Nebo iznad dna

Branko Pirgić je godinama, decenijama ustvari, prisutan u ovdašnjoj periodici kao esejista i književni kritičar, pa ipak, donedavno nije objavljivao knjige. Ne znam zbog čega, ali sudeći po „Nebu nad Valjevom”, to je prava šteta.

Ova trodelna prozna zbirka na osamdesetak stranica pokazuje da je reč o piscu koji ima šta da kaže i zna kako. U prvom delu, naslovljenom „Detinjstvo”, Pirgić evocira uspomene na davne dane školovanja i sticanja različitih iskustava. Beležeći vlastite fascinacije Valjevom i okolinom sa sredine prošlog stoleća, on govori o korzou, kafansko-klupskoj sceni Abraševića, žurkama, parku na Jadru, starim bioskopima i predstavama, lokalnim siledžijama, facama, božjacima i lujkama, Ciganima, tumaranjima kroz predeo oko i iznad grada. Iz ovih proznih zapisa struji dah nestalih oblika života, umrlih ili minulih likova i iskre boje i zvuci žargona kojim se govorilo, kao u šumnoj gužvi. Upravo taj šum postojanja, uravnoteženo liričan i ciničan, uvodi čitaoca u „Kaznu”, drugi prozno-lirski krug.

U njemu se dah daljih i bližih vremena evocira iz samog jezika: novinskih naslova, parola, rečenica čutih pazarnim danima na valjevskoj pijaci, ekstatičnih stihova, iz ličnih, često bizarnih, što erotskih što političkih doživljaja, iz sličica, opaski, crtica, iz kafana i ambulantskih čekaonica. Smenjuju se komični i cinični pasaži, neverovatna imenovanja i oštre definicije realnosti u mnoštvu njenih vidova. U tim momentima „Nebo nad Valjevo” liči na trezor jezičkih čaranja, slučajnih i hotimičnih, podsmešljivih koliko i malonholičnih. Branko Pirgić pokazuje da ima oštar vid i odličan sluh, ali ne manje talenta za tekstualnu montažu rasutog tereta svog življenja i tuđeg govorenja.

Treći deo knjige s naslovom „Putopisne” bavi se putovanjima u Prag, Pecku, Njujork, Vašington, Hilandar, ukrštanjima doživljaja velikog, belog sveta sa doživljajima susreta sa zemljacima, umetnicima i prijateljima rasutim po meridijanima. Pisac pronalazi meru privatnosti, njegove ponekad književno nemotivisane emocije ili pretpostavke pretvaraju se u lični pečat teksta, čiji prozori gledaju ka drugim ljudima, fasadama, krošnjama, vodenim tokovima, trgovima, samom dnu. To dno (življenja) kao lični izbor, jedna od poslednjih reči u knjizi, prethodi „suvoj drenovini” ličnih fascinacija, priloženoj na kraju.

„Nebo nad Valjevom” je dobro napisana knjiga piščeve zrelosti. Nadam se i najava budućih Pirgićevih knjiga.