Miris rata najteže kopni

Početkom septembra objavljen je međunarodni konkurs za nekakvu vrstu stručnog usavršavanja za „medijske ljude” iz BiH, Republike Srpske, Hrvatske, Makedonije i SCG. Iako je formular za kandidaturu bio preobiman i vrlo komplikovan, reših ipak da ga popunim i pošaljem u Sarajevo. Upravo je olimpijski grad imao dobru nameru da upriliči ovakav skup.

Organizatori trening programa za direktore i urednike reprezentativnih elektronskih medija iz nekolicine balkanskih država bejahu tamošnji Media centar, Evropska komisija, USAID i Centralnoevropska inicijativa. No, nije im se baš dalo, pa se pred sam početak prve sesije „odjaviše” najpre Hrvati, a onda i Makedonci. U svakom slučaju, obradovao me mejl u kome me obavestiše da sam „prošao” i usput „visoko kotiran” međ’ ukupno 12 učesnika pomenutog skupa. Tako se, sredinom novembra, uputih u grad u kome sam poslednji put bio pre 15 godina.

Da su se neke stvari promenile shvatio sam vrlo brzo. Odmah pokraj Železničke stanice nekada se nalazila velika kasarna. Upravo tu je moj brat vojevao, kada sam pre toliko vremena dolazio u posetu njemu i Sarajevu. Od ogromne zgrade ostali su samo spoljni, nakrivljeni i izlomljeni zidovi. Nagaravljeni, zastrašujući kostur tako stoji godinama, valjda da podseti na nesreću, koja je, ne tako davno, svratila i ovde. Oporost prvog utiska ublažiše mi domaćini, bosanski vedri i raspoloženi, pričljivi i neposredni. I jedinstven govor, naglasak tako mi drag i oduvek simpatičan. Usledi doček baš onakav kakav sleduje jaranima s kojima se nisi video neko vreme. Nas trojicu iz Srbije, čini mi se, primiše još srdačnije no „domaće” iz Sarajeva, Mostara, Tuzle i Doboja i dobre komšije iz Banja Luke. I tako to krenu... Pravo dobro!

Sarajlije ne znaju koliko ih ima. Upitah Darka iz tamošnje TV mreže Plus, da mi kaže bar otprilike. Odvraća, može otprilike, al’ 20.000-30.000 ljudi, gore– dole. Nemoguće je reći, rat bio, otišlo puno ljudi, baš mnogo pobeglo, mnogo ih i došlo, pa se ti sad tu saberi! Amela iz mostarskog „Studija 88” potvrđuje. Isto i kod njih. Iselilo se skoro 40.000 ljudi! „Grad sad k’o kasaba, proseljačio se. Otišla neka skroz gotivna raja, došli papci, ništa, bolan, od nekadašnjeg Mostara”, kaže. Priključuje se i Zlatko iz Banja Luke, nevolja identična i kod njih. Samo, tamo stigli oni kojima mesta više nije bilo u Sarajevu ili Mostaru, a otišli ovi drugi... Saobraćaj u suprotnom smeru. Ja nisam rekao ništa, ali sam pomislio da se Valjevo i bez rata debelo poseljačilo. I kako stoje stvari, opet će. Mašala!

Kažu da rat ima miris koji najteže kopni. Taj zadah se čak i vidi. Povisoki i sumorni soliteri postrojeni su tik uz glavnu gradsku džadu, Ulicu Zmaja od Bosne. Nije teško spaziti da su svi ranjeni i izmrcvareni, izrešetani kao sito. Na stotine snajperskih zrna duboko zabodeno u svaki od njih. Gde god je prozor, ili terasa, rupe daleko zgusnutije, skoncentrisanije. Tu i tamo, po neki minobacački projektil ostavio trag, daleko veću brazdu... Nekoliko nebodera na Grbavici po drugoj mustri „aranžirano”. Brojim spratove - deveti, deseti, jedanaesti... Dvanaestog i trinaestog nema... Slede četrnaesti, petnaesti i ostali. Zjape zastrašujuće rupe, veličine otprilike osam stanova... Sve crno, izgorelo... Kažu – granate. Pred Ekonomskim fakultetom kamena ploča... Na njoj piše „Studenti poginuli u agresiji na Sarajevo od 1992-1996. Da se ne zaboravi!”. Sledi spisak imena. Dugačak. Ima i ženskih imena. Mnogo više od nekoliko...

