O Tešnjarskim večerima, post festum

Za ovo bavljenje našom valjevskom ovoletnjom priredbom i povodom nje izdvojili bismo najpre tri raznorodna momenta.

Prvo je – fotografsko privremeno osvajanje prostora doskorašnje knjižare „Plato”. Bilo bi interesantno i otmeno, bilo bi neobično i plodotvorno ukoliko bi ova privremenost postala stalnost.

Drugo – uz svođenje utisaka o prve dve-tri večeri, inženjer Slobodan Milosavljević, privrednik praktičar koji se u vreme ustanovljenja tešnjarskog festivala nalazio u vrhu valjevske opštinske vlasti, postavlja pitanje: Kako u Valjevo, u ovakve dane dovesti 5.000 ljudi iz Beograda i Novog Sada, takođe i iz Šapca, Sremske Mitrovice, Pančeva i sa drugih strana koji bi potrošili po 20 evra i tako u Valjevu ostavili 100.000 evra. Ponekim od potonjih naših sabesednika činilo se da je to ostvarivo.

Treće – tragajući po dnevnim novinama za informacijama o ovim (i ovakvim) Tešnjarskim večerima, osim činjenice da ih je otvorio Mića Orlović i da su kod Trnavca bile izložene slike Aboridžana, na druge informacije nismo nailazili. (Uvid je, možda, nepotpun.) A od članaka o istovremenom pozorišnom festivalu u Smederevu, filmskom u Vrnjačkoj Banji i džezerskom u Nišu mogle bi se čitave knjige napraviti. Da Guču i ne spominjemo. Pre nego što, eventualno, za toliku razliku budu okrivljeni valjevski novinari, valjalo bi pogledati šta je to u celokupnom programu Tešnjarskih večeri zavređivalo znatniju pažnju. Bilo je mnoštvo koječega, ali po pravilu već viđenog ili sa neznatnim stvaralačkim dometom. Bilo je kvantiteta, manjkalo je izuzetnosti.  

Dok su utisci još sveži, valja se nanovo zamisliti nad postignućima Tešnjarskih večeri, ne samo ovoletnjih.  Jedno je sad sasvim izvesno – ma kakve da su, one će u tih desetak dana dovesti mnogobrojne Valjevce u središnje gradske ulice. Utrošiće se radi toga izvesna energija i izvestan novac, poneko od prodavaca razne robe i davalaca ugostiteljskih i drugih usluga poboljšaće svoje poslovanje...

Doduše, i sve to može predstavljati željeni cilj. Za naše pak poimanje – prenisko i preblizu postavljen cilj, koji se lako i brzo dosegne. I uz koji ponajpre odgovara odrednica – provincijalno!

Može li više i bolje, sa znatnijim i trajnijim učincima? Treba li drugačije? Kako da u Valjevu bude kao što je ovoga leta, na primer, bivalo u Smederevu i ponegde na drugim stranama? Može li se raditi tako da mnogi, bar iz naše male države, dolaze u Valjevo radi Tešnjarskih večeri?

Opredeljujući se za potvrdan odgovor predlažemo ipak da se o tome nanovo raspravlja i to još ovoga septembra ili oktobra. I da se ubrzano donose odgovarajuće odluke. Izvestan svoj doprinos u tom smislu pružiće i uredništvo Revije „Kolubara” već u svom sledećem broju.

O ponečemu s tim u vezi govorimo ipak i ovom prilikom.

Dobre avgustovske Tešnjarske večeri, umnogome različite od sadašnjih, ne mogu se stvariti ukoliko to stvaranje počinje u junu. Već ove jeseni valjalo bi imenovati festivalski odbor. I pri tome odrditi lice koje će rukovoditi tim mnogobrojnim, po mnopgo čemu delikatnim i složenim poslovima, radeći samo njih.

Odrediti što je pre moguće datum otvaranja narednih Tešnjarskih večeri. Još bi bilo bolje – ustaliti taj termin. (Dubrovačke letnje igre uvek počinju 10. jula!)

Valjalo bi nanovo preispitati i programsku koncepciju Tešnjarskih večeri. Opredeliti se, možda, da u središtu budu programi po kojima se Valjevo u kulturi Srbije ponajviše prepoznaje a koji na drugim stranama nisu odveć odomaćeni. Ne bar sa visokim ambicijama i visokim dometima.

Može biti da bi u našim valjevskim uslovima primat trebalo da dobiju likovne umetnosti – slikarstvo, skulptura, arhitektura i fotografija. Ukoliko bi takvo opredeljenje bilo osnaženo, do avgusta iduće godine moglo bi se u toj oblasti pripremiti mnoštvo privlačnih i osobenih događaja. O kojima bi se na raznim stranama govorilo i pisalo, koji bi okupljali mnoštvo stvaralaca ali i poklonika tog stvaralaštva.

Da zasad zaključimo tvrdnjom: u Valjevu su moguće bolje, mnogo bolje Tešnjarske večeri. Pitanje je samo –  kako da se oživotvori to što već predstavlja očiglednu mogućnost.