana u kojoj su se održavale pozorišne predstave, čak i zatvor. Da ne zaboravim i najstarije sačuvano zdanje grada, Muselimov konak je tu. Značaj ovog kvarta i objekata u njemu su tim veći što znamo da su graditelji bila vrhunska imena srpske arhitekture: Jovan Ilkić, Dragutin Đorđević, Dušan Živanović, u novije vreme arhitekta Đukić.
Šta nedostaje? Centralna toplana, koja bi rešila problem prezagađenja u gradu.

Branko POPOVIĆ, železničar – Nemamo pravu knjižaru kao mesto gde će se preporučiti knjiga. Tešnjar je imao neku dušu, sad je nema, zadržao je ono spoljnje, arhitektonsko. Čak ni „Tešnjarske večeri” više nisu gde bi trebalo da budu. Valjevo nema hipodrom. Kao mali, sećam ga se tamo kod bolnice. Izgubili smo prvoligaše u sportu, pa nije čudo da smo i hipodrom izgubili. Počela je da se gradi sportska hala sa zatvorenim bazenom, pa se odustalo. Trebalo bi i hipodrom i halu da Valjevo vrati. Ne dovršimo ono što započnemo. „Kolubara dva” je izgrađena, to su samo stanovi, a nema škole, nekakvog centra da se ljudi okupe oko nečega. Nema sportskih terena. Mislim da je sve to bilo u planu. Svako veće naselje trebalo bi da ima te sadržaje.

Meni je uvek bio omiljen Desankin trg. Okupljali smo se tu, sedeli pred „Zlatiborom”, „Obnicom”, leti posebno. Stare kafane nestaju. Nemamo ljudi, koji bi doveli druge vredne ljude, sa strane, da grad malo živne.
Sramota je ono što se dešava sa Domom vojske. Nekada je to bio kulturni centar Valjeva, naporedo sa Domom kulture. Imao je biblioteku, gostovali su književnici, bio je bioskop, predstave. Sad propada! Kao da neko namerno radi na tome da opada kvalitet kulturnog života. Valjevo sad nema biblioteku kakvu bi trebalo da ima. Da ima veliku salu sa čitaonicom, sa svim što ljudima treba da se prosvete.

Branko LAZIĆ, istoričar umetnosti – Svakako, dobar je svojevremeni naum da se Miloševa ulica i gravitirajući prostor urede kao pešačka zona (što je i učinjeno), ali, izuzimajući „nevidljivu” komunalnu infrastrukturu neophodnu građanima ovog dela grada (što je za pohvalu), „vidljivim” rešenjem su oskrnavljeni tkivo i duh autentičnog ambijenta gradske „trgovačke žile”. Od zatečenog jednostavnog ambijenta raskrsnice, tj. jezgra oko „Granda” i „starinskih” uskih trotoara doskočili smo na „klizavu” pjacetu i bezličnu „bečku štraftu”, globalističkog koncepta. Slično, uz uvažavanje autora i nagrade za realizovano rešenje, Gradski trg, osim na hameru, nije respektabilan centralni urbani prostor.

Retko pominjana Železnička stanica, kojoj se često nezasluženo kolosečko-pružno-lokacijski zamera (kao i drugim prostorima i objektima) jeste jednostavna, primereno funkcionalna zgrada, relativno malog volumena i kapaciteta, ali sa pritajenim refleksom metropolske periferije. Takođe, još uvek postoje potencijali za spas delova Čika Ljubine, Pop Lukine i Mišarske ulice, kao oaza toplog nasleđa urbane plemenitosti (usput, Čika Ljubinoj ulici kod „Kasapa” nepotrebno je promenjen naziv u Vojvodin trg, jer je ona i po starini i po formi – ulica).