U središnjoj zoni grada lepa, velika pravoslavna crkva. Visok, predivan zvonik, sija k’o nova. Vele, i jes’ nova. U stvari, bila do pola srušena projektilima velikog kalibra. Komšije sa Pala loše nišanile, pa u patriotskom zanosu skršile i svoju bogomolju... Posle to obnovili Grci, donatori. Valjda to tako ide, kad šejtan dođe po svoje. A sa njim, ruku pod ruku, zemljak đavo. Vrag im se pridružio nešto kasnije.

Ermin je skoro magistrirao istoriju, sad treba da se zaposli kao asistent na fakultetu. Njega i još dvojicu jarana upoznali smo prilikom večernje (ne baš samo kurtoazne) posete jednoj sjajnoj pivnici u Starom gradu. Kažu, upropastio ih nedavno okončani Ramazan, apstinencija žestoka i duga, pa sad pokušavaju da nadoknade. Momak bistar, odmah nas pročitao... Reče da se izdaleka vidi kako nam je neugodno. Niste, veli, vi krivi za onaj jad što nam se dogodi. Pustimo mrtve na miru. Da imaju trunu obraza i časti, o njima bi mislili političari i naši i vaši, koji su sve ovo zajebali i zagovnali. Tu stavi tačku i poruči svima po kriglu „crnog”, točenog.

Pričali smo o siromaštvu, našem i njihovom, o lošem standardu, o krizi morala, o uništenom sistemu vrednosti. Ermin kaže da je u Sarajevu mnogo kriminala – pljačka se, otima u tramvajima u po bela dana. Vel’ka nezaposlenost. Mladi, obrazovani ljudi vazda zaludniče, bilmezi se zapošljavaju, al’ tate im jaki igrači – političari, biznismeni... Oni koji su pre bili bogati, za rata i demokratije se još više obogatili, nesrećna raja k’o i uvek plaća ceh... Nepravda na sve strane, korupcija zajašila. Žeđ za vlašću nepresušna... „Jes’ vala, isto je i kod nas”, kazah i ja. Nešto ih baš nisam time utešio. Potegnem keca iz rukava i rekoh kolike su plate u Valjevu. Tvrda srca bili, nisu zaplakali, ali su poručili još jednu rundu. U sitne sahate jedva smo ih namolili da oveći račun presaldumimo napola. Valjda mi adut bio mnogo potresan.

Redovna jutarnja vožnja od hotela do Media centra. Taksista šaljivdžija. Priča neke masne fazone, provaljuje pravo dobro (podrazumeva se)! Iako se cerimo preko svake mere, uspevam da primetim imena ulica – Alipašina i Ferhadija, tu negde i Ljubljanska, pa Zagrebačka, ima i Banjalučka, Novosadska, Alekse Šantića... Interesantno. Aca iz Užica priupita otkud to da u samom srcu Sarajeva dugačka i široka ulica nosi ime Maršala Tita? Nije nam veseli taksista zamerio, no ipak malo promeni raspoloženje i reče da znaju Sarajlije kako je Broz vazda lag’o, da je mnoge probleme ostavio ... „Al’ u njegovo vrijeme se nijesmo klali i ubijali, nego zajedno i radili i živjeli i dernečili, k’o srećni iksani”.

U Baščaršiji vreme stalo. Uske kamene uličice, niski drveni kućerci, ćepenci i kapidžici. Tiska se raja odasvud. Na desetine dućana, dovikuju se zanatlije. Trguje se, al’ nađe se „koja sekundica” i za meračenje kahve. „Deset upola s lukom” u Ferhatovićevoj ćevabdžinici i dalje je svetski priznat „brend”. Izuzetan ukus odvajkada imaju svakorazne pite pripremane ispod sača. Bazični oblik komunikacije kod mlađe raje kao i uvek je „Đes ba, jarane, šta ima!”. Uđem u jednu kujundžijsku radnjicu. Gledam džezve, one male za dva srka - filigranski rad starih majstora. Bakica u dimijama pričljiva i srdačna, zanima je iz kog sam dela Srbije. Kažem. „Ako, vala”, aminova ona. Pita, kako sam se proveo u Sarajevu. Znam čarobne reči, velim – pravo dobro! Ona se sitno smeje i kaže, uvijajući džezvu – „Sa srećom i u zdravlju poklonili!”.

Isprati me do vrata, požele srećan put i poruči da lijepo odem, još ljepše se vratim. Bome, sve su prilike - tako će i biti.