Ljiljana Stanojević

Zasnovala je, još 1991. godine, sopstveno preuzeće «Stanojević», istrajava u toj svojoj privredničkoj akciji i pokatkad biva uočavana po onome što radi i kako radi. Između ostaloga, dobila je 2007. godine tek ustanovljenu nagradu Regionalne privredne komore Valjevo kao najuspešnija žena preduzetnica, zabeleženo je tada da Ljiljanina firma ima desetoro zaposlenih. Učestvovala je u osnivanju Komorinog Saveta za žensko preduzetništvo «Eva» i Udruženja valjevskih metaloprerađivača. A u junu 2011. godine Srpski parlament preduzeća promovisao je za ambasadorku ženskog preduzetništva. Ljiljana je, naporedo, veoma angažovana i u Planinarskom udruženju «Povlen».

Da bi ovo pisanje o Ljiljani Stanojević bilo  koliko-toliko potpunije, neka se zna i to da je u Valjevu završila Mašinsku tehničku školu, u Beogradu diplomirala na Fakultetu organizacionih nauka, pre sopstvenog preduzeća «Stanojević» radila je u nekadašnjoj Fabrici vijaka «Gradac».

Odvažno su se u samostalna privredna pregnuća tokom proteklih dvadesetak godine uključivale i poneke druge Valjevke. Može biti da ih, poput Ljiljane, ima još i tako istrajnih što već u prilikama u kojima živimo predstavlja lep i uspeh i primer. Više ih je, uostalom, nego ikada ranije.

Tom krugu pripada i Slavica Tomašević koja je desetak godina direktorovala u Valjevskoj pivari  značajno doprinoseći da to preduzeće preživi sve neprilike kojima je bilo izloženo. 

Praveći knjigu «Valjevke» uočili smo da je najranija Ljiljanina prethodnica izvesna Lujza N. Balen što je još 1885. godine u tamnavskoj Crvenoj Jabuci otvorila sopstvenu pintersku radnju pa o tome dala i oglas u «Srpskim novinama». A u Valjevu je 1894.  godine neka Ceka («žena Jove Nikića») držala krojačku radnju i u njoj imala šest radnica. Lujzine i Cekine sledbenice su Milica i Anica Slavuj koje su vodile porodičnu štampariju u situacijama kad su ostajale bez muževa; Milica početkom 20. stoleća a Anica u vremenu između svetskih ratova.