Prirodno, postoji još urbanističko-arhitektonskih „manjih pogodaka i promašaja”, ali, na malom prostoru , nemoguće je o njima nešto više reći. U krajnjoj liniji, potrudimo se da razlikujemo „novi grad u pustari u Teksasu” od „starijeg grada na obalama Kolubare”. Ipak, mali smo mi, a grad, naravno, niti je nastao, niti će nestati sa nama…

Jasmina MOMČILOVIĆ MILOŠEVIĆ, pedagog – U vreme dok sam studirala, pre petnaestak godina, s ponosom sam dovodila kolege iz drugih provincijskih gradova (Užica, Šapca, Čačka) i Beograda u Valjevo, nekada tako živu i naprednu varoš. U međuvremenu, kao da je vreme stalo za Valjevo, nekadašnje provincije izrasle su u gradove, a u Valjevu su vidljivi tragovi svih inflatornih, ratnih i kriznih godina, ali i nedostatka brige i vizije za lepši grad.

Lista loših rešenja, po mom mišljenju, mnogo je duža od one pozitivne. Kad posmatrate grad u celini, utisak koji se nameće je da su i lepi i uređeni prostori, prosto zasebna celina, nepovezana sa svojim okruženjem, prostor za sebe koji ne komunicira sa okolinom (Vukov spomenik na staroj železničkoj stanici, ili trg na Jadru zagrađen trafikama); da su otvoreni prostori ili prostorne celine ispresecani objektima na mestima gde im mesto nije (celina od Gimnazije do Desankinog trga, obale Kolubare i dr, a čini se da će to biti i sa objektima na staroj pijaci). Naravno, teško je ispraviti ovakva rešenja, ili magistralu po sredini grada, ali je zato moguće regulisati izgradnju stambenih zgrada koje „ulaze” u trotoare, trafike koje ih osvajaju, rušenje starih kuća i pretvaranje soba u lokale bez koncepta. Moguće je, bar pokušati, da se nađe rešenje za parking prostore, koji neće ugrožavati stanare zgrada, posebno u centru grada, i uzurpirati prostor za igru dece.

Ono što meni, građaninu, posebno smeta je nemogućnost grada da očuva bilo koju ambijentalnu celinu ili istraje na njenom uređenju do kraja (Karađorđeva ulica, Tešnjar, kej Kolubare); stambene zgrade visoke spratnosti pored jednospratnih kuća, nadziđivanje svugde i po svaku cenu, mešavina stilova, ili, jednostavnije, nedostatak stila i reda, odaju utisak da se radi samo za zadovoljenje trenutnih potreba, bez koncepta i vizije o izgledu grada.

Tužne slike palanke posebno postajemo svesni u situacijama kada grad treba pokazati strancu u neko hladnije doba godine, kada je gosta teško fascinirati slikom prirode u okolini. U jednoj takvoj situaciji, koja mi se skoro desila, sve što je lepo u Valjevu uspeli smo da obiđemo za dvadesetak minuta. Da prošetamo od Gimnazije, preko Desankinog trga, prostorom oko „Granda”, zavirimo u Tešnjar, pa pored Muzeja, Gradskog trga, pored zgrada sudova, onim delimično sačuvanim delom Karađorđeve ulice do Jadra na Pećinu, izbegavajući Knez Miloševu ulicu, koja sa svojim lokalima, i pored uloženog, za mene i dalje odaje sliku provincijskog siromaštva. Naravno, nismo izostavili Pećinu, lepu ali nedovoljno iskorišćenu, kratko šetalište na keju i sportske terene uz obalu.

Da ne bude samo kritika, na mojoj pozitivnoj listi najnovijih graditeljskih poduhvata pada mi na pamet nekoliko stambenih zgrada (u Pantićevoj, Vuka Karadžića ulici...), objekti kao što je zgrada SUP-a ili zgrade Paviljona i nekoliko rekonstruisanih kuća.

I za kraj, mislim da bi pojedina rešenja o uređenju grada trebalo ponuditi na uvid građanima, omogućiti im da o njima daju svoje sugestije i mišljenje i ugraditi ih u kreiranju vizije grada po meri onih koji u njemu žive.