Ljubavi učitelja Gajića

Za sve Ljižane i Kačerce Dragan Gajić je jednostavno – učitelj Gajić. A za ostali deo sveta on je „Lepo polje” – rasadnik u selu Liplju. Na blizu pet hektara uzgaja oko 400 vrsta četinara, lišćara, ukrasnog grmlja i rastinja, cvetnog drveća, na radost i divljenje posetilaca, koji tu (pored kupovine), dožive praznik za oči, osveže dušu, osete dubinu i lepotu prirode, siti se izrazgovaraju sa Draganom, koji je pravi vodič i domaćin plemenitog dela prirode.

Dragan Gajić je rođen 1948. godine u selu Ivanovcima, u bogatoj seoskoj porodici. Od dede Milovana je nasledio ljubav prema biljkama, pčelama i prirodi. Kao učitelj službovao je u Tesliću (Bosna), Bošnjanoviću, Cvetanovcima, Štavici i Ljigu. Pre tri godine je otišao u prevremenu penziju.

Šta reći o Draganu? Šta odabrati od onoga o čemu bi se mogla napisati čitava knjiga? Kao pčelar imao je i do 150 košnica. Sakupljač je i zapisivač narodnih umotvorina. U Štavici je bio osnivač kulturno-umetničkog društva i pevačke družine „Veseli Štavičani”. Godinama je bio glavni organizator i scenarista za „Narodno prelo” i druge programe „Kosidbe na Rajcu”. U svemu je imao najboljeg saradnika u svojoj supruzi Jeli, takođe učiteljici. Njihova škola u Štavici je još 1977. godine proglašena za najuređeniju u Srbiji... Dragan je do sada dobrovoljno dao krv 76 puta. Za „Najdražeg učitelja” u Srbiji proglašen je 1987, a 1995. i 1996. otišao je u Katerini, u Grčkoj, da uči decu izbeglu od rata u Bosni i Hrvatskoj.

Neumorni Dragan je po dolasku za učitelja u svoj kraj postao najaktivniji član Pokreta gorana koji su, pod rukovođenjem čuvenog Momčila Žilovića, tih godina bili najbolji u Srbiji. Ni sam ne zna koliko je dana proveo na pošumljavanju Rajca, Suvobora, Ravne gore i drugih manjih goleti. Za nagradu dobio je 200 malih sadnica obične smrče koju je zasadio u rodnim Ivanovcima. Posle tri godine prodao je polovinu i kupio – hiljadu. Obilazeći rasadnike po Srbiji osetio je pravu ljubav prema oplemenjivanju prirode. Zasnovao je novi rasadnik u selu Liplju, blizu Ibarske magistrale, gde sada provodi svaki dan od jutra do mrklog mraka.

Na čuđenje kako stigne da se posveti toliko, i tako priželjno i prisno, svakom poslu i svakoj ljubavi, kaže:
– Kad nešto radiš a voliš nije teško. Naročito kad su poslovi različiti. Radeći jedno odmaraš se od prethodnog. Kad se fizički umorim, ili kad leti upeče zvezda, uzmem knjigu. Koristim domaću i stranu stručnu literaturu – na srpskom, slovenačkom, ruskom, grčkom. Sarađujem sa Šumarskim fakultetom u Beogradu. Jedan njihov student je diplomirao na mom rasadniku. Zdravstveni nadzor nad mojim biljkama vrši Institut za šumarstvo. Sva kompletnija ozelenjavanja i uređenja prostora radim po projektima stručnjaka pejsažne arhitekture. Ozelenio sam mnogo javnih i privatnih prostora širom zemlje, najviše u Beogradu. Moje rastinje ukrašava nekoliko stranih ambasada, Etno park u Koštunićima. Moje mušterije i moji prijatelju su i Svetlana – Ceca Bojković, Goran Bregović, Dušan Ivković... Moje „Pančićeve” omorike rastu na obali Egejskog mora ali i na Olimpu, na visini od 1600 metara.

Dragan Gajić je mnoge biljke iz dalekih zemalja nabavio i prilagodio našem podneblju. Ima tu, između ostalog, kineskih kurika, japanskih dunja, sirijskih ruža, koreanskih jela, bezbroj raznih tuja, kleka, smrča, borova, ukrasnih cvetnih lipa i bagremova, žalosnih vrba i dudova, oraha, lešnika, badema i još stotine vrsta četinara i lišćara kao i oko 150 raznih „perena” (ukrasnih travki). Ima sadnica malih, „za u gepek”, a i onih visokih i do pet metara, za kamion i dizalicu, sa busenom teških i do četiri tone.

Svako ko dođe u „Lepo polje” Dragan prima više kao gosta i turistu nego kao kupca. Razgledajući pod konac nanizane redove raznog drveća – biljaka – zelenog, srebrnastog, zlatastog, listopadnog, i usput slušajući iskustva i uputstva, od Dragana i njegovih biljaka se teško rastati – od praznika za oči, uši i dušu.

Skoro da je suvišno reći da je Dragan Gajić za svoje plemenite biljke dobio skoro sva naša postojeća priznanja i nagrade. U poslednje tri godine sa Novosadskog sajma se nijednom nije vratio bez osvojenog pehara. Uvek je u nečemu bio prvi: šampion kvaliteta, šampion sajma, uređenost štanda, raznovrsnost eksponata. Ipak, kaže, najdraža su mu priznanja od ljudi kojima je dvorišta pretvorio u rajske vrtove sa kojima je i dalje ostao u kontaktu i prijateljstvu. Često mu šalju fotografije porodice uz ograde i ukrasno drveće iz Draganove mašte i rasadnika.

U katalogu svog rasadnika „Lepo polje”, Dragan je napisao i ovo: „Uvereni smo da biljke, na njima svojstven način, misle i razlikuju dobro od zla, ljubav od mržnje... Mi ih negujemo znanjem i ljubavlju, a one odgovaraju lepotom i vitalnošću”.