Nacionalni interesi

Ima li kraja izmišljanju sve novih i novih naših nacionalnih interesa? Izgleda da nema.
Taman se koncentrišemo na jedan – a ono već sutradan izbija u prvi plan neki drugi. Još strategiju za taj najnoviji nismo ni pipnuli, kad stiže još noviji. I tako iz dana u dan.
Menja se kao jelovnik u luksuznim restoranima.

Samo da ne uhvate Mladića, samo da nam Šešelj ne umre od gladovanja, samo da ne izgubimo od Azerbejdžana, samo da Crnogorci ne pobede u prvoj međunarodnoj fudbalskoj utakmici, samo da Đoković pobedi Federera, samo da Partizan izgubi sa manje od trideset razlike, samo da nas Hrvati ne pobede u vaterpolu, samo da Bajević ne ode sa stadiona u sred utakmice, samo da Čeda ne pokloni Kosovo, samo da Rusi i Kinezi stave veto, samo da ne budu smenjeni Jočić i Lončar, samo da Đelić ne bude premijer, samo da Koštunica bude premijer (mi ne znamo zašto, ali narod zna), samo da nam činovnici iz Evrope ne kroje kapu (naši Simići su bolji), i kao petokraka na kruni – DA AHTISARIJEV PLAN PROPADNE U SAVETU BEZBEDNOSTI!?

Što je mnogo, mnogo je.

To ni narod sa većim ponosom i slobodarskom tradicijom od našeg, ne bi izdržao.
(Podsećam – kako nam je bilo pod Turcima petsto godina znamo, kako je tek Turcima kad su još uvek pod Turcima!)