Mora se reći: nećemo više ovako

U maloj, diskretno dizajniranoj kancelariji GATE, na zidovima, na nekoliko fotografija prepoznajemo najefektnije detalje već useljenih stambenih zgrada, koje je ova građevinska kompanija podigla. Poodavno su obeležile, kao zaštitni znak, valjevske ulice. Najbolja preporuka firme i tima na koji je Aca Mitrović ponosan. Pokazuje nam tek izašle postere za novu kampanju uređenja fasada grada Valjeva. Na jednom posteru je sadašnji izgled oronule fasade zgrade sa karijatidama u nišama kod crkve, na drugom, fotomontaža kako to može i treba da izgleda. Druga je godina borbe da fasade budu „ogledalo grada”. Uskoro će posterima biti preplavljeno Valjevo. Vidno zadovoljan, Mitrović pominje da je Cepter banka spremna da sa gradom podrži ceo projekat. Bio je i na razgovoru tim povodom kod predsednika „opštinske vlade”. „Ne sme se odustati”, kaže na početku razgovora Aca Mitrović, Valjevac – ličnost 2003. godine.

A za uvod, pitamo ga za prve doživljaje grada.

– Rodio sam se u delu Valjeva ispod bolnice, u Radničkoj koloniji. Pa smo se 1965. preselili u Sinđelićevu ulicu, iza limenke. Odatle sam otišao na fakultet, a moji su se preselili kod „Centrala”. Tu sam najduže stanovao, ali sam veliki deo detinjstva proveo u Gradcu, kod babe i dede. Išli smo svaki dan prugom, gore do Kraljevog vira, bosi po pruzi, uvek crnih tabana. Pa nas voz zatekne u tunelu, a mi poležemo. Sad kad to pričam, deluje strašno, ne bih to ni jednom detetu dozvolio, – priseća se Mitrović.

Živeo sam bezbrižno i nisam razmišljao o gradu. To su bile 70-te godine, sada već prošlog veka, kad su se pravile vikendice na Divčibarama. Vreme kada su ljudi pre podne bili na poslu, a popodne išli kući, radili neke druge stvari, iz zadovoljstva bavili se kulturom, sportom.

Iz vremena detinjstva sećam se otvaranja Robne kuće „Beograd”. To je bio pravi događaj za Valjevo i tu smo dobili dobre batine od milicije koja nas je tukla pendrecima jer smo se gurali, k’o klinci, da dođemo do prvog reda. Sećam se pokojnog Toce, koji je bio mršav da mršaviji ne može biti, i njega su stigli da udare, jedva je ostao živ.

Kako to vreme sada vidiš, iz sadašnjih okolnosti?

– Postojao je neki red, znalo se ko se za šta pita. Postojale su neke upravljačke poluge i kako se stvari rešavaju. Nisam to tada znao ali sada to vidim. Neke su kuće srušene, neki su ljudi iseljeni, da li su oni pravedno iseljeni ili nisu, da li su oštećeni ili nisu, to je pitanje za neku drugu temu, ali je rešeno pitanje centra grada – na primer, Robna kuća. Sećam se reda malih zgrada ispred limenke. Bilo je tu čak i neko obdanište, postojao je mehanizam kako da se to dovede u stanje gradske ulice, gradskog parkinga. Srušene su kuće, otvoren prostor. Danas to teško da može da se uradi, ne postoji snaga koja može da kaže: ovaj kvart hoćemo da sredimo kao gradski, nego se ide od slučaja do slučaja, od pojedinačnih stvari dolazimo do rešenja koje izgledaju kao iznuđena. Razlog tome je što nemamo novaca da tako radimo. Ali je pre toga razlog u načinu razmišljanja. Mi odmah kažemo da nemamo novca pa ne možemo da planiramo. Ponašamo se na defanzivan, podanički način, koji dovodi čoveka u stanje apatije.

– Ne možemo da čekako pomoć od ovih ili onih, Amerikanaca ili Engleza. Ne vole oni nas više nego što mi sebe volimo. Oni će nam dati onoliko koliko njima odgovara. Ako mi sami ne dignemo glavu i ne uradimo nešto za sebe, niko nam to neće pokloniti. A nije ni časno živeti doveka od tuđe pomoći a pritom ne uraditi od sebe nešto.

Te modele, koji su nam sada ponuđeni za Knez Miloševu, imali smo za Tešnjar. Sad propada stara čaršija. Upozoravali ste na dosta skupova...

– Rekao sam da su nam Tešnjar pojeli crvi. Nagrižen je kojekakvim štetočinama, a mi čekamo, gledamo kako se krive i propadaju zgrade kojima se ponosimo. U pozadini tih zgrada, te ambijentalne celine, radi se sve i svašta. A to je tužno stanje stare čaršije. Valjevo je interesantan grad, sa živopisnom okolinom i pristojnom istorijom, ali je doveden u zapušteno stanje. Neko kome je stalo do nečega što je više od toga šta jede i šta oblači, vrlo malo može da nađe u tom zapuštenom bogatstvu. Valjevu je u ovom trenutku potrebno da se pokrene kritična masa ljudi koja će reći – nećemo više ovako, hajde da vidimo šta možemo da uradimo. Nećemo ćutati i gledati kako sve to propada jer će, inače, sve da propadne. Imamo potrebu za kulturom, sportom, obrazovanjem, higijenom, i iz tog pokreta, možemo rešavati stvari. Možemo povremeno da filujemo, da zbog one ili ove proslave značajnog datuma prikažemo oblandu. A ispod tog je masa ničega. Kad glazura pukne imate pred sobom polumrtve ljude koji hodaju gradom, zamišljene, bez perspektive, budućnosti. Sa njima se ne može napred.

Mislite i na još uvek aktuelnu proslavu dva veka Prvog srpskog ustanka?

( Miroslav Jeremić)

– I ta proslava je jedna glazura, jedan film koji je pukao tako glasno prikazujući da mi iz ovog grada nismo dostojni te žrtve naših predaka koji se, bez glava, dvesta godina poštuju. Njihova tadašnja reč više vredi danas nego mnogih sada živih. Nismo sposobni ni da to obeležimo na dostojanstven način, bez obzira na to koliko ima para. Jednostavno, da pokažemo – to smo mi, vi naši preci niste uzalud izgubili glave, možete nama da se ponosite. Od tog obeležja smo napravili veoma ružnu atmosferu tako da svaki dan neko može da skine tu glavu sa spomen obeležja, da oskrnavi, počev od umetnika koji je svojim gestom ponudio onima koji ne znaju šta će sa sobom, šta da urade. A to se drugačije rešava, najavi se skidanje zbog dodatnih radova, obezbedi čuvanje prvih dana...

Nismo odgovorili na izazov svog vremena?

– Kod nas ne postoje autoriteti ni u jednoj oblasti. Ne postoje autoriteti u struci, ni u čemu. Kad u nekoj struci neko nešto kaže ili uradi – odmah imate desetak njegovih kolega koji kažu – „da, ali on nije znao da igra klikera kad je bio mali”. Ne postoji, nažalost, kritična masa ljudi koji znaju da procene da je neko nešto uradio dobro i da stanu iza njega, ili da kažu ako može i bolje. A to je možda i zbog toga što u Valjevu imate odsustvo aktivnosti nekih dvadesetak generacija. Imate ljude koji su dvadesetak godina vodili ovaj grad, oni se do današnjih dana pitaju za sve. Posle njih nisu se pojavili neki drugi, nisu se drznuli da, sa svojim kvalitetima i sposobnostima, kažu – i mi imamo neke ideje. Uglavnom se sve svodilo na vraćanje idejama iz tog vremena. Možda su to bila teška vremena, sa ratom, propadanjem, u kojima su neki zaboravili i ono što su učili. A to su inženjeri, ekonomisti, pravnici, koji bi trebalo da budu pokretačka snaga. Oni su naučeno na fakultetima pogubili u tim godinama, izgubili vreme. Vrlo je teško ljudima da „krenu” u 45-toj. Neki mogu ali većina ne. To je, nažalost, situacija i sa mojom generacijom. I tu je deo odgovora na Vaše pitanje.

Sudeći po brojkama, Valjevo još uvek ima poželjnu „kritičnu” masu. Društvo inženjera je pokrenulo onu čuvenu raspravu o železnici u centru grada, uređenje fasada...

– Valjevo ima nekoliko stotina inženjera. To je snaga: stotinak građevinskih inženjera, pedesetak arhitekata! Pedeset arhitekata u stanju je da promeni ceo svet a ne Valjevo.

A i slučaj ranžirne stanice – sve je to bilo ad hoc. Tada, kad smo protestovali, to je sklonjeno, povučeno, ali i dalje nema rešenja. Mi ne znamo šta će ovaj grad da radi za tri godine. Kako će živeti. Ne znamo šta bi voleli da se radi, kako će izgledati za pet, deset ili trideset godina. Jednostavno živimo od danas do sutra, bauljajući u ovim našim hodnicima i sudarajući se jedni sa drugima u tom neznanju. Predlagao sam povodom dva veka ustanka, da bismo pokazali kezovima našim da vredimo, da napravimo nešto kao što je plan razvoja grada. Da bar napravimo timove ljudi.

Imamo nerešen saobraćaj u gradu. Ko zna koliko kola prolazi na sat, posle Uba koji to radi, doći će valjda i Valjevo na red. Mi pominjemo godinama tu saobraćajnu studiju ali niko ništa ne radi na tome. Da se napravi prsten oko Valjeva, da se znaju ulazi u grad. Imate ljude koji su za to zaršili fakultete. Da se napravi pregled gradskih ulica – gde će biti semafor, gde parking, garaža. Imamo umrtvljenu privredu. Stara je pokojna, i ono što ima bolje da se zatvori. Te fabrike su zatvori za ljude, da tu životare, ne prave probleme, po principu kuvane žabe...

I u takvim okolnostima ti za deceniju uspevaš da izgradiš skoro kompletan gradski blok...

– Ne bi bilo dobro da ja moram da rešavam i urbanističke probleme. Ne postoje odgovarajuće poluge za to planiranje i izgradnju grada kako bi trebalo. Tu smo odsečeni. Pa onda spajamo više parcela da bismo imali veći prostor. Problem je što su te kuće i parcele kupovane pre Drugog svetskog rata, pa su vlasnici ostavljali to svojoj deci, pa su oni ostavljali svojoj deci a svako ih ima po dvoje. Došlo je do toga da ima bezbroj naslednika, a jedva ko sa kim govori. Svi su u svađi, i onda morate biti diplomata. A i sa dokumentacijom je strašno.

Upozoravo si na besmislenost nadziđivanja kućeraka, izgradnju na kvadratu površine kao masovnoj pojavi koja trajno uništava grad.

( Miroslav Jeremić)

– Odlazi kapital u nešto što će trajati dugo a nema standard ni na nivou ovog vremena. I ne samo to nego se povećava vrednost lokacije.

Grad bi morao da napravi jednu čvrstu urbanističku politiku, i da se nje drži. Da bi to tako bilo mora da ima određena sredstva i da poseduje autoritet kako pojedinačni tako i institucije. Kod nas je, na žalost, sve povezano. U urbanizmu je to vezano sa pravnim problemima, sa nasledstvom za koje se ne zna čije je. Ima lokacija u Valjevu za koje se ne zna da li su opštinske ili nekog preduzeća, ko je od koga preuzimao. A dokumentacija je u haosu....

Ipak si sa svojim timom uspeo. GATE, sa godina iza sebe, je presedan u takvim okolnostima.

– Na žalost, ili na sreću, mi se i dalje razvijamo. Pokušavamo sada da postavimo firmu na nivo na kom bi ostala duži period, da se ne menja. Pokušavamo da uskladimo uzburkani razvoj, ali to sve mnogo košta, sve se teško radi. Pokušavamo sve vreme da radimo na način kako smo učili, da se razlikujemo od drugih po onome što smo učili. Uspeli smo da se na tržištu Valjeva postavimo na određeno mesto u svojoj profesiji. Tim mestom sam zadovoljan. Iza mene stoje inženjeri za koje sam siguran da su izuzetni. Stoje radnici, stoje i drugi ljudi koji su u okviru GATE.

Deo tog napora je borba da nam fasade svarno budu ogledalo grada. Način da se izborimo s apatijom, sivilom...

– Apsolutno sam ubeđen da mi za pola godine možemo da izmenimo izgled grada u vizuelnom smislu. Ukoliko se određeni broj ljudi, koji imaju potrebu da žive bolje, probudi i pokrene u toj akciji. Kroz to ne posmatram samo fasade nego i poboljšanje drugih stvari u gradu, materijalnih, onoga što možemo da vidimo, pipnemo, ali i promenu u nama samima. Kroz ta „ogledala grada” treba videti sebe i probuditi se. Ima još ljudi koji su zainteresovani i uključeni u tu akciju, bez obzira gde rade. Pokrenuo sam tu akciju kad sam bio predsednik Društva građevinskih inženjera i tehničara Valjeva ali i sada na njoj ostajem. Pokazali smo lane da to možemo da uradimo.

Pokazalo se, nažalost, i u toj akciji da kad dvoje nešto uradi, vrlo brzo se pojave desetorica da ih vrate u blato. Ja sam završio na sudu radeći onu zgradu kod Beograd kafane. Ali kad bi to krenulo na dvadeset mesta, ti ne bi imali dovoljno snage da proces zaustave. To je, nažalost, naš način života. Negativno razmišljanje, negativan odnos prema svemu što se dešava. Sve kritkujem, a ne mrdam se iz stolice, ne radim ništa.

A sem (ne)održavanih fasada, šta još nedostaje Valjevu?

– To što nedostaje Valjevu svi znaju, svi ponavljaju kao papagaji. Ali ništa od toga ne može da se reši bez promene u načinu razmišljanja, bez rešenosti da se nešto uradi, svejedno da li je to gasovod, autoput ili brana, ili spalionica. Nema šta nam ne fali. Ulice gradske! Ni jedan trotoar nije ravan...