Milan Janković

Milan Mića Janković

Bio je sportista od glave do pete, rukometaš kakav se retko viđa. Tih, ali uporan, retke borbenosti. Neustrašiv, vešt, brz, eksplozivan, lucidan i precizan, ali i veoma atraktivan timski igrač. Jedan od najboljih odbrambenih igrača i najboljih strelaca Rukometnog kluba „Metalac” svih vremena.

Daleko pre svih je shvatio da je sport velika nauka. Mnogo je čitao, svakodnevno učio, naučeno inovirao sopstvenim kombinacijama i istraživanjima i uvek gledao unapred. Bio je strog ali pravičan trener, velikog autoriteta i visokih zahteva i kada je rukometna igra u pitanju i kada je reč o ponašanju na terenu i van njega. Nije bilo lako sve to izdržati, ali se uloženi trud uveliko isplatio. Živeo je za svoju ekipu. Bio je, i do poslednjeg dana ostao, veliki sportski romantičar i entuzijasta. Pripremama na Gradcu, Divčibarama, Babajiću, radnom akcijom u Valjevskoj pivari i mnogim drugim zajedničkim aktivnostima nepogrešivo nas je vodio iz uspeha u uspeh i na sportskom i na ljudskom planu.

Takav je ostao i u poslednjim godinama, kada je sa mnogo požrtvovanja i ljubavi projektovao i organizaciono vodio „Metalčevu” rukometnu školu, koja je za samo šest-sedam godina dala izvanredne rezultate. Valjevski klinci, bez ijednog igrača sa strane, postali su prvoligaši, osvojivši pre toga i u domaćim i u inostranim okvirima sve ono što se u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji može osvojiti.

Njegov pedagoški rad je slična priča. Čini mi se da nikada pre, ali ni posle njega, fizička kultura u Valjevskoj gimnaziji nije bila toliko važan deo opšte kulture. Za mnoge od nas je bilo teško shvatiti da časovi nisu samo basket ili fudbal na dva gola i da nastavni program podrazumeva i opšte fizičku pripremu i elemente gimnastike, atletike, folklora i plesa... Mnogo znoja, a boga mi i suza, proliveno je u našoj fiskulturnoj sali. A Mića Janković je ostao uporan u svojim zahtevima i dosledan u nastojanjima da gimnazijalci budu ne samo pametni, već i zdravi, jaki i lepi mladi ljudi. Razvijao je higijenske navike, ukazivao ne neophodnost svakodnevne fizičke aktivnosti, uticao da slobodno vreme provodimo u prirodi. Organizovao časove na Pećini i Gradcu, zimovanja, letnje ture, turnire, značajno uticao na poboljšanje standarda nastave fizičkog vaspitanja u Valjevskoj gimnaziji.

Inicijativnost i energičnost koje su ga krasile kao sportistu i profesora čini se da su došle do punog izražaja kada je postao pomoćnik, a kasnije i direktor Valjevske gimnazije. Za tih pet-šest godina života, mnogo je učinio na razvijanju procedura koje svaku stvar u školi stavljaju na svoje mesto. I danas se dežura po njegovoj metodologiji, i danas se čistoća, cveće i mnoge druge stvari održavavaju onako kako ih je on postavio. U tom periodu značajno je popravljena radna disciplina i standard nastave. Škola je renovirana i opremljena novim nameštajem. Svečana sala dobija današnji izgled, a ornamenti u celoj školi se rekonstruišu i arhitektonska lepotica opet sija svojim punim sjajem. Vrhunska nauka i kultura postaju deo svakodnevnog života škole, a obeležavanje 110 godina Valjevske gimnazije obrazac za organizaciju svih kasnijih jubileja. Šansu za kreativno iskazivanje dobijaju svi, a posebno mladi profesori. Naučni simpozijumi, pozorišne predstave, koncerti, izložbe, književne večeri i promocije, školski časopisi, letnje i zimske škole postaju svakodnevni život škole. I sve to uz bordo tepihe, koji se postavljaju, i svetla, koja se pale, uvek kada se nešto značajno i zanimljivo događa u Valjevskoj gimnaziji. A briga za ljude i rešavanje njihovih svakodnevnih životnih problema ostaje nešto što su samo oni znali i čime se Mića Janković nikada nije hvalio.

Na funkcijama, koje je kasnije obavljao, njegove radne sposobnosti, sistematičnost i sposobnost dugoročnog programiranja dolaze do punog izražaja. Uređuju se i grade škole u gradu i selu, renoviraju učiteljski stanovi, grade sportski tereni i bazeni u Petnici. Ulaže u dečiju zaštitu. Valjevo postaje prestonica najznačajnijih kulturnih događanja u Srbiji.

Na prvim neposrednim izborima u Valjevu, 1989. godine, građani mu ukazuju poverenje i biraju ga za predsednika Izvršnog saveta SO Valjevo. U teškim vremenima, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, noseći se sa najvažnijim gradskim problemima, Mića Janković dokazuje snagu svoje ličnosti, organizovanost i studioznost i uspeva da sa svojim saradnicima grad vodi sa isto onoliko pažnje i ljubavi kao svoj klub, odeljenja kojima je predavao i školu u kojoj je bio direktor.

U periodu koji je iza nas bilo je i ovakvog i onakvog patriotizma. Mića Janković je bio patriota po definiciji. Ne samo kao dobrovoljac, čovek za specijalne zadatke na ratištu, kao čuvar granice, sakupljač i distributer humanitarne pomoći, već i kao ličnost koja je ugroženima uvek bila pri ruci, brinući o njima i kada neposredna opasnost prođe. Njegov uvek ozbiljan stav sakrivao je dušu retko emotivnog čoveka. Bio je poetična ličnost, i od najozbiljnijih stvari želeo je da stvori poeziju, da život pretvori u pesmu.

Mićina preduzimljivost

Zahvaljujući Mići Jankoviću učinjeni su mnogi važni, mnogi korisni i lepi poduhvati što, moguće je, bez njegove preduzimljivosti i energičnosti nikad ne bi bilo urađeno.
Mići Jankoviću pripada zasluga što su se u parku kod „Jadra”, koji se od skora sasvim srećno zove imenom Vide Jocić, pored četiri prvobitne, našle još dve njene veoma vredne skulpture. Jedno je stojeća figura Dragojla Dudića, svojevremeno predviđena za spomenik u središtu Valjeva. Kad se od te namere odustalo, već urađena i u Valjevo donesena skulptura šetana je po hodnicima valjevskog opštinskog zdanja. A onda je poklonjena školi u Mionici koja je nosila Dudićevo ime. Drugo umetničko delo je bista Žikice Jovanovića Španca. Kad je 1986. zamenjena u parku kod Doma kulture Špančevom stojećom figurom (rad Miodraga Živkovića) bista je sklonjena u školu „Žikica Jovanović Španac”. Mića Janković je preduzeo sve što je trebalo da se ta dva umetnička ostvarenja trajno nalaze u parku gde su od 1969. već postojale biste Živana Đurđevića, Milice Dare Pavlović, Miše Dudića i Milivoja Radosavljevića.

Agencija „Valjevac” je rođena iz početne Jankovićeve ambicije da po isteku svog tadašnjeg mandata u opštini pokrene valjevske sportske novine. Tu pomisao nadgradili smo rešenošću o pravljenju novih valjevskih novina koje bi pisale i o sportu. Nadgrađivali smo je i razmišljanjima o bavljenju još ponekim nama zanimljivim, dakako i isplativim, poslovima. Ubrzo se pokazalo, možda još i istoga dana, da je sve to blisko i shvatanjima Voje Jovanovića. Najteže smo se saglasili u odbiru imena za zajedničko preduzeće. Prevagnulo je „Valjevac”, po prvom kalendaru u Valjevaca, koji je izašao samo jedan put krajem 19. veka.

Mića je Janković za Valjevce, svoje prijatelje i saradnike, pronašao polje Kneževac pod Malim Povlenom. I prvi tamo sazidao kuću. Jednog leta je, naime, sa grupom svojih đaka, idući na Drinu, zanoćio nedaleko od Kneževca. Iz tog privremenog logora su odšetali do obližnjeg polja, zatekli čobane oko vatre nad kojom se kuvalo mleko, bio time očaran i zarekao se da će tu da sazida kuću.

U vreme Jankovićevog gimnazijskog direktorstva proslavljena je 110. godišnjica te škole. Izrasla je u jedan od prekretničkih momenata u njenoj istoriji. Nikada ni pre ni docnije nije uloženo toliko energije i posle posvećene jubileju Gimnazije i nikad, pre i posle, nije bilo valjanijih postignuća.