Maestro, pionir i klasik fotografije

Ovog leta stigla je vest da je u Torontu umro istaknuti srpski umenik fotografije Branibor Debeljković. Neumorni mladić foto scene, kako ga je nazvao Kosta Vasiljković, „bio je radoznali eksperimentator, teoretičar, istoričar sa naučnom akribicijom, kritičar, oranizator i pedagog velike erudicije i neprikosnoveni arbitar, u isto vreme pionir i klasik moderne srpske fotografije. Maestro Debeljković napisao je predragocenu istoriju „Stara srpska fotografija” sa istoimenom izložbom”.

Dragocene su bile veze ove beskompromisne ličnosti neverovatne energije i sa Valjevcima i Valjevom. U monografiji, objavljenoj povodom 65 godina stvaralaštva, među značajnim događajima, autor pominje da su četiri njegova rada na izložbi fotografije „Susreta Abrašević” 1981. godine. A u napomeni za 1990. godinu stoji: „Pripremio sam izložbu 40 portreta za Muzej u Valjevu. Sve je bilo završeno i za pripremu kataloga. Nisu održali izložbu (nema para!)”.

U pomenutoj monografiji, u izdanju Art galerije i FKK „Čačak”, objavljene su i dve fotografije iz 1978. godine: Smiraj sunca nad Valjevskim planinama i Zorom u drva - Debelo brdo – Povlen, kao i rad iz 1983, Ograda - Debelo brdo na planini Povlen.

Bile su to godine kreativne saradnje sa valjevskim fotografima. U svim svojim intervjuima, Dušan Jovanović sa poštovanjem govori o tome. „Doveo sam ga na Valjevske planine u vreme kada je radio Kopaonik. Video je da je naša ovdašnja priča - Medvednik, Povlen, Maljen, Jablanik - bolja od Kopaonika. Pitomiji su pejsaži, lepše linije. Nisam sa Debeljkovićem bio mnogo na terenu, ali sam od njega mnogo naučio. On može da napravi dobar pejsaž i u gradskom parku. Njegovi komentari o crno-beloj fotografiji su mi i danas od koristi”, kaže Jovanović u Reviji „Kolubara” iz decembra 1997. godine.

Poslednji boravak Branibora Debeljkovića, po obrazovanju apotekara (!), u Valjevu bio je povodom otvaranja izložbe „Srbija, zemlja očuvane prirode”, Dušana Jovanovića, 15. juna 2000. godine u Narodnom muzeju. Sa radošću i zadovoljstvom je govorio o valjevskim fotografima, ali i sa ponosom profesora i maestra, što nije krio.