Mihailo Jokić

Primat među ovdašnjim prošlomesečnim junacima izborio je, učinio je to ubedljivo, Mihailo Jokić, nedavno smenjeni predsednik Skupštine Grada Valjeva, nekadašnji doministar i ministar obrazovanja, dugogodišnji srednjoškolski direktor itd. Nekadašnji gorljivi komunista i socijalista, pa socijalistički frakcionaš, od skora je napredni radikal koga, bar u tome, odlikuje mladalačka ostrašćenost. A stigao je i do starosne penzije.

Kad je 16. uveče prestala predizborna ćutnja i prošlo još sat ili dva vremena slavodobitno se Jokić oglasio na televiziji nezaustavljivo vičući pri tome. Pretnje je upućivao na sve strane. Mnoge je smenjivao još te noći ali ipak i ponešto ostavljao za naredno jutro. Zavodio je vanredno stanje u Valjevu. Sebe hvalio i malo koga još, mnoge unižavao.

Hitro sam ugasio svoj jedini televizor pribojavajući se da ne čujem i ono staro «Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće!» Onome ko je stao uz ljude što su se okitili vojvodskim činovima i zagovarali ubistvo 100 Muslimana za jednog Srbina mogao bi se bliskim učiniti i takav poklič.

Likom i delom Mihaila Jokića već sam se bavio na ovome mestu. Kad smo se potom sreli, njegov komentar je bio gotovo filozofski: «Ne diraj u govno! Kad ga zgaziš, ti se usmrdiš!»

Prošle su od tada dve godine. U međuvemenu je, iz samo njemu znanih razloga, Jokić prestao da mi odgovara na uobičajene pozdrave. A pre nekoliko dana, umesto eventualnog koliko-toliko uljudnog pozdrava, ispoljio je zadovoljstvo što sam zdravstveno unekoliko popustio. «Bog te kažnjava!» - bile su njegove ničim izazvane reči. Na pitanje, prirodno kad je on u pitanju, «Ima li, Miko, Boga?» hitro je odgovorio «Ima, ima!» Dotle je, eto, evoluirao nekadašnji ostrašćeni ateista.

Uzdam se, iskreno, da mi je takvom Jokićevom blagonaklonošću život produžen za novih desetak godina.