Loading article...
Nekada, u socijalističkoj Jugoslaviji, Spomenik borcima revolucije na brdu Vidraku iznad Valjeva, beše meka za mnogobrojne đačke ekskurzije, koje su ličile na hodočašća. Vremena se promeniše, a bogami i režimi, te pokojnog Nikolaja iz Libertvila (SAD), vratiše u njegovo rodno mesto, selo Lelić, u zadužbinu koju je najpoznatiji srpski episkop za života podigao. Kada se očekivalo da će hodočasnici krenuti prema Leliću, u to vreme pesnikinju Desanku Maksimović sahraniše u njenoj Brankovini, koja se geografski nalazi na sasvim suprotnoj strani od rodnog mesta vladike Nikolaja. Cinici će reći da je to neko namerno učinio, kako bi hodočasnike skrenuo sa lelićkog puta (džade) prema Brankovini. Praktično i vremenski je nemoguće organizovati jednodnevnu ekskurziju da bi se video poetesin spomenik u gradu, obišao njen grob u Brankovini i episkopova zadužbina u Leliću i da se pritom niz lelićke urvine stigne i do manastira Ćelije, gde je živeo Justin Popović.
I dok su tako, godinama, naši hodočasnici lutali između Brankovine, Ćelija i Lelića, a neki organizovali brze i skupe relije, za tih trinaest godina podno Soko grada kod Ljubovije, iznikla je velelepna crkva-manastir koju nazvaše po Svetom ocu Nikolaju iz Lelića. Ti isti i spomenik Nikolaju načiniše. I ne samo to, već postaviše veliki krst iznad svetog hrama, rešiše i da podno Soko grada premeste Nikolajeve mošti iz njegove zadužbine, a sve u cilju ovozemaljskog – verskog turizma.
Umesto da pokojni Nikolaj i njegovo rodno mesto Lelić, kao što je prirodno, budu jedno, neko se uporno trudi („sa Božijom pomoći”) da ih neprirodno i nerazumno razdvoji. I da ima lične ovozemaljske koristi od Nikolaja Velimirovića, koji je nedavno proglašen za sveca SPC. Jer, od grlatih obećanja da će Lelić postati „srpska Palestina” ne beše ništa. A 1997. godine Nikolajeva zadužbina posta metoh manastiru Kaoni. Dakle, sve se uradi da se Nikolajevo rodno mesto marginalizuje, učini sporednim i gotovo slučajnim u njegovom životu. Oni što napraviše spomenik Nikolaju i zaradiše na episkovim knjigama ne učiniše ništa da mu se popravi rodna kuća. Zašto organizujući nekakve Mobe ne dovedoše našu decu iz dijaspore u Lelić? Časnije bi bilo da neko ko sebi pravi zadužbinu, ne vezuje je za Nikolaja koji je svoju napravio za života u svom rodnom Leliću.
