Nekako s proleća, nekakva proleća

Nekako s proleća čekamo da dođe proleće. Čini mi se da je nekada dolazilo onako samo od sebe, bez čekanja. I mirisalo na jedan nepravedno zaboravljen cvet. Na njega su mirisala skoro sva dvorišta u gradu, a ja pamtim jedno u Tešnjaru gde su se majke, drugarice, okupljale i dovodile svoju decu na ta druženja koja posle postadoše i njihova druženja. Zumbul...kada sam ga poslednji put videla negde?! Videla divlji na nekim proplancima daleko od Valjeva. Od cveta koji se tradicionalno poklanjao učiteljicama za 8.mart, ostade samo pogrdan izraz.

Rađanje proleća i rađanje novih ljubavi u nekim cvetnim dvorištima, trava do kolena, niko ne zna šta je krpelj, niko nema alergiju na polen, niko na nebu ne vidi nikakve bele tragove... samo ljubav, miris i sreća. I kruška u jednom dvorištu u Pantićevoj koja preko noći procveta kao sneg da je pao. I drvo ispred Gimnazije predivnih roze cvetova, crveni kiosk ispod njega. Još mi mirišu viršle iz tog kioska.

Nedeljom dnevno okupljanje na Trgu. Još ne ozeleni a svi smo tamo. I čekamo tu nedelju oko podneva ne da se vidimo „na kafi“ u kafiću, jednostavno da se vidimo, pričamo, smejemo. A oni koji se sa Pećine vraćaju nose pune ruke „maca“ nabranih na „Promaji“ i dele je sa drugima. Do Pećine ulicom magnolija, pa na „Zdravljak“.

Kad su došla proleća koja ne primećujemo kao nekad? Kad smo odrasli, dobili svoju decu ili kad su nam izbetonirali parkove, zabranili sedenje na travi, uvezli krpelje i alergije?

Došla su proleća nemira, strahova, bombardovanje, a nikad lepše proleće nije bilo nego te `99. Samo je prošlo pored nas zatvorenih u podrume i skloništa, zamračenih.

Onda dođoše neka druga proleća, poplava, Kolubara valja, lomi, spacioci u ronilačkim odelima našim ulicama, šta će biti, ko je poplavljen, kad će kiša stati, hoće li pasti “Beli most”? Strah druge vrste, strah kada si mali i nemoćan pred prirodom.

Ređaju se proleća. Narod izašao na ulice. Koji put u mom životu? Šeta se, duva u pištaljke, nose transparenti. Niko proleće ne primećuje i ono, šta drugo da uradi, nego da prođe, ode.

I evo ga opet, opet narod na ulici. Proleće pokušava da prkosi pištaljkama i kolonama, slaba vajda, ni na Pećini nema “maca”, a krpelja sve više. Zumbule I da ne pominjem.

April u Beogradu jedno prošlo doba…. Da li je?