Mile i Mijan

Reč je o reditelju Miodragu Milu Gajiću i nekadašnjem gimnazijskom profesoru Draganu Mijanoviću. Sećamo ih se aktuelnim povodom.

Valjevo je pre nešto više od pola veka doživljavalo jedan od svojih najkrupnijih poželjnih preobražaja. Sagrađen je Dom kulture kakvih u onovremenoj velikoj državi nigde nije imalo. Združivanjem slabašnog „Abraševića“ i još slabašnijeg „Krušika“ stvoreno je moćno i poletno Kulturno-umetničko društvo „Abrašević“. Na Vidraku se u visine uzneo spomenik Filipoviću koji je oblikovao Vojin Bakić iz Zagreba, onda u najpunijoj umetničkoj snazi. Organizovan je ovde skup jugoslovenskih vajara kakav se nikad ni pre a ni kasnije nije dogodio. Nešto docnije nastali su Jugoslovenski susreti amatera „Abrašević“.

Mijanović i Gajić su bili vodeći protagonisti toga preokreta. Dakako, uz mnogostruku podršku valjevskih vlasti, doduše mnogo kad i iznuđenu. O onoj valjevskoj vlasti lepo svedočanstvo predstavlja i sama činjenica da su takvim ljudima poklonili puno poverenje.

Današnje Valjevo i ovovremeni Valjevci nemaju svoje Miodrage Gajiće i Dragane Mijanoviće. A i kad se ukaže kakva inicijativa čijim bi se oživotvorenjem ispoljila izvesna valjevska izuzetnost, u vrhu gradskog rukovodstva, a i drugde, sve snage se upnu da dokažu zbog čega je to neostvarivo.

Najnovije takvo žalobno iskustvo stečeno je zalaganjem da se Valjevo kandiduje za buduću jednogodišnju prestonicu evropske kulture. Čudno je, na primer, da je uz tu zamisao svim srcem i svim svojim znanjem i iskustvom stao slikar Ljuba iz Pariza nasuprot valjevskom verbalnom i odveć mlakom pristajanju na takav uzlet.

Da u ovom Valjevu ima novog Miodraga Gajića i novog Dragana Mijanovića i da je preduzimljivog gradskog političko rukovodstva mnogo šta bi i u valjevskom gradskom životu bivalo drugačije. Ovako